Šta, sa stanovišta ekonomskih nauka, donose, a šta odnose mere štednje?
Tekst: Jelena Branković
Nakon što je promena vlasti u Grčkoj uzburkala celu Evropu, a novoizabrani grčki premijer Aleksis Cipras najavio dramatične promene dosadašnje politike, pitanje opravdanosti štednje kao sredstva borbe protiv ekonomske krize, postalo je aktuelnije nego ikad. Ova tema, kojom se svetski lideri bave jako dugo, poslednjih nedelja je preplavila internet portale i druge medije, pa čak i privatne razgovore. Međutim, šta o tome kažu ekonomija i ekonomska istorija?
Centralno pitanje je ono koje već dugo potresa samu Grčku – da li uz pomoć štednje jedna država može da se izbavi iz krize i oslobodi prevelikog duga? I šta kada je taj dug javni?
Kad razgovaramo o štednji ili bilo kojim drugim ekonomskim merama, veoma je teško ne uzeti u obzir veliki uticaj političkih prilika i nestabilnosti zemlje na privredu. Međutim, iz ove analize možemo da izostavimo tekuće pregovore Grčke i EU, a posebno zahteve grčkog premijera da mu EU otpiše dugove na ime odštete iz Drugog svetskog rata, pa da razmotrimo onaj i za nas poučan deo priče – kako su same mere štednje uticale na ekonomsku situaciju u Grčkoj.
Osvrnimo se na javni dug. On predstavlja ukupan dug jedne države nastao u njenom javnom sektoru. Javni sektor, pored države, čine i sva javna nefinansijska preduzeća i javne finansijske institucije. Najčešće se dug poredi sa bruto domaćim proizvodom (BDP) iste države. Jedan od najčešće spominjanih pokazatelja stanja privrede određene države je upravo BDP. On predstavlja ukupnu vrednost svih stvorenih dobara i usluga na teritoriji jedne zemlje i može se razložiti na kompenente – ukupna potrošnja stanovništva, izdaci vlade, investicije i razlika izvoza i uvoza.
TIHI UBICA EKONOMIJE
Dobro je poznato da je, nakon velikih ekonomskih potresa, Grčka pokušala da poboljša stanje svoje privrede i poveća vrednost BDP-a merama štednje koje je preporučila Trojka (Evropska komisija, Međunarodni monetarni fond i Centralna evropska banka) uz obećanje narodu da će ih ovi postupci izvući iz krize.
Na osnovu ovih mera, plate su snižavane za oko 15 odsto, posebno u javnom sektoru i davani su predlozi za produžavanje radnog vremena bez povećanja plata, dok su firme u državnom vlasništvu privatizovane. Rast BDP-a građen je smanjenjem troška javnog sektora, odnosno Vlade.
Na prvi pogled, ušteda svuda gde je to moguće deluje kao sasvim solidan način da se defitici smanje. I na kratak rok, ove mere su zaista dovele do rasta. Prema Zavodu za statistiku Elstat, u trećem kvartalu 2014. BDP Grčke porastao je na godišnjem nivou za 1,7 odsto.
Međutim, predstavnici grčkih banaka danas smatraju da su mere štednje koje je uvela Trojka u stvari dovele do katastrofe. Problem je nastao u tome što je karakter ekonomskih radnji takav da skoro sve imaju višestruke povratne efekte. Smanjenje plata dovelo je do slabije kupovne moći stanovništva i samim tim smanjene potošnje. Uz to, stanovništvo je postalo veoma nezadovoljno, a pad potrošnje je doveo do snažnog domino efekta.
Najveći deo bruto domaćeg proizvoda čine izdaci potrošača. Smanjenjem plata se smanjila potrošnja, pa i tražnja za dobrima. Preduzeća su zbog toga imala manje prihode i smanjile su proizvodnju. Na kraju lanca, i porez koji je država ubirala se smanjio. Sa druge strane, sa smanjenjem proizvodnje i prodaje, i investicije su opale. Ponovo se dohodak stanovništva smanjio i bilo je očigledno da merama štednje ništa nije rešeno. Naprotiv.
Ugledni ekonomski stručnjaci poput Pola Krugmana kritikujući mere štednje primenjene u Grčakoj, čak podsećaju da uprkos današnjem promovisanju modela štednje, u istoriji nema nijednog uspešnog primera gde se neka država na ovaj način oporavila.
ŠTEDNJA STANOVNIŠTVA
Međutim, da li štednja uopšte može da izbavi jednu ekonomiju iz “začaranog kruga”? Jedan od zanimljivih primera irski slučaj. Naime, Irska se nedavno izborila sa krizom i dokazala opravdanost svog nadimka “Keltski tigar”. Posle dugog niza godina ispunjenih prosperitetom, Tigar je 2009. bio oboleo od grčke groznice.
Zaboravljeno, ali zanimljivo da je iste godine Grčka bila tek šesnesta na listi najvećih svetskih dužnika, dok je Irska tada zauzela prvo mesto. Jedan autor je tada Irsku uporedio s Titanikom, a kriza koja se otvorila, dovela je do toga da 65.000 ljudi napusti Irsku 2009. godine.
Države Eurozone i Međunarodni monetarni fond odobrile su pomoć u vrednosti 85 milijarde eura. Zbog toga su uvedene određene mere štednje, mnogi radnici javnog sektora su izgubili posao, a vlasti su trpele velike pritiske i da povećaju poreze, pošto su međunarodni posrednici bili nezadovoljni što irske kompanije imaju bolji položaj od ostalih kad je u pitanju trgovina na svetskom tržištu.
Međutim, u strahu od prevelikog uticaja MMF-a na državnu politiku, Irska je spas i izbavljenje pronašla u izvozu. Njena orijentacija ka otvorenom tržištu u najvećoj meri spasila je zemlju od scenarija kroz koji danas prolazi Grčka. Tri godine nakon dobijanja kredita Irska je uspela da obezbedi mali, ali siguran rast BDP-a, veću potrošnju i otvaranje novih radnih mesta.
Nivo primanja u Irskoj u poređenju sa drugim zemljama Evrope uvek je bio srazmerno visok. Mere štednje su pogodile stanovništvo sa visokim primanjima, dok su siromašniji bili relativno zaštićeni. Šira javnost gotovo da nije ni osetila štednju tako da protesta gotovo da nije bilo.
Primer Keltskog tigra pokazuje da štednja pod određenim uslovima i na kratak rok daje rezultate. Međutim, rešenje ne samo za Grčku, već i za nešto jednostavnije probleme u kojima su se našle druge zemlje, pa i Srbija među njima, jeste ulaganje i podsticanje rasta zdravog dela privrede.
U svakom slučaju, za izlazak iz bilo koje krize presudne su mere koje neće zanemarivati ulogu stanovništva.
