Зависност од видео-игара се може уочити на мозгу. Међутим, нису сви утицаји видео-игара штетни
Текст: Данка Спасовски
Крајем прошле године објављени су резултати истраживања неуролошких корелата зависности од видео-игрица. Истраживање је спроведено над 200 тинејџера мушког пола из Јужне Кореје. У најкраћем, закључак је гласио да је код зависника од игрица мозак другачији – њихове неуронске мреже су превише повезане. Упоређивањем налаза добијених магнетном резонанцом групе која је имала дијагнозу зависности од видео-игара и контролне групе, пронађене су разлике у везама између неколико регија мозга.
Аутор истраживања, Џефри Андерсон, објаснио је да појачавање веза међу анализираним регијама може да значи да ти испитаници брже препознају нове информације и реагују на догађаје у околини. Овакав налаз би се могао тумачити као позитиван. Међутим, како је оваква повезаност пронађена код особа које имају слабију контролу импулса, тумачење може ићи и у овом правцу. Такође, овакве промене у везама између регија мозга забележене су код неких поремећаја, као што су шизофренија и аутизам.
Потребно је даље испитати да ли је појачавање веза настало као резултат претераног играња игрица или су такве везе већ постојале од раније, што је представљало органску основу за поремећај зависности од видео-игара.
Играње видео-игрица може да утиче повољно на психолошке процесе. Даглас Џентајл, дугогодишњи истраживач у овој области, анализирао је колико игрице могу да подстакну просоцијално понашање, а не само насилност, што је уобичајени начин посматрања ове теме. Џентајл је дошао до позитивних резултата.
Видео-игрице су у више наврата означаване као средство изградње нових вештина. Посебан допринос постоји у области медицине: млађи пацијенти оболели од рака су путем игрица научили о својој болести и третману; видео-игре се користе у учењу деце да препознају и адекватно одговоре на симптоме астме или дијабетеса; хирурзи који изводе лапароскопске операције посматрајући екран брже су изводили захват и чинили мање грешака уколико су раније играли игрице три сата недељно.
Теорије о зависности од видео-игара најчешће почивају на упоређивању са коцкањем и активирању неуротрансмитера допамина. Међутим, има и другачијих мишљења. Џентајл зависност објашњава кроз модел потреба ABC (autonomy, belonging, competence): аутономија, потреба да имамо контролу; припадање, повезаност са другим људима (у онлајн игрици); компетенција, да радимо оно у чему смо добри.
Многи се слажу да је феномен зависности од видео-игара сложен од више индивидуалних и ситуационих варијабли. Играње може бити бег од реалности, што потиче од неког другог психолошког проблема. На пример, усамљеност може водити у ову зависност. А да би се посегло за играњем, потребно је да игрице буду доступне, сматра Џентајл.
Према резултатима новијих анкета, 28 одсто испитаника игра игрице на послу, десет одсто испитаника долази у конфликт са блиским особама због времена проведеног уз игрице, а чак 30 одсто изјављује да осећа зависност од играња видео-игара. Студије показују да око осам одсто америчке деце показује знаке зависничког понашања.
Упркос многобројним предлозима, Америчка психолошка асоцијација (АPA) није уврстила зависност од видео-игара међу предлоге за следећу ревизију Дијагностичког и статистичког приручника за менталне поремећаје (DSM).