Дански психолог Свенд Бринкман скептично гледа на самопомоћ и уводи неке сасвим другачије савете
Текст: Данка Спасовски
Почетком прошлог века психологија личности била је обележена пре свега несвесним – у којој мери и на које све начине оно одређује човека. Под доминантним утицајем психоанализе, човекова прошлост је посматрана као господар његове садашњости и будућности. Средином двадесетог века, између осталог и као реакција на пређашњу парадигму, развила су се бројна гледишта која ослобађају човека. Хуманистички погледи на човеков избор и егзистенцијалистички однос према себи и свету заменили су детерминизам и унели више оптимизма када је у питању оно што човек моће да уради са сопственим животом.
Концепт личне одговорности пратио је могућност самоизградње која отвара пут креирању своје будућности и њеног поимања. Дакле, она је и услов да себе реализујемо у складу са својим потенцијалима, али и последица онога што чинимо са собом. Самоактуализација као таква, уколико се постигне, отвара нове могућности и постаје мотив који има аутономију.
Пионири хуманизма су поставили један шири оквир у коме се уз наведене појмове налазе и неки други као што је концепт пирамиде потреба Абрахама Маслова. Овај концепт подразумева да постоје човекове основне потребе чије је задовољење предуслов за јављање софистициранијих, као што је потреба за личним растом и развојем.
Популарна култура
Међутим, од тада до садашњег тренутка ове идеје су се у популарној култури преобратиле у изразито експлоатисани циљ потраге за срећом. Главни, а понекад и једини сегмент човекове личности о коме се расправља и учи је мотивациони, док су позитивна осећања практично једина дозвољена. Остала осећања могу само имати улогу да покажу како нешто у животу не функционише па то треба мењати и што темељније прионути на њихову елиминацију и промену. Размишљања и језички треба организовати тако да се користе фразе које садрже самопоуздање и добро расположење.
Некако се подразумева да обичан човек средње класе западног света буде у очекиваном обрасцу уколико има, такође претпостављену, жељу за успехом. У мору приручника и упутстава како да се осећамо испуњеније, како да пронађемо склад у себи, појавио се ”проглас” једног данског професора који промовише све супротно.
Свенд Бринкман, доктор психологије и самозвани предводник покрета против самопомоћи (Anti-self-help-movement), позива на одбацивање идеологије сталног унапређивања и позитивног размишљања. ”Дозвољено нам је искључиво да будемо позитивни, дозвољено нам је искључиво да будемо срећни и све што може да пољуља таква стања свести сматра се погрешним”, наводи Бринкман и каже да ако се осећамо несрећно, према оваквом схватању, треба да окривимо себе.
У оваквом дискурсу једини фактор је лична активност, док сви остали фактори (друштвени, политички, културолошки) падају у сенку, па се проблеми објашњавају недовољно позитивним приступом особе. Бринкман иде и даље па сматра да се за организационе или структурне проблеме окривљује појединац.
Контрадикторна идеологија
Какви су резултати широко промовисаног животног стила константне тежње ка самоунапређивању и рутинског практиковања интроспекције? Иако је доминантна популарна култура усмерена на промену тачке гледишта, заузимање оптимистичног става и појачавање мотивације, све је већи број оних који траже професионалну помоћ због преплављујућег стреса, синдрома сагоревања и депресије. Професор Бринкман ову противречност објашњава наметањем захтева да се стално буде у покрету, константној тежњи ка нечему вишем и бољем.
Према Бринкмановом мишљењу, овакви стални захтеви према себи су немилосрдни – ”Људи постају исцрпљени, а то је кључни фактор у настанку многих случајева депресије”. Он објашњава да заправо и сам успех индустрије самопомоћи открива анксиозност која карактерише модерно доба. Много људи је у потрази за брзим решењима проблема, а овакви приручници нуде поједностављена објашњења настанка тешкоћа и исте такве методе њиховог уклањања. Бринкман иде и даље и наводи да self-help идеологија упућује да је смисао живота унутар појединца изостављајући притом могућност да се смисао пронађе у односима са другим људима, унутар друштва или природе.
Он сматра да је ослобођење које је шездесетих година прошлог века личности обезбедила појава самоактуализације, сада постаје опресивно јер је ”управо то оно што друштво жели од појединца, а поготово потрошачко друштво: да се буде стално у покрету, константно прилагодљив, флексибилан и у тежњи за променом, како би се куповали нови производи; никад не би требало бити задовољан, већ стално тражити више”. Оваква камуфлажа у виду парадигме самоиспуњења, сматра Бринкман, више није од помоћи појединцу.
Начела анти-самопомоћи
Шта дакле предлаже овај дански аутор? Пре свега да се треба супротставити опсесивном самопосматрању и унапређивању. Уместо постављања циља да се спозна ”унутрашње ја”, треба тежити ка томе да се успоставе уравнотежени односи са околином. Као одговор на тренд упутстава о позитивном мишљењу од стране тренера за лични развој, уместо ”ја сам градитељ сопственог живота, сам бирам темље и грађу за њега”, ”свесно одлучујем о свом избору”, Бринкман нуди приручник од седам упутстава заснован на ”освежавајућој негативности” филозофије римских стоика. Њих назива ауторима самопомоћи свог времена и указује на важност врлина, дужности и етичких норми које су у овом дискурсу занемарене.
Написана у духовитом тону, делимично кроз иронију и сарказам, Бринкманова начела за лични развој гласе овако:
- 1. Престаните да будете стално усмерени на себе: што се више анализирате, лошије ћете се осећати. Лекари то сматрају једном врстом парадокса – што више информација о здрављу неко прикупља, више се проналази у дијагнозама и све горе се осећа. Већина гуруа самопомоћи ће вас подстицати да доносите одлуке на основу интуиције. Не чините то.
- 2. Фокусирајте се не негативно у свом животу: деценијско усмеравање на позитивно није донело задовољавајуће резултате. Често је корисније бити суморни намћор него неутемељени весељак. И увек постоји гомила разлога за озлојеђеност: на крају свако остари, разболи се и умре. Ако се сваког дана присетите сопствене пролазности и смртности, више ћете поштовати живот.
- 3. Научите да кажете не. Говорећи ”не желим то да урадим” шаљете поруку да поседујете снагу и интегритет. Само роботи увек говоре да. На пример, ако на послу процењују ваш учинак и развој и шеф вам предложи да морате да се побољшате кроз неку едукацију, учтиво га одбијте и реците му да би вам више пријао дан релаксације на послу.
- 4. Сузбијте мало своја осећања: ако сте стално нехајни и позитивни, други би могли да посумњају да је ваш стални ентузијазам помало лажан. Такође, ако нисте способни да ”спустите лопту” кад сте љути, могли би да вас третирају као несташно дете. Одрасле особе бирају пре да буду достојанствене него аутентичне.
- 5. Отпустите свог тренера: коучинг и терапија су свеприсутна средства развоја у нашој убрзаној култури. Вашем коучу је циљ да вам помогне да пронађете одговоре у себи и остварите све своје потенцијале. Али то је потпуно погрешно. Размотрите идеју да отпустите тренера и уместо тога поченете са њим да се дружите. Рецимо, одведите коуча у музеј и питајте га које животне лекције можете да стекнете ако усмерите поглед споља уместо унутра.
- 6. Прочитајте роман – никако водич за самоунапређење: такве књиге су увек на врху листе најчитанијих јер промовишу идеју да је живот нешто што сасвим контролишемо. На крају, оне вас остављају утученим због немогућности да разумете њихова силна обећања среће, богатсва и здравља. Са друге стране, романи вам омогућавају да разумете људски живот као сложен и непредвидив.
- 7. Задржите се у прошлости: ако мислите да вам је ситуација сада лоша, само се сетите како је могла бити и гора. А вероватно ће бити и у будућности. Прошлост, са друге стране, има тенденцију да делује светлије и сјајније. Када вам неко изложи план за иновације и визију будућности, реците му да је раније све могло бити боље. Објасните му да је идеја напретка стара тек пар стотина година и да је у основи деструктивна. Вежбајте да понављате. Нека вам узори буду особе које су укотвиле у једном месту. Инсистирајте на свом праву да стојите у месту.