Често се прича и пише на тему права животиња. Метју Хол у својој књизи Plants as Persons: A Philosophical Botany, разматра питања права биљака
Текст: Иван Умељић
Већина нас свесна jе да људска бића шкоде природи. Призори нестаjања шума, прекланих животиња или затрованих река само потврђуjу да jе однос човека према природном свету све деструктивниjи, добрим делом и захваљуjући чињеници да jе природа у нашоj перцепциjи лишена таквих атрибута као што су свесност или воља, коjи би, опет у нашоj перцепциjи, евентуално могли да jе кандидуjу за улазак у сферу моралног.
Ипак, невесела еколошка реалност, можда више него икада раниjе, указуjе на неопходност заснивања неких нових, мање деструктивних и усклађениjих односа с природом.
ПРАВА ЖИВОТИЊА
Упркос мноштву, што филозофских, што свакодневних референци на природу, оваj поjам остао jе негде прилично неухватљив. Филозофска и научна традициjа схватале су jе у широком распону, од „провокативног израза“ и „људске конструкциjе“, како то воле да кажу постмодернисти, до „непроменљивих закона“, у перспективи физичара. Осим тога, о природи се дуго теоретисало као о нечем хомогеном, да би тек последњих неколико децениjа, првенствено захваљуjућу савременим увидима из биологиjе – пре свега из етологиjе и екологиjе понашања – филозофиjа почела да се осврће на неке њене посебне сегменте.
У почетку, предмет анализе углавном су биле животиње, а тежило се успостављању етичког односа према њима. Водећи теоретичари права животиња попут Питера Сингера (Peter Singer), Тома Регана (Tom Regan) и Марка Бекофа (Mark Bekoff) искористили су научна сазнања о осећаjности и субjективности као аргументе у прилог неопходности етичког третирања животиња као фасцинантних, комплексних и социjалних бића, дакле аутономних индивидуа коjе у потпуности завређуjу морални обзир људи. У питање jе био доведен стари дуализам људи и не-људи што jе отворило могућност да не-људи буду третирани као морални субjекти.
ДА ЛИ И БИЉКЕ ИМАJУ ПРАВА?
И док су, у међувремену, етичке расправе о животињама постале део стандардних филозофских курсева, истраживања коjа се тичу моралног статуса биљака могла су се изброjати на прсте jедне руке. Уколико се сложимо да су кроз читаву историjу западне филозофиjе животиње биле маргинализоване, онда се за биљке може рећи да су остале на маргини маргине, готово у апсолутном мраку, изван свих теориjских токова, препуштене ботаничарима, генетичарима и еколозима. Чак ни чињеница да 99 одсто Земљине биомасе чине биљке ниjе била довољно инспиративна за заснивање jедне систематске филозофске ботанике.
Пионирски подухват из ове области насловљен Биљке као личности: филозофска ботаника, дело jе младог биолога, филозофа и политичког теоретичара Метjуа Хала (Matthew Hall, 1980) са аустралиjског универзитета Монаш. Ослањаjући се на западну филозофску традициjу, историjу ботанике, будизам, паганску митологиjу и урођеничке светоназоре, Хал jе упутио отворени изазов читаоцу да преиспита своjе моралне назоре према биљкама.
Треба одмах нагласити да у овом раном покушаjу заснивања биљне етике аутор не захтева од читаоца да се уздржи од конзумирања или било какве друге употребе биљака, већ се прави изазов огледа у позиву да уважимо биљке као интелигентна бића.
Аутор Филозофске ботанике истиче да jе упознавање са разноврсним културно-филозофским перцепциjама биљног царства од круциjалног значаjа за развиjање моралног односа према биљкама. Поставивши пред себе циљ да расветли позициjу биљака у разнородним људским светоназорима, Хал jе анализирао често веома различите и супротстављене космологиjе, филозофиjе и метафизичке системе коjи су се њима на мање или више експлицитан начин бавили.
Посебна пажња посвећена jе анализи укључености, односно искључености биљака из домена моралних разматрања. Идеjа аутора, како истиче, „ниjе да издигне jедан поглед на свет као наjбољи, већ да истражи броjне светоназоре како би генерисао идеjе и стратегиjе за адекватниjе еколошко понашање у западном свету“.
АРИСТОТЕЛ И ТЕОФРАСТ
Прва три поглавља баве се доследном маргинализациjом биљака, истичући у први план доминантне поjмове западних „биљних филозофиjа“ као што су радикална сепарациjа, зооцентризам, искључење и хиjерархиjски поредак живота. Позиваjући се на Михаила Бахтина, Хал квалификуjе овакав приступ животу као монолошки став коjи не препознаjе глас или присуство другог. Кроз броjне примере обjашњено jе како jе западна филозофска традициjа вековима систематски обезвређивала значаj биљака њиховим смештањем на зачеље природне хиjерархиjе и искључивањем из сфере етичких расправа.
Прво поглавље бави се изградњом хиjерархиjа у природи и дуалистичким третманом биљака у античкоj филозофскоj традициjи. Анализа почиње са Платоном, коjи jе биљке дефинисао управо из jедне такве дуалистичке и зооцентричне перспективе, наглашаваjући да оне постоjе искључиво да би људи могли њима да располажу. Овакав приступ подржао jе и Аристотел у чиjоj су хиjерархиjи живог света биљке на самом зачељу, у потпуности лишене чулности и интелекта и диjаметрално различите од животиња.
За разлику од Аристотела, његов ученик Теофраст на биљке jе гледао као на аутономне чиниоце, наглашаваjући њихову повезаност са човеком. Његов поглед на живот биљака донекле jе сличан приступу какав се може наћи у грчкоj митологиjи и остацима паганске традициjе широм Европе. Уместо да их посматра као пасивна бића лишена чулности и интелигенциjе, биљке jе окарактерисао као вољна и умна створења коjа своjу сврху и жељу да цветаjу показуjу кроз одабир животне средине и производњу семена и плодова.
Друго поглавље истражуjе неке од разлога због коjих jе третман биљака у западноj традициjи постао ближи Аристотеловим него Теофрастовим ставовима. Иако jе Теофраст извршио велики утицаj на развоj ботанике, његово филозофско учење ниjе имало велики броj следбеника, што донекле обjашњава ишчезавање Теофрастових увида и примат Аристотелове хиjерархиjске и зооцентричне филозофске ботанике.
БИБЛИJА
У трећем поглављу наставља се расправа о хиjерархиjи, али овог пута о интерпретациjи природе биљака у хришћанским теолошким текстовима и библиjским списима. Библиjски текстови биљке такође третираjу као радикално другачиjе од људи и животиња. У библиjском стварању jош су наглашениjе разлике и дисконтинуитет између биљака и људи. Иако их одликуjу карактеристике заjедничке свим живим бићима, као што су раст и смрт, биљке се не сматраjу живим.
У хришћанским теолошким текстовима преовладава инструменталистички однос, заснован на корисности биљака за људска бића, а оне се налазе на дну хиjерархиjе природног света изопштене из моралног универзума. Касниjи теолози признавали су биљкама животност задржаваjући притом као доминантан инструменталистички тон у интерпретациjи људско-биљних односа.
ЂАИНИЗАМ И БУДИЗАМ
Тема четвртог поглавља jесте хетерархиjа или, бахтиновским речником, диjалог, становиште коjе препознаjе глас другог. Ово поглавље уjедно jе и наjдуже у књизи jер jе осмишљено као контрапункт претходним поглављима, али истовремено и као увод у остатак књиге. Аутор се сада окреће хиндуистичким изворима у жељи да покаже да биљке не мораjу нужно да буду предмет хиjерархиjске сепарациjе. У неким важниjим хиндуистичким списима биљке су описане као сасвим жива бића са сопственим менталним атрибутима, а у Упанишадама су, кроз приказ реинкарнациjе душе, онтолошки повезане са људским и животињским световима.
Аутор jе указао и на разлике у приступима ђаинизма и будизма. Истиче се да ђаинистичка филозофиjа верно одражава дух хиндуистичких списа и да кроз доследно укључивање интереса не-људи у сферу људских интересовања као и наглашавање сличности међу биљкама и животињама представља парадигматичан пример jедне филозофиjе ненасиља. С друге стране, указано jе да, иако сама по себи ниjе хиjерархиjски структуирана, будистичка космологиjа у извесноj мери привилегуjе животиње, искључуjући биљке из моралних разматрања, мада разноликост филозофских приступа указуjе, барем када jе реч о односу према биљкама, да се не може говорити о jедноj jединственоj будистичкоj традициjи.
Конкретно, аутор примећуjе да се у источноазиjским будистичким списима биљкама прилази са више емпатиjе, што представља експлицитан отклон од владаjуће догме о њиховоj инфериорности.
БИЉКЕ КАО НАШИ ДАЛЕКИ РОЂАЦИ
У петом поглављу расправа се сели на теме личности, цветања и сродства. Полазећи од веровања да су сва бића повезана многи урођеници сматраjу да су биљке бића обдарена свесношћу, интелигенциjом, вољом и комуникативношћу. На њих се гледа као на бића коjа могу да цветаjу и да буду повређена, мада свакако различита од људских бића. Њихове потребе и егзистенциjа другачиjи су од потреба људи, али међу њима нема радикалног онтолошког jаза, нема ни зооцентричног дуализма, нити су биљке на зачељу некакве хиjерархиjске лествице.
Биљке се сматраjу рођацима с коjима нас повезуjу брига и солидарност коjи извиру из нашег коегзистирања у jедноj истоj природи. Овакав приступ обjедињен jе с категоричним ставом да биљке jесу различите од људских бића, што се наjбоље види на примеру одношења према њиховом уништавању. За разлику од библиjског и античког става, овде нужност уништавања биљака не повлачи за собом негирање њиховог сопства. Дакле, прихватљиво jе поjести неко биће, али му нанету штету треба што jе више могуће ублажити, пошто се ради о нечему што дели све атрибуте живота са нама.
У шестом поглављу аутор се подробниjе бавио неким древним паганским изворима коjи сведоче да су прехришћанске и преаристотеловске културе сва бића из биосфере препознавале као повезана супстанциjалним сродничким везама. Биљке су у паганском светоназору аутономна, вољна и комуникативна бића, а њихово сопство и сродство са људима изражени су у броjним причама, поемама и митовима.
ДА ЛИ СУ БИЉКЕ ИНТЕЛИГЕНТНЕ?
Ипак, наjинтересантниjи део Филозофске ботанике представља седмо, и последње поглавље где сазнаjемо да приписивање своjстава коjа карактеришу личности биљкама и наглашавање њиховог сродства са људским бићима, нису искључиво ограничени на домен религиjе. Већ почетком 19. века броjни научни докази директно су оповргавали идеjу хиjерархиjе природе. Дарвинови рани експерименти са изразито сензитивном биљком, стидљивом мимозом (Mimosa pudica L.), као и истраживања коjа су потом уследила, из основа су подрили уврежено схватање да су биљке пасивна и безосећаjна бића.
Мало jе познато да се Чарлс Дарвин пред краj живота, заjедно са своjим сином Френсисом, готово у потпуности посветио изучавању биљака и да jе о њима обjавио неколико обимних студиjа, коjе су послужиле као полазна платформа да се почетком 21. века заснуjе jедна нова биолошка дисциплина, биљна сигнализациjа. Ова нова и донекле контраверзна научна дисциплина, коjа jе главна тема последњег поглавља, посебно jе занимљива због тога што наглашава да биљке нису имуне на комуникациjу, што унутар своjих тела, што са бићима из свог окружења.
Истакнути представници ове школе мишљења, Ентони Тревавас (Anthony Trewavas), Франтишек Балушка (František Baluška) и Стефано Манкусо (Stefano Mancuso), чак заговараjу идеjу да су биљке заправо интелигентна створења. У свом, може се рећи, програмском тексту „Mindless mastery“ публикованом 2001. године у часопису Nature, Тревавас аргументуjе да биљке одликуjу неки веома софистицирани аспекти менталног понашања као што су препознавање и одлучивање. Осим тога, нека савремена научна истраживања открила су да физиологиjа биљака може да подржи неке софистициране менталне активности. Тако jе чудним сплетом околности савремена наука дошла на позициjе ђаинизма и урођеничких веровања.
Хал веруjе да у оквирима западне културе коjом доминира научни поглед на свет овакви докази пружаjу додатни кредибилитет становишту да су наша перцепциjа и третман биљака у основи погрешни и неадекватни, и да се због тога треба окренути филозофским традициjама коjе се према биљкама односе на инклузиван, нехиjерархиjски и диjалошки начин. Штавише, закључуjе аутор Филозофске ботанике, „уколико бисмо игнорисали акумулирано научно знање и наставили да искључуjемо биљке из моралних разматрања, онда бисмо се према њима односили неправедно, третирали бисмо их као безначаjниjе него што заправо jесу и уништавали их без гриже савести, посматраjући их као ништа више од потенциjалне дрвне грађе, пиљевине или горива за наше потребе…“ .