Медији су у великој мери засићени идејом среће као врхунског достигнућа појединца. Да ли је свет увек имао овакав циљ?
Текст: Данка Спасовски
Ако поставите питање „шта је срећа“, добићете онолико одговора колико сте особа питали. Међутим, ако питате колико је важно да се буде срећан, одговори ће бити уједначенији: већина припаданика друштава који функционишу по моделима западне цивилизације одговориће да је срећа један од највећих идеала, практично вредност подразумевана сама по себи.
Постоји читав правац, такорећи индустрија литературе намењене достизању среће и самоиспуњења. Проналажење себе или самоактуализација има корене у терминима хуманистичке психологије двадесетог века, оној која ја заузела место раније доминантних, више детерминистичких школа. Тако је она освежила веровања о природи људске личности, уносећи елемент самоизградње, за разлику од уверења да је особа одређена својим ранијим искуствима, нарочито онима из детињства.
Индустрија среће
Рад на себи и испуњавање својих потенцијала су у јавној култури прерасли свој првобитни концепт, и формирали аутономни мотив достизања среће и активног осећања задовољства самим собом. Терминологија скопчана с овим доживљајима је и проактивност, оптимизам, “позитивна енергија”; док су промотери ове врсте животног стила такозвани “тренери обуке за живот” (енгл. life coach). Међутим, и ван ове званично формиране делатности – медији, маркетинг па и уметност су у великој мери засићени идејом среће као врхунског достигнућа. Само летимичним погледом насловних страна магазина, реклама на билбордима или телевизији, може се уочити готово константно присуство садржаја који упућују на срећу и задовољство, а које често прати и мотив безбрижности.
Ипак, свет није увек имао овакав циљ, нити је у свим својим деловима и данас усмерен оваквим системом вредности. Значење среће се мењало историјски и међу кутурама: многи историчари се слажу да је у античким временима реч “срећа” означавала да “некога прати добра срећа”, док је у данашњем америчком друштву доминантно срећу третирати као нешто чиме се управља. У Старој Грчкој се за срећу користила реч “еудаимониа”, што рашчлањено значи “еу” – добар и “даимон” – бог, дух, демон. Сложеница на тај начин говори да онај ко је срећан има “доброг духа” на својој страни, односно да је нечија срећа под дејством таличности и богова.
Међутим, већ су се антички филозофи размимоилазили у дефинисању појмова, па је тако Аристотел у “Никомаховој етици” изложио да су за еудаимониу неопходни спољашњи услови и ресурси, док је код Платона само постојање врлине код особе значило бити срећан. Виђење среће као стицаја срећних околности било је доминантно вековима, а трансформација значења започела је у Средњем веку, под утицајем религијског учења. Тома Аквински је нагласио значај улагања труда у процес еудаимоние, као и да се у земаљском животу срећа може делимично достићи кроз милосрђе, наду и веру. Тако се у односу на античке мислиоце концепт среће изменио у смислу да је може достићи свако ко је “божански надарен”, док је код старогрчких филозофа еудаимониа била “резервисана” само за мали број изузетно надарених појединаца.
Ера просветитељства у XVIII веку прави заокрет од религијског питања “како да будем спашен?” према секуларном “како да будем срећан?”. Декларација независности из 1776. укључила је и тврдњу да је тежња ка срећи – заједно са животом и слободом – неотуђиво право појединца. Убрзана индустријализација и економски прогрес крајем XIX века преусмерили су узрок среће од нечега изван особе, ка нечему што је лично и могуће је достићи. Многи историчари сматрају да је масовна култура настала двадесетих година XX века у Сједињеним државама, пратећи урбанизацију, трендове у маркетингу и појаву потрошачког друштва. До тог времена негативне конотације среће које су одржавале моралне и религијске догме, већ су сасвим ишчезле. Тако је срећа постала нешто што је достижно свима, што се може усмеравати и контролисати.
Крос-културална истраживања показују да се значења среће разликују и данас, у зависности од региона и језика. У једном истраживању група научника из САД, Велике Британије и Португала анализирала је значења речи “срећа” у речницима тридесет земаља. Показало се да у чак 24 земље ова реч садржи спољашње одреднице: добра срећа, добри услови живота, судбина. Само у речницима Сједињених држава, Шпаније, Аргентине, Еквадора, Индије и Кеније није уопште било објашњења што се тичу фактора које појединац не може да контролише.
У масовној западној култури је иницијатива да се постигне срећно расположење присутна свакодневно у рекламама, на амбалажама, омотима књига. Дејство “срећних” порука се доста разликује од особе до особе: док су неки људи преузели животну филозофију свакодневних афирмација, а неки други повремено користе стратегије за боље расположење или су незаинтересовани, један број људи овакав став доживљава проблематичним или чак трпи његов негативан утицај. Тако, кад нешто постане норма, онда свако одступање може да води у осећање неадекватности и незадовољство собом, или да изазове критику и етикетирање од стране других. Парадоксално, захтев према себи да се нужно и обавезно мора обезбедити осећање задовољства, у случају неиспуњавања води у незадовољство, дакле у несрећност – супротност том захтеву.
Друштвене мреже су се показале као изразито ефикасан медијатор концепта среће (и обрнуто). Пинтерест и Инстаграм већ по самој концепцији садржаја и форме (обрада слика путем филтера) представљају селекционираност тема, односно модулацију стварности. Фејсбук, међутим, нема овакву примарну намену, али се показало да су перцепције других особа на овој мрежи у мањој или већој мери искривљене у односу на степен и врсту информација које неко дели о себи: претежно се приказују срећни тренуци с драгим особама, пријатељима у проводу, са путовања или других ситуација које нису свакодневица.
Истраживања су показала да је укљученост у те садржаје директно сразмерна депресивности посматрача – претпоставља се да један број људи путем профила других особа у себи изграђује утисак да су њихови животи испуњени искључиво срећом, радошћу и задовољством, а пошто себе тако не опажају, почињу да се осећају промашено, мање способно и, на крају, депримирано. Психијатар Џон Шарп предлаже да људи не треба да се упоређују с другима онако како они изгледају на сликама и објашњава зашто је то погрешно: “На тај начин ви поредите своје унутрашње доживљаје с нечијом појавном спољашњошћу”.
Професорка психологије на Калифорнијском универзитету Соња Љубомирски сматра да превише фокусирања на постизање среће доноси супротне ефекте. Она степенује срећу на скали од 1 до 10, и наводи да су вредности између две крајње могуће и честе: ако сте по природи негде на броју 6 или 7, није нужно да морате ићи ка вишем степену. Такође, не бити у највећој мери срећан не значи одмах да сте депресивни – много је људи између ових крајности, каже Љубомирски.
Императив среће
О императиву среће могу се читати чланци и блогови оних који не пристају на прописаност једног стила размишљања. Говори се о прихватању свих врста осећања – и оних непријатних, баш као и пријатних: свако од њих треба прихватити и интегрисати у искуство и личност. Истиче се и да не можемо сваког дана бити подједнако задовољни и самоуверени, и да на то треба да се присиљавамо, а у случају неуспеха окривљујемо.
С тим у вези је и позиционирање локуса контроле: древна мудрост да не можемо на све утицати и исконтролисати, води нас у прихватање могућности да се деси нешто на шта не можемо да утичемо, и да можемо да се осећамо и лоше, обесхрабрено или исцрпљено, а да не упућујемо оштру критику свом менталном апарату. Нереалистични притисци у том смислу воде у зачарани круг, који једном делом зависи од конкретног карактера, али за други део заслуге сасвим оправдано носе трендови “срећности” и значења попут оних која сву одговорност приписују појединцу .
Неуропсихолошка истраживања показују да је ниво осећања среће једним делом и урођен, што значи да припада оним факторима који су изван индивидуалне контроле. Научник из ове области Алекс Корб каже да мозак не функционише истоветно код свих људи, па тако код једних више реагује на позитивне садржаје, а код других на негативне. То практично значи да на нивоу органског постоје разлике, и да је то нешто природно и легитимно, што треба прихватити као различитост.
Једна студија из 2012. године је изнела закључке да се око 33 одсто варијације у животном задовољству може објаснити генетиком. Иако су и ранија истраживања показала да је основно расположење у значајно великом делу наслеђен, аутори ове студије су повезивали субјективни доживљај среће са 5-HTTLPR полиморфизмом гена за серотонински транспортер. Закључили су да особе с ефикаснијим генотипом извештавају да су задовољније и срећније у животу.
С друге стране, истраживачи у области клиничке психологије с Велесли колеџа Џули Норем и Едвард Ченг наводе да позитивна психологија занемарује психолошку реалност да се људи међусобно разликују, те да се један исти образац не може применити на све особе. Они уводе појам “одбрамбеног песимизма” (уз “стратешки оптимизам”) као стратегије приступања задацима: док “стратешки оптимисти” постављају висока очекивања и затим активно избегавају превише да размишљају шта се све може десити, “одбрамбени песимисти” на свој начин управљају анксиозношћу, како би били ефикасни. Они своја очекивања спуштају до те мере како би се припремили на најгоре, а затим у мислима пролазе кроз све лоше ситуације које би могле да исксрсну.
Иако то можда делује као нешто што води у депресију, заправо је обрнуто: одбрамбени песимизам помаже несигурним особама да се одвоје од својих страхова или осећања неадекватности, како би могли учинковито да делају. Обе стратегије су делотоворне ако их користе они којима одговарају, у супротном – уколико се нађу у сутиацији којој не могу да прилагоде своје приступе решавању проблема, особе из обе групе развијају осећања стрепње, наводе аутори на основу истраживања. Они такође наглашавају да је форсирање позитивног става, доминантног у америчкој култури често штетно, и да насупрот томе, резултати одбрамбеног песимизма могу водити управо ономе што је циљ позитивне психологије, а то је лични раст и развој кроз успешно савладавање препрека.
Природно је и логично тежити да се буде срећан, али уз дозволу да будемо и оно што јесмо – људска бића, са својим несавршеностима, грешкама у размишљању и тренуцима осећања која нису пријатна. И овај моменат саморазумевања и опраштања себи је садржан у позитивној животној филозији, путем примене неких психотерапијских начела и термина, али оно што је карактеристично је да је и даље крајни циљ срећа, док су другачија стања нешто што треба да остане као пролазно, нежељено стање, које што раније или ефикасније треба превазићи. На крају, на то се надовезују успех и успешност, као награда за труд уложен у изградњу среће и хармоније: подразумева се да је то мерна јединица и доказ ефикасности стремљења ка срећи као активно изабране личне филозофије.
Зашто се Руси не смеју?
Често се говори о осмеху као универзалном језику који свако може да разуме. Међутим, на овај израз лица утичу многи друштвени фактори којих често нисмо ни свесни па се тако и осмеси разликују међу културама. На пример уколико на интернету на енглеском језику укуцате речи ”зашто” и ”Руси” сасвим сигурно ћете добити велики број текстова на тему ”Зашто се Руси не смеју?”.
Наиме, у руској традицији осмех није симбол љубазности, учтивости па чак ни тога да вам је неко драг. Осмех је искључиво израз личног расположења па је великом броју људи било необично када су стране фирме училе своје продавце да буду насмејани у интеракцији са купцима. Већина људи у Русији сматра да продавац може бити љубазан и без осмеха, а његов израз лица неће доживети као однос према купцу већ као усклађен са тренутним распложењем. Са друге стране, сасвим је у реду бити нерасположен и уморан као и то да немате потребу да се насмејете потпуно непознатим људима.
Занимљиво је и како у Русији људи одговарају на питање ”Како си?”. Док на нашим просторима као да постоји само један одговор ”добро”, у руском језику се одговара градацијски. Можда нећете тако често чути ”лоше”, али одговори ”ничего” (ни добро ни лоше) и ”нормално” не треба да вас изненаде јер то објективно и јесу доминантна расположења. Са друге стране ако вам саговорник каже да је добро, најчешће не морате да размишљате да ли се заиста тако осећа.
(Текст: Јована Николић)