Након лечења матичним ћелијама, пацијент коме је 2003. године установљено да болује од сиде, већ 18 месеци нема трагове ХИВ-а у организму, наводи се у извештају лекара објављеном у часопису Nature
Фото: Wikipedia
Текст: Анђела Мрђа
Ово је тек други пример у историји да се вирус након лечења поменутом терапијом повукао. Први случај забележен је пре 12 година када је Американац Тимоти Реј Браун, познат као „пацијент из Берлина“, примио трансплантацију матичних ћелија од донора генетички отпорног на ХИВ.
Иста метода примењена је и у случају „пацијента из Лондона“, чија су бела крвна зрнца трансплантацијом замењена матичним ћелијама отпорним на ХИВ. Па ипак, лекари сматрају да је и даље рано за тврдњу о потпуном излечењу иако пацијент већ годину и по дана не узима лекове и нема симптоме болести.
Наиме, и Браун и пацијент из Лондона су боловали од једне врсте рака крви и нису реаговали на хемотерапију. С тога су обојица захтевала трансплантацију коштане сржи у којој би њихове крвне ћелије биле уништене и допуњене матичним ћелијама здравог донора.
Међутим, уместо да изаберу било кога, тим лекара, на челу са Равиндром Гуптом, доктором за инфективне болести са Универзитета у Кембриџу, одлучио се за донора са две копије мутације на CCR5 гену, који чини људе отпорним на ХИВ. Овакву мутацију, наиме, има свега један одсто људи у Европи.
Гупта у свом извештају за часопис Nature наводи и да је пацијент из Берлина био подвргнут мање агресивним припремама за трансплантацију од Брауна, с обзиром на то да је уз хемиотерапију добијао лекове који су нападали ћелије рака док је Браун поред лекова био подвргнут радиоактивној терапији читавог тела.
Све ово навело је лекаре на закључак да успешна трансплантација матичних ћелија код пацијената заражених ХИВ-ом не мора нужно бити пропраћена агресивним третманом јер, како наводи Гупта, „зрачење разара коштану срж и чини вас врло, врло болесним“.
Међутим, клинички истраживач са Империјал колеџа у Лондону Грем Кук истиче да овакав третман није погодан за већину људи заражених ХИВ-ом који не болују од рака, јер им у том случају није потребна трансплантација коштане сржи. Овакав подухват иначе је, како даље наводи Кук, веома озбиљан и повремено може имати фаталне последице. Стога је за пацијенте који немају рак свакодневно узимања таблета далеко мање ризично. Он такође додаје да већина пацијената заражених ХИВ-ом сасвим добро реагује на антиретровирусне лекове.
„Потпуно је разумно да пацијенти којима је потребна трансплантација услед леукемије или других болести потраже донора отпорног на ХИВ, јер то ни на који начин не утиче додатно на ризичност подухвата“, додаје Кук.
Предводник Брауновог лечења, доктор Геро Хитер, такође се слаже са изјавом да је овакав третман примењив на врло малу групу пацијената заражених ХИВ-ом. Међутим, он се нада да ће нови резултати обновити интересовање научника за даља испитивања која би једног дана могла бити примењива на широку групу пацијената.
„И даље чекамо на прави пробој“, додаје Хитер.