Масовни друштвени експеримент са „изгубљеним“ новчаницима, спроведен у 40 држава широм света, показао је да људи претежно враћају новчанике власницима, нарочито ако је у њима велика сума новца.
Текст: Ђорђе Петровић
Замислите да, док шетате улицом, налетите на изгубљен новчаник пун новчаница: да ли бисте новац стрпали у џеп или бисте га вратили власнику? На ово питање свако од нас може одговорити искључиво у своје име, мада је упитно и то да ли бисмо у реалној ситуацији заиста поступили као у замишљеној.
Да би ову моралну дилему учинила стварном и испитала људско понашање у таквим околностима, група економиста спровела је масовни друштвени експеримент. Они су поштење људи, из чак 40 држава широм света, искушавали помоћу више од 17.000 „изгубљених“ новчаника и покушали да на основу резултата изведу неке општије закључке. Једна од земаља у којима је вршено истраживање је и Србија.
Сарадници ових истраживача одлазили су углавном у велике градове и на јавним местима – попут тргова, музеја, позоришта, банака, па чак и полицијских станица – глумећи људе који су управо пронашли новчаник, заправо ужурбано испуштали исти и удаљавали се са лица места. У испуштеним новчаницима налазила се различита свота новца: у некима је била велика, у некима мала, док у некима није било новца уопште.
Количина новца у новчаницима није била идентична за све земље, већ су је истраживачи прилагођавали куповној моћи у свакој од њих. Наравно, ови новчаници садржали су, поред списка за куповину, и визиткарту са e-мејл адресом или телефонским бројем „власника“, како би их поштени проналазачи могли евентуално вратити. На опште изненађење ових научника, истраживање је показало да су људи претежно враћали новчанике и, супротно класичној економској логици, што је сума у новчанику била већа, то су их чешће враћали власницима.
Поред тога што су изневерили очекивања професионалних економиста, ови резултати успели су да изненаде и 2500 испитаника једног упитника, који су, приликом одговора на анкетна питања, предвиђали да ће учесници експеримента поступати у складу са сопственим себичним интересима. Међутим, људи су се понашали управо супротно, подређујући своје интересе интересима других.
Свеукупно гледано, у просеку је 51% оних који су пронашли новчанике са мањом свотом новца новчанике вратило власницима, док је, кад су у питању празни новчаници, то учинило тек 40% учесника експеримента. Оно што је најзанимљивије, новчанике са великом сумом новца, вратило је у просеку чак 72% људи.
Међутим, стопе повраћаја разликују се од земље до земље. Најниже стопе забележене су у Кини, Мароку, Казахстану и Кенији, будући да је у тим земљама тек 8-20% срећних проналазача вратило новчанике њиховим наводним власницима. Кад је у питању повраћај празних новчаника, на прво место засели су Швајцарци, док је наша земља заузела високо 11. место, са постотком већим од укупног просека.
Али, иако Срби, као и готово сви остали, чешће враћају пун новчаник него празан, та разлика није толико драстична као што је то случај код, рецимо, Уједињеног Краљевства, Канаде или Аустралије. Услед тога, кад је у питању враћање новчаника са великим сумама, Србија заузима нешто ниже – 19. место, док су се као најпоштенији показали Данци, Швеђани и Новозеланђани.
Аутори овог истраживања, објављеног у научном часопису Science, наводе да их је веома зачудило то што је на појединим местима, као што су Ватикан или просторије агенција за борбу против корупције, у потпуности изостало поштење срећних налазача. Поред овога, интересантно је да су једино у Перуу и Мексику људи радије враћали празне него пуне новчанике.
Ипак, истраживачи наводе да ова два изузетка нису толико статистички значајна да оспоре извођење општијег закључка. Наиме, готово као универзално правило важи да ће људи законитом власнику радије вратити новчаник вредније садржине него онај с мањом свотом новца. Оно што остаје као питање јесте: зашто је то тако?
Аутори ове студије сматрају да се одговор на њега крије у комбинацији два фактора. Први је алтруизам. То се може најбоље видети у ситуацијама када су у новчаницима које су испуштали истраживачи остављали и кључ. Наиме, испоставило се да су новчаници са кључевима у њима пре били враћани него они без њих. А како је кључ нешто што је од вредности власнику, али не и проналазачу, то онда значи да су људи, барем делимично, били вођени извесним алтруистичким мотивима – јер их је бринула штета која би могла бити нанета власнику.
Међутим, премда признају да алтруизам игра извесну мотивациону улогу приликом одлуке да се врати новчаник, ови економисти – поучени претходним радом на ову тему – ипак сматрају да је људима углавном више стало до њих самих. Стога тврде да је други (уједно и кључни) фактор и главни мотив поштених налазача био одбојност према виђењу себе као лопова.
„Људи желе себе да виде као поштену особу, а не као лопова. Уколико неко жели да задржи пронађени новчаник, то значи да мора да усвоји нову слику о себи, што не може проћи без психолошких последица“, објашњава Мишел Марешал, економиста са Универзитета у Цириху и коаутор ове студије. „Ове психолошке силе могу бити далеко снажније од оних финансијских.“
То потврђују и одговори у анкетама које су испитаници пружили истраживачима. Они наводе да им је непријављивање новчаника без новца ипак мање деловало као крађа, а што је у новчанику било више новца то им је пре изгледало као лоповлук. Другим речима, што је већа сума била у новчанику, то је налазачима било теже да је задрже, јер би се осећали као лопови.
„Погрешно смо претпоставили да су људска бића себична“, признаје Алан Кон, економиста са Универзитета у Мичигену и први аутор ове студије. „У реалности, њихова слика о себи као поштеној особи далеко им је важнија од краткорочне новчане добити.“