Сајт Yugopapir недавно је пренео текст објављен у ТВ Новостима 1969. године у коме футуристи предвиђају како ће изгледати 2000. година. Елементаријум тим поводом истражује шта се од тога обистинило
Текст: Василије Гломазић
Из угла бројних становника Земље 2000. година није означавала само последњу револуцију планете око Сунца у 20. веку или крај другог миленијума, већ много више од тога. Од двехиљадите године очекивало се много у научно-технолошком смислу. Како футурологија никако не може бити егзактна, јер добрим делом почива на индуктивном мишљењу, а често и великој претенциозности неутемељено оптимистичних визионара, многа предвиђања о двехиљадитој години остала су неостварена. За поједина се данас чак и зна да су немогућа, док се понешто ипак и остварило.
Уколико бисте користећи временску машину скокнули пола века у прошлост и срели неког Југословена, врло лако бисте могли да побијете његов ентузијазам доказима да просечан људски век у 2000. години није износио век и по, да Југославија није постала „мала Шведска“ и да, што је по њега можда најтрагичније, земља у којој живи уопште више неће постојати. Као и у великом делу света, и у Југославији је хладноратовски период великих глобалних улагања у науку и технологију донео оптимистичне погледе у будућност. Након разарања у Другом светском рату, земља се наредних деценија убрзано обнављала, стандард и квалитет живота су расли, спољнополитичке прилике су углавном биле повољне, а колективни дух самоуправног социјализма је креирао слику берићетне будућности.
Југославија будућности
Година 1969. остаће упамћена по једном од највећих подвига људске цивилизације – прва људска посада је крочила на Месец, а одушевљење се осетило и у Југославији. У то време популарна емисија „Видици“ на Телевизији Београд бавила се темом начина и квалитета живота када једном буде дошла та 2000. година. Бројни саговорници из света науке и технологије су током неколико епизода предвиђали како ће изгледати живот за три деценије, а реченица из сценарија ове емисије „И ми, Југословени, као да смо укрцани у неку ракету која нас носи у будућност“, описује тадашњи ентузијазам који из данашње перспективе звучи помало наивно.
Од Југославије се очекивало да двехиљадиту годину дочека у групи високоиндустријских земаља са БДП-ом равним оном у Шведској 1965. године, што би износило око 2500 долара по становнику. Тај просек је достигнут, истина, доста раније. Још током осамдесетих година досезао је и 6000 долара по становнику, али распад земље и ратови деведесетих допринели су да крња Југославија у нови миленијум уђе са БДП-ом од свега 1500 долара по становнику, као једна од најсиромашнијих земаља у Европи.
Ни предвиђање о Југославији са 30 милиона становника није се обистинило, а сада се може готово са сигурношћу рећи да та бројка не би била остварена чак ни да је земља остала цела. Према Попису из 1991, СФРЈ је имала нешто више од 23 милиона житеља, а данашњи број становника унутар истих граница износи око 21 милион. Осим велике емиграције након распада државе, тадашњи прогнозери очигледно нису имали у виду ни велики пад наталитета.
Продужити живот
Визионари тог доба много наде су полагали у спој медицине и технологије, који је човека који улази у 21. век требало да претвори у неку врсту Ничеовог Übermensch-a. Животни век од 150 година, заустављање старења, вештачки органи, те повећање интелектуалних капацитета спајањем мозга и рачунара, били су само неки од зацртаних циљева на капији 21. века. Међутим, блиска будућност се показала нешто другачијом. Просечан људски век од 150 година остао је само сан, а глобални просек је 2015. износио само 71,5 година, док је двехиљадите био испод 70 година.
Упркос порасту квалитета живота у већем делу света и напретку медицине у последњих пола века, очекивани резултат није ни приближно постигнут, а најближи том броју је животни век Јапанки, који данас износи у просеку око 87 година. Сматра се да људски век има ограничење од око 120 година (Хејлфикова граница), што је последица максималног броја деоба ћелија. Ипак, неки научници тврде другачије. Џејмс Ваупел са Института „Макс Планк“ мишљења је да та граница прелази 120 година, али и да је могуће да она уопште не постоји. Такође, биолог Зигфрид Хекими са Универзитета у Монтреалу за „Гардијан“ је рекао да ће „просечан животни век људи бити у сталном порасту па ће најстарија особа 2300. године доживети сто педесети рођендан“.
Доктор Џејмс Бедфорд је криопрезервирао прву мртву особу 1967. године и од тада су постојале тенденције да би људи којима медицина њиховог доба не може помоћи могли бити изложени третману дубоког замрзавања. Идеја да се тако очувана тела „пробуде из зимског сна“ у блиској или далекој будућности можда звучи утопијски, али је овом процесу већ подвргнуто око 250 особа, те се тако ова визија из 1969. може на неки начин назвати и даље живом. Са друге стране, трансплантација органа је имала свој бум шездесетих година прошлог века. Први панкреас је успешно пресађен 1966, а јетра годину дана касније, па су људи тог доба очекивали да ће се 2000. витални органи мењати као резервни делови код аутомобила. На почетку 2018. можемо рећи да је ова прогноза била ипак преамбициозна, барем у погледу масовне доступности, и пре свега цене.
Надградња човека
Берни Кларк је име прве особе којој је 1982. године успешно уграђено вештачко срце које је куцало наредних 112 дана. Сходно предвиђањима, 2000. године је створена прва вештачка бешика. Ипак, њу је добио један пас, а први човек тек шест година касније. Прво вештачко уво је из лабораторије изашло 2013, док са већим или мањим функционалностима људи данас могу имати вештачку јетру, плућа, панкреас и друге органе. Британац Реј Флин је први коме је 2015. уграђено бионичко око – уређај који информације са камере смештене на његовим наочарима претвара у електричне стимулусе који путем ретине стижу до мозга.
Протетика екстремитета је можда отишла најдаље, јер је случај Оскара Писторијуса ушао у анале медицине и спорта. Он је 2011. постао први освајач медаље на светском првенству у атлетици са обема вештачким потколеницама и стопалима. То је изазвало контроверзе јер многи сматрају да би у будућности спортисти са вештачким екстремитетима могли бити у великој предности у односу на остале такмичаре.
Идеје о повезивању мозга и рачунара постоје деценијама, али 2000. година није донела човека са микропоцесором у глави. Међутим, прошла година потенцијално може бити значајна у историји, јер је започет пројекат Неуралинк – пионирски подухват Илона Маска са циљем развијања рачунарско-можданог интерфејса који би се користио како за третирање оштећења мозга тако и за његову „надргадњу“.
Сањар из 1969. би данас вероватно био разочаран јер Сахара и друге пустиње нису постале цветне оазе, енергија није бесплатна па чак ни доступна свима, а синтетичка храна препуна витамина не стиже масовно из продајних објеката на кућну адресу. Такође, не само да није пронађен начин да се температура не Земљи контролише „убацивањем кисеоника у атмосферу“, већ су ефекти глобалног загревања из године у годину све израженији. Чак ни вештачки Месец који додатно обасјава Земљу такође није реализована идеја. Са друге стране, промене пола, боје коже и све врсте пластичних операција које мењају лични опис из корена, данас су доступне. Остварило се чак и предвиђање о бирању пола новорођенчади, а „чудесни светлосни зраци“, како су тада називани ласери, заиста су ушли у све области живота.