Чак и када је добронамерни сведок потпуно уверен у тачност свог сећања, оно може бити ‒ лажно
Текст: Јелена Радановић
Када је реч о величини утицаја сведочења очевидаца на одлуке пороте и судија, холивудски филмови заправо нису претеривали. Кажипрст одлучно уперен у оптуженог често је довољан доказ да пресуда буде изречена. Ови театрални моменти неретко су и трагични с обзиром да је кажипрст често вођен неистинитим сећањем. Учесталост лажног сведочења о којој говоримо је заиста забрињавајуће велика – накнадне анализе великог броја криминалних дела показале су да је у преко 75 одсто случајева невино осуђених људи пресуда донета управо на основу лажног сећања сведока.
Феномену лажних сећања – сећања на догађаје који се нису десили или сећања о томе да су догађаји били другачији него што заправо јесу – подложни смо сви. На њих нису отпорни чак ни они ретки међу нама са изванредним меморијским способностима, који памте какво је време било 16. јуна 1984. године и могу да кажу шта су ручали било ког насумично одабраног дана.
Лажна сећања су једнако богата детаљима и емоцијама као права, а особа која их има уверена је у њихову реалност. Иако трајна, лажна сећања су најчешће потпуно безопасна – сећање да сте били на екскурзији о којој сте заправо само слушали од својих средњошколских другара неће вам нашкодити. Но, када се појаве у ситуацијама попут суђења за кривична дела последице могу бити изузетно озбиљне.
Пре више од 40 година, Елизабет Лофтус, са Универзитета у Калифорнији, Ервајн, тада истраживач на почетку каријере, а данас један од најутицајних психолога и експерт консултован у више стотина криминалних случајева, заинтересовала се за утицај накнадних информација на валидност сведочења очевидаца. У једном од класичних експеримената, испитаницима Елизабет Лофтус пуштани су видео исечци саобраћајних незгода, а њихов задатак био је да процене брзину којом су се аутомобили кретали.
Испитаници којима је постављено питање “Колико брзо су аутомобили ишли када су се слупали?“ саопштавали су да је брзина била већа него испитаници код којих је уместо слупали употребљен глагол сударили. Недељу дана касније испитаници којима је постављено питање са слупали су чак описивали да су прозори били разбијени, иако то није било приказано у сцени.
У преко 200 истраживања у којима је учествовало око 20 000 испитаника, Елизабет Лофтус је убедљиво показала да наш мозак не бележи верно догађаје које смо проживели, већ да свака нова информација доводи до реконструкције сећања. Да би обрадио нове информације мозак користи постојеће и у том процесу ствара кохерентно, али неретко погрешно сећање.
Поред тога што мењају сећање на одређени догађај, накнадне информације могу да наведу људе да верују да су учествовали у догађајима које су заправо замишљали или су о њима само размишљали. Тако су психолози, коришћењем сугестивних питања и технике замишљања, успели да наведу људе да мисле да су се у детињству изгубили у тржном центру, да су проузроковали инцидент на венчању свог рођака, те да их је напала агресивна животиња.
Применом истих техника, психолози су успели и да изнуде „признање“ испитаника да су варали на скорашњем тесту, па чак и да су, свега неколико година раније, починили крађу.
У једном новијем истраживању холандски војници упитани су током интервјуа да ли су учествовали у измишљеном догађају у Афганистану. Иако су у самом интервјуу војници исправно рекли да нису, када им је након 7 месеци поново постављено исто питање, већина војника је саопштила да је учествовала у измишљеном догађају. Како је показано током овог истраживања, и само постављање питања о неком догађају може да створи лажно сећање о њему.
С обзиром да лабораторијско окружење у ком су углавном проучавана лажна сећања није нарочито стресно, поставља се питање да ли се она јављају и у високостресним ситуацијама, у каквим се налази већина очевидаца. Нажалост, значајност и стресност ситуације не штите нас од појаве лажних сећања.
У једном скорашњем истраживању, припадници америчке војске, који су били на редовној обуци за ситуацију заробљеништва, испитивани су на физички и психички агресиван начин 30 минута, а затим је требало да идентификују особу која их је злостављала. Упркос високој обучености за овакве ситуације, када им се дају сугестивне информације, војници погрешно препознају злостављача.
Премда на лажна сећања нико није имун, откривање фактора под којима она настају може да нам помогне да се од њих заштитимо – бар у ситуацијама попут судских процеса, у којима је круцијално да сећања буду права. С друге стране, ако чувате понеко благо улепшано сећање на претходне верзије себе, без бриге ‒ то не може да шкоди.