Oko 85 odsto genske varijabilnosti čine individualne razlike, a samo 15 odsto razlike među populacijama. Da li je to odgovor na kontorverzno pitanje humanih rasa?
Tekst: Dubravka Vejnović, CPN
Koliko puta čujete nekoga da kaže: „Mi zvezdaši, mi Beograđani, mi Evropljani, mi studenti, mi hedonisti, sportisti, genetičari…“ Izgleda da ljudi vole podele. Moguće je da žele da osete kako pripadaju određenoj grupi.
Ljude možemo grupisati na mnogo načina. Globalnu humanu populaciju, ipak, najčešće delimo na rase. Smatra se da termin rasa potiče od arapskog „ras“, koje ima više značenja – glava, poreklo, srž, esencija. Arapska nomadska društva koristila su ovaj termin da bi označila plemensko poreklo pojedinca.
Klasifikacija ljudi obično se vrši na osnovu određenih fenotipskih karakteristika za koje se veruje da su prisutne kod svih pripadnika date grupe. Karl Line je 1735. podelio sve ljude na osnovu boje kože na četiri grupe ili podvrste i dodelio im određene tipove ličnosti.
- Homo sapiens americanus – crvenokošci, kolerici
- H. s. europaeus – Evropljani ili belci, sangvinici (aktivni)
- H. s. asiaticus – Azijati, melanholici
- H. s. afer – negroidi, flegmatici (lukavi, lenji i nemarni)
Johan Frajdrih Blumenbah je u delu The Natural Vareties of Mankind, objavljenom 1775, predlagao sličnu klasifikaciju, ali ne i hijerarhiju. Takođe, primetio je da jedan varijetet ljudi postepeno prelazi u drugi i da je stoga nemoguće postaviti jasna razganičenja. Iste godine Kant u delu Über die verschiedenen Rassen der Menschen, (O različitim rasama ljudi) piše: „Indijanci poseduju bedan talenat, crnci su daleko ispod njih.“
Tomas Džeferson smatrao je da su Afrikanci inferiorni u odnosu na belce, posebno kada je inteligencija u pitanju i da poseduju neprirodne seksualne apetite, ali je opisao Indijance kao jednake belim ljudima.
Čarls Vajt, hirurg koji je živeo krajem 18. veka, verovao je da su belci i crnci različite vrste, a brojni antropolozi pokušavali su da naučno dokažu da sy crnci druga vrsta i da su potomci iz rasno mešanih veza fizički slabi i sterilni. Nakon američkog civilnog rata (1861–1865) lekari sa juga pisali su tekstove u kojima su tvrdili da crnci izumiru, jer nisu navikli na slobodu, te da će zapravo imati koristi od ponovnog vraćanja u status robova.
Naučni rasizam
Koliko god čudno zvučalo, naučnoj zajednici nije uvek polazilo za rukom da se distancira od ovakvih rasističkih ideja. Jedan od najekstremnijih primera naučnog rasizma jeste drapetomanija – mentalno oboljenje koje je opisao Semjuel Kartrajt 1851, a ispoljava se kod crnih robova u vidu (gle čuda!) pokušaja bežanja od svojih gospodara i oslobađanja od ropstva. Reč potiče od grčkih reči drapetes δραπετης – beg i mania μανια – ludilo.
Kao prevencija ove bolesti preporučivano je bičevanje robova do iznemoglosti. Dok je ovo epohalno otkriće bilo široko prihvaćeno na jugu i članak sa oduševljenjem preštampavan, na severu je bio predmet podsmeha. Pojavila se i satirična analiza članka Frederika Olmsteda koji je primetio da je poznato da i sluge belci beže, pa je postavio hipotezu da su zapravo beli, evropski trgovci doneli tu bolest u Afriku.
Ne postoji široko prihvaćena definicija rase, bar kad je o ljudima reč. Kada potražite definiciju rase na internetu naići ćete na brojne predloge, često uz podugačko objašnjenje da je pojam rasa problematičan, kako sa naučne tako i sa sociološke tačke gledišta. Antropolozi su predlagali različite sisteme klasifikacije na rase zasnovane na vidljivim karakteristikama kao što su boja kože, proporcije tela, tip kose, oblik očiju i nosa, oblik lobanje, ali nikad nisu postigli saglasnost ni o broju rasa. Taj broj je varirao od tri pa do čak 200.
Koža u nijansama
Ako pokušamo rasu da odredimo na osnovu boje kože, što je najčešće i slučaj, nailazimo na ogroman problem. U svakoj populaciji postoji veliki broj varijeteta u nijansi kože. Neko koga bi u Africi smatrali bledolikim bio bi okarakterisan kao tamnoput u severnim predelima! Iako neke karakteristike pokazuju tendenciju da se grupišu u određenim regionima, praktično sve naše karakteristike prisutne su u mnogim populacijama i različitim geografskim prostorima. Tamna boja kože, na primer, ne javlja se samo u Africi već u svim regionima oko ekvatora.
Karakteristike se u genetici često dele na mendelovske (po Gregoru Mendelu) ili kvalitativne i kvantitativne. Kod prve grupe situacija je nedvosmislena – data osobina je prisutna ili ne, uslovljena je jednim ili vrlo malim brojem gena i uticaj sredine je zanemarljiv (fenilketonurija ili Hantingtonova bolest), dok kvantitativne osobine kontinuirano variraju u populaciji, determinisane su velikim brojem gena (poligenski karakter) i uticaj sredine je značajan (visina, inteligencija, boja kože). Što je više gena koji određuju neku osobinu, to je ona pravilnije distribuirana u populaciji.
Najveći broj karakteristika koje se uzimaju kao osnova za klasifikaciju ljudi na rase pokazuje kontinuiranu varijabilnost. O genetici vidljivih osobina danas se pouzdano zna to da su one kodirane kompleksnim genetičkim sistemima. Npr. procenjeno je da broj gena koji značajno utiču na boju kože ide i do 20. Svaki od tih gena verovatno ima više funkcionalnih alela. Varijacija u boji kože je, dakle, multifaktorijalna odlika sa brojnim glavnim determinišućim genima, nekoliko gena modifikatora i uticajima sredine kao što je UV zračenje.
Vrlo verovatna je i teorija da je različita boja kože rezultat prirodne selekcije koja je favorizovala tamnu boju u predelima sa dosta sunca kako bi se telo zaštitilo od opekotina, raka kože, a svetlu kožu u predelima siromašnim sunčanim danima kako bi se omogućilo telu da proizbodi dovoljno vitamina D.
Boja gena
Kako merimo stepen genetičke diferencijacije? Odnosno, kako kvantifikovati koliko se na nivou gena zaista razlikujemo? U populacionoj genetici najčešće se barata pojmom frekvencije genotipova koji nam govori koliko je neka genska varijanata zastupljena u određenoj grupi jedinki.
Indeks fiksacije (Fst) uveo je Rajt 1965. kao parametar koji meri sva odstupanja učestalosti genotipova od očekivane tzv. Hardi-Vajnbergove ravnoteže. Drugim rečima, to je pokazatelj stepena smanjenja heterozigotnosti usled genetičkih razlika između subpopulacija u odnosu na očekivanu heterozigotnost kada populacija nije strukturirana.
Fst= 1-(Hdobijeno/Hočekivano)=1-(Hdob/2pq)
2pq – očekivana proporcija heterozigota u populaciji u ravnoteži
Dakle, bitno je uočiti da što je indeks fiksacije veći, to je i genetička strukturiranost populacije veća. Fst se može lako proceniti koristeći genetičke markere. Za ljude je prosečna vrednost ovog parametra relativno mala, između 0,10 i 0,15. U poređenju sa populacijama drugih sisara genetička diferencijacija između ljudskih populacija spada u red najnižih vrednosti. Na primer, slične analize za slonove dale su vrednosti Fst od 0,4, a za populacije kojota i muflona varirale su između 0,2 i 0,3.
Svakako treba imati na umu i to da smo mi relativno mlada vrsta kod koje nije bilo dovoljno vremena za veći stepen međupopulacione diferencijacije, kao i to da je prisutna visoka stopa protoka gena između ljudskih populacija usled ogromne mobilnosti ljudi. Takođe, poznato je da proces specijacije (diferenciranje vrsta i podvrsta) u najvećoj meri uzrokuje izolacija lokalnih populacija i prirodna selekcija koja deluje u različitim staništima. Na osnovu brojnih paleontoloških i genetičkih podataka znamo da nijedna ljudska populacija nije bila izolovana dovoljno dugo ili bar ne u potpunosti izolovana kako bi se u okviru nje stvorile nezavisne genetičke promene.
Zagledani u DNK
Ako na nivou DNK posmatramo dva čoveka, razlikuju se na jednom mestu u 1300 baznih parova, što znači da su 99,9% identični po DNK sekvencama. Ovaj parametar naziva se prosečni nukleotidni diverzitet π i za ljude, dakle, iznosi 1/1300. Miševi i vinske mušice (omiljeni model organizmi genetičara) imaju oko deset puta veći nukleotidni diverzitet. I ovi podaci ukazuju na skorašnje poreklo naše vrste od male osnivačke populacije. Šimpanze se razlikuju u jednoj bazi na svakih 750, a gorile na 650 baznih parova. Ljudi pokazuju daleko manji genetički diverzitet u poređenju sa drugim vrstama.
I na kraju, naučnici su dali odgovor i na pitanje koliko od ukupne genske varijabilnosti čine međugrupne razlike – oko 85% genske varijabilnosti odlazi na individualne razlike pripadnika iste populacije, a samo 15% na razlike između populacija. Da pojednostavimo, više se razlikujemo međusobno, ukoliko poredimo bilo koje dve osobe iz nekog npr. razreda učenika, nego što bi se razlikovali kada uporedimo taj razred sa razredom iz Kine.
Na osnovu ovih razlika genetika daje jasan odgovor – nije moguće izvršiti uspešnu klasifikaciju populacija ljudi na rase!