Зашто се климатски самит COP21 сматра преломним за будућност борбе против глобалног загревања? Шта су климатске избеглице и да ли ће светски лидери спречити катастрофу нашег доба?
Текст: Слободан Бубњевић
Париз, децембар 2015. Изузетне мере обезбеђења поново су окупирале престоницу Француске. Дан раније, широм Европе и света, еколошки активисти организовали су серију маршева, али и демонстрација у којима је било сукоба са полицијом. Након што су се улице и тргови Париза смирили, почео је скуп на коме се окупља 147 светских лидера из чак 195 земљаља – један од највећих икада. И један од најбоље обезбеђених.
Само неколико недеља након болних терористичких напада, у Паризу се одржава конференција која привлачи пажњу целе планете – двадесет прва по реду годишња конференција земаља потписница Оквирне конвенције о климатским променама УН (UNFCCC, United Nations Framework Convention on Climate Change). И као што је сама конвенција једна од најшире прихваћених и ратификованих докумената Уједињених нација, ова њена годишња конференција, позната и као COP, сваке године изазива велику медијску пажњу.
Међутим, овогодишња, париска, сматра се историјском. Већ две године се читавим низом мањих догађаја припрема терен за потписивање новог глобалног документа који би истовремено ограничио даље сагоревање фосилних горива и емисију CO2, уз постављање оквира за адаптацију угрожених подручја.
Мада COP-у претходе бројни билатерални договори, као што је онај између Кине и САД о смањењу емисије до 2030. године, није сасвим извесно да ће Париз представљати стварни заокрет и коначни почетак глобалне борбе против климатских промена. У сваком случају, чак и утешни циљ, који иначе подразумева неке лоше последице глобалног загревања, да глобална температура не порасте за више од 2 степена Целзијуса до 2100. године, постаће недостижан ако ова глобална прилика буде пропуштена.
КЛИМАТСКИ РАТ
„Већ 25 година пишемо о климатским променама. И нисмо постигли ништа“, каже Волфанг Геде, немачки новинар и секретар Светске федерације научних новинара (WSCJ). Питање климатских промена Геде је неочекивано отворио у говору на Европској конференцији научних новинара, која је почетком новембра одржана у Академији наука у Будимпешти, у Мађарској, на само пола километра од железничке станице Келети, једне од болних тачака велике мигрантске кризе.
Истовремено, Геде је само један од угледних европских новинара у сектору науке и животне средине који се на бројним конференцијама које су претходиле Паризу осврнуо на чудновату околност да медији убедљиво обавештавају о мрачним последицама климатских промена које се дотичу живота великог броја људи, али јавност није довољно узбуђена.
Глобално загревање већ изазива многе мучне последице, а неке су повезане и са свеопштим стањем на геополитичкој сцени. Судећи по Петом извештају који је прошле године објавио Међувладин панел за климатске промене (IPCC), климатске промене не само да су један од највећих глобалних проблема нашег доба, него су и његове последице локалне и већ се догађају: регионалне промене климе, климатски екстреми, поплаве и суше, економске и политичке нестабилности утичу директно на живот у градовима и насељима.
Истраживање које је у марту ове године објављено у престижној америчкој публикацији Proceedings of the National Academy of Science отворило је један познати глобални проблем из сасвим новог угла. Истраживање које је предводио Ричард Сигер са Универзитета Колумбија у САД показало је да су рат у Сирији и последично мигрантску кризу у највећој мери изазвале – климатске промене. Можда сте помислили како климатолози личе на човека са чекићем који у свему види ексер, али, поменута студија није усамљена у овој тврдњи и темељи је на вишегодишњим метеоролошким подацима.
Наиме, у Сирији је у периоду од 2006. до 2011. године забележен најдужи и најстрашнији период суше. Овакви екстреми су локална последица глобалног загревања која ће на Блиском истоку и на Медитерану бити све учесталија до краја века.
Мада потекла од глобалног загревања, петогодишња суша у Сирији није деловала глобално, већ врло локално, и готово је уништила пољопривредну производњу у руралним срединама. То је довело до првог, иницијалног таласа миграција – од села ка градовима у Сирији. Сиријски градови су постали уточишта и пре него што је рат почео. Избеглице, глад и криза су у наредним годинама довеле до серије нестабилности, до револуције и потоњег стравичног грађанског рата.
Миграција се након тога наставила, ка Европи, појачавајући интензивни прилив миграната на југу нашег континента. У иронијском обрту, европски лидери непрекидно говоре о глобалном проблему који је локално изазван ратом у Сирији.
НАСТОЈАЊА ЕВРОПЕ
Шта се заправо очекује од Париза? Како би се дошло до обавезујућег споразума, земље потписнице UNFCCC-а су се након прошлогодишњег скупа у Лими изјасниле о намераваним доприносима смањењу CO2 до 2030. године. Ове мере би требало да постану обевезујуће за све земље након усвајања новог протокола у Паризу.
У спремности да се одрекне сагоревања фосилних горива свакако предњачи Европа која намерава да смањи емисије за 40 одсто у односу на ниво из 1990. године. Европска комисија, али и владе бројних чланица, налази се у правој климатској офанзиви већ месецима, са идејом да нови споразум буде “амбициозан, свеобухватан и правно обавезујући”. Тај циљ није тајна, нити новинска спекулација – прокламован је као званични став на сајту Европске комисије.
Европа има јасан план до 2020. године намерава да смањи емисије гасова стаклене баште за 20 одсто на територији својих држава чланица, у поређењу са стањем из 1990. године. Такође, до 2020. намерава да повећа енергетску ефикасност за 20 одсто. И да бар 20 одсто укупне потрошене енергије производи из обновљивих извора.
Након ових, следе и кључни циљеви за наредну деценију, за 2030. годину, за коју се планира смањење емисија од 40 одсто, повећање енергетске ефикасности за 27 одсто и раст коришћења обновљивих извора на 27 одсто. Уз ове амбиције, Европа има и дугорочнији план – да до 2050. практично сведе на минимум емисије угљен-диоксида и других гасова насталих сагоревањем фосилних горива, односно да их смањи за 80 до 95 одсто.
Тако задати, врло велики, врло прецизни циљеви чине Европу једним правоверним заговорником борбе против глобалног загревања. Ако посматрамо проблем климатских промена на разним нивоима управљања, глобално, европски и национално, најживља акција се и одвија на европском плану, што је посебно постало јасно у последње две године.
Република Србија се као и друге земље, такође одредила у односу на борбу са климатским променама. Наш предлог је да до 2030. године, а у односу на ниво из 1990. године смањимо емисију угљен-диоксида за 9,8 одсто. Будући да се енергија у Србији доминантно производи сагоревањем угља, али и да је привреда у застоју већ годинама и да емисија није расла, ово смањење није значајно и ослања се на идеју из енергетске стратегије о увођењу употребе обновљивих извора у толикој размери.
НОМАДИ ДАНАШЊИЦЕ
Зашто је питање климатских промена толико важно?
Према подацима америчке Агенције за животну средину (EAP), постоје три основна начина на која глобално загревање утиче на регионалну климу: отапањем ледника, променом хидролошких циклуса испаравања и падавина, као и променама океанских струја и струјања ваздуха у атмосфери.
Према IPCC извештајима, а они укључују радове више од 800 независних експерата из целог света, глобално загревање ће утицати на целу планету, али је неколико региона посебно рањиво: Арктик, Африка и мала пацифичка острва. Но, ствари нису једноставне. Напротив. Ако пажљивије погледамо – локални проблеми ових области преливају се на суседе.
Према раду из 2007. године који потписује Анисимов са сарадницима, температура у Северном леденом океану ће до краја века порасти између 2 и 9 степени, што ће драматично утицати на живи свет и, на крају, због отапања леда, утицати на раст нивоа мора и потапање бројних обалских зона широм света. То ће без сумње довести до исељавања и нових миграција ка унутрашњости континената.
У Африци је ситуација другачија, али су последице једнако драматичне – раст температуре ће највероватније уништити иначе рањиву пољопривредну производњу и дестабилизовати континент. Тешки услови живота који су крајња последица већ доводе до велике миграције из правца Африке, посебно из подсахарских области. Са друге стране, мале заједнице на тропским острвима којима прети потапање због глобалног загревања већ се исељавају и у потпуности ће се преселити на континенте.
Размере сеоба које долазе тешко је и претпоставити. “Климатске промене могу да учине олује јачим, таласе хладноће дужим, а залихе воде мањим. Међутим, да ли могу да изазову рат?”, пита се Марк Фишети, аутор часописа Scientific American који је први писао о истраживању које повезује климу и рат у Сирији. Нема сумње да рат јесте једна од могућих последица, непредвиђена извештајима IPCC-ја и досадашњим научним радовима.
Но, можда је још страшније то што климатске промене и без ратова изазивају последице налик на оне које стварају оружани сукоби. О томе нам је говорио и познати Штернов извештај, који је пре целу једну деценију предвидео да ће климатске промене коштати као цео један светски рат. О томе, на крају, говоре људи који због поплава и суша, због несташице и очаја, напуштају домове и крећу у сеобу, као нови номади данашњице – климатске избеглице.
