”Пракаш” на санскриту значи ”светлост” па је овим именом назван пројекат који, према речима Павана Синхе, треба да врати светлост у животе индијске деце али и да осветли науку новим сазнањима
Текст: Јована Николић
Дугогодишњи живот без боја и визуелних опажања. Једино разликују таму од светлости и уче да упознају стварност помоћу других чула. Знају како изгледа додирнути столицу, помирисати лотосов цвет, знају глас својих родитеља али не знају како било шта од тога изгледа.
А онда једног дана, ентузијастичан научник са медицинским тимом долази у њихов живот и након бројних прегледа и лечења, добијају још једно чуло – вид. На почетку је то само збрка сензација, игра боја и светлости без икаквог реда и смисла, а шта се касније догађа, питање је које поставља Паван Синха.
Након завршених студија компјутерских наука у Њу Делхију, Паван Синха је докторирао на MIT–у (Massachusetts Institute of Technology) где данас ради као професор на Одељењу за мозак и когнитивне науке, а пре 12 година је започео један необичан пројекат. ”Пракаш” на санскриту значи ”светлост” па је овим именом назван пројекат који, према речима Синхе, треба да врати светлост у животе индијске деце али и да осветли науку новим сазнањима.
Песимистични подаци
Највећи проценат слепе деце живи у Индији, песимистични су подаци Светске здравствене организације. Још песимистичнија је чињеница да око 40 одсто ове деце има слепило које је излечиво, али не и прилику да се лечи. Од лепшег погледа на свет их не одвајају само сиромаштво, лоши услови живота, велика удаљеност од медицинских центара, недостатак болница у којима могу да се лече особе овог узраста, већ и предрасуде.
Неке од њих нису раширене само међу необразованим становништвом већ и међу научницима. Међу офтамолозима је дуго владало мишљење да тинејџери који су слепи од рођења након операције неће моћи да прогледају и да њихов мозак није у могућности да прими нове чулне сензације чак ни онда када су очи здраве.
Овакав закључак је изведен из експеримената које су шездесетих година спроводили нобеловци Торстен Визел и Дејвид Хабел на мачкама и мајмунима. Они су дошли до значајних открића и између осталог утврдили да ако мозак ових животиња не добија визуелне сигнале у критичном периоду живота, њихов вид се не може више вратити. Међутим, према мишљењу Павана Синхе, врло брзо је аналогијом закључено да ово важи и за људе па је мало одраслих који су оперисани.
На свом путовању кроз Индију на ком је желео да сазна зашто је ово земља слепе деце, Синха је сусрео и неколико људи који су оперисани као тинејџери и могу да виде. Тај број делује безначајно у односу на број слепе деце које у овој земљи има између 200.000 и 700.000 али је био довољан разлог да Синха покуша да враћа светлост и започне пројекат Пракаш.
Знао је да није лако убедити фондације да новац уложе у лечење тако великог броја деце, нарочито ако она живе далеко од држава које управљају овим новцем, па је одлучио да хуманост споји са науком која је потребна свима. Феномен деце која у својим тинејџерским данима добијају ново чуло, савршено се уклапао у потрагу за одговором на питање ”Како учимо да видимо?” које је и раније занимало Синху и његове колеге.
Пројекат Пракаш је због свог научног и хуманитарног аспекта добио подршку и новац, а Паван Синха је са својим тимом почео да поставља медицинске кампове у деловима Индије са најлошијим условима за живот. Управо ту су деца због проблема као што је катаракта, који би у неком другом дела света био излечен у првим месецима живота, одрастала ускраћена за једно чуло. У овим камповима је више од 40.000 деце прошло кроз прегледе, истраживања а они код којих је пронађено да се узрок слепила може уклонити, одлазили су на лечење у Њу Делхи.
Пројекат је започео 2004. године и још увек траје, а Паван Синха верује да ће број деце којој ће помоћи све више расти. Око 2000 њих је већ прогледало захваљујући овом научнику а њихово искуство је уздрмало неуронауке новим сазнањима, али још много циљева Синха има пред собом. Финансије пројекта покривају све трошкове прегледа и лечења, као и боравка у кампу и путовања, а у научним истраживањима учествују само она деца чији родитељи дају сагласност, док медицинске услуге добијају сви.
Оптимистични резултати
Осим што својим радом Синха омогућује лечење сиромашној деци и шири свест да је лечење могуће, значајни су и научни резултати до којих је довео рад са овом децом. Паван Синха и људи из његовог тима су приметили да мозак тинејџера који су рођени слепи заиста не може одмах након операције да прими визуелне опажаје и да им да смисао.
Пролазе дани и месеци а ове особе не могу да препознају објекте и људе, не примећују где се један предмет завршава а почиње други, не опажају јасне облике, али временом њихов мозак учи да користи ново чуло. Према Синхином мишљењу те велике промене се одигравају веома брзо, а изненађујуће је колико је мозак прилагодљив и променљив и двадесетак година након рођења.
Међу бројним истраживањима како деца реагују на визуелне стимулусе, посматрањима процеса у њиховом мозгу и праћењима шта је у опажању урођено а шта се стиче искуством, посебно су занимљива истраживања са оптичким илузијама. Резултати показују да деца одмах након операције реагују исто као они који виде од рођења – ове илузије их преваре. За Павана Синху ови подаци су важни за решавање дилеме да ли су реакције на оптичке варке урођене, али и за будућа истраживања њихове улоге и узрока.
Радећи на пројекту ”Пракаш”, Синха је успео да осветли и један парадокс из 17. века. Ирски филозоф Вилијам Молине је поставио питање: да ли ће особа која је рођена слепа и која је научила да помоћу додира разликује лопту од коцке, када прогледа моћи само помоћу вида да препозна ова два предмета? Скоро четири века касније Паван Синха је након својих истраживања одговорио: Не.
Његова истраживања су показала да сазнања добијена преко додира и других чула не могу одмах да се пренесу на вид и да особама које прогледају није одмах јасно да је то исти предмет. Међутим, ове особе ће изненађујуће брзо научити да повезују знање добијено помоћу новог чула са знањима која су већ имале што је Синху довело до закључка да је наш мозак структуиран тако да је спреман да учи. И то да учи веома брзо.
Овај научник чија истраживања унапређују и науку и свакодневни живот, пред собом има циљ да са својим тимом излечи 500 деце годишње, али и да одгонетне како учимо да видимо, како мозак препознаје предмете, сцене и лица и како чулне информације добијају значење. Поред пројекта Паркаш, Синха се бави и бројним другим питањима неуронаука и компјутерских наука, али и ужива у авантуристичким споротовима, редовно црта стрип за MIT новине и један је од Гинисоваца након што је са још неколико људи 2003. године направио најмању књигу на свету.