Najstariji soj kuge, koji su naučnici pronašli u jednoj neolitskoj grobnici, mogao bi da nam pruži odgovore na pitanja kako je kuga evoluirala i zašto su nestala naselja prvih evropskih farmera
Tekst: Đorđe Petrović
Davno pre dve najsmrtonosnije pandemije u istoriji – Justinijanove kuge, koja je harala sredinom 6. veka i “crne smrti”, koja je sredinom 14. veka zbrisala trećinu stanovništva tadašnje Evrope – drevni soj bakterije odgovorne za ove masovne pomore možda je već opustošio zajednice prvih evropskih zemljoradnika i stočara pre oko 5000 godina.
Prilikom iskopavanja neolitske grobnice u Švedskoj pronađeni su posmrtni ostaci dvadesetogodišnje žene za koju je metodom radioaktivnog ugljenika utvrđeno da je umrla pre 4900 godina. Vreme njene smrti poklapa se sa periodom tzv. neolitskog opadanja, kada su neolitske kulture i naselja širom Evrope misteriozno iščezli. Analizom ovih posmrtnih ostataka, grupa naučnika iz Francuske, Švedske i Danske otkrila je genome drevnog soja bakterije koja izaziva kugu – latinskog imena Yersinia pestis. U istoj grobnici pronađeni su posmrtni ostaci još jedne osobe, kod koje je otkriven isti soj bakterije, što je navelo ove naučnike da zaključe da su obe osobe umrle od kuge, kao i to da je verovatno bila reč o epidemiji.
Njihovo istraživanje, objavljeno u naučnom časopisu Cell, ukazuje da je genom ovog bakterijskog soja u genetičkom smislu stariji od svih do sada poznatih sojeva iste bakterije i da je najbliži rođak poslednjem zajedničkom evolutivnom pretku Y. pestis. Istraživači pretpostavljaju da se ovaj drevni uzorak odvojio od drugih sojeva kuge pre oko 5700 godina. „Mi smo na evolutivnom početku ove zarazne bolesti“, kaže Simon Rasmusen, vodeći autor studije i naučnik sa Univerziteta u Kopenhagenu.
Rasmusen takođe veruje da ovo otkriće nudi novu teoriju o tome kako se kuga širila. Arheolozima je poznato da su se ogromne migracije ljudi iz evroazijskih stepa prema Evropi desile pre oko 5000 godina, ali još je predmet rasprava kako su ove kulture mogle da izmeste neolitsku stočarsku kulturu koja je u to vreme bila veoma zastupljena na starom kontinentu. Prethodni istraživači smatrali su da su ovi osvajači iz stepa doneli kugu sa sobom, tako da su „zajedničkim snagama“ opustošili velika naselja prvih evropskih stočara.
Ali, ako se soj kuge koji su naučnici pronašli u pomenutoj ženi odvojio od ostatka Y. pestis pre 5700 godina, to znači da je najverovatnije evoluirao pre nego što su ove migracije započele, odnosno negde u vreme kada su evropska neolitska naselja već počela da propadaju.
Otprilike u isto vreme, ogromna naselja od 10.000-20.000 stanovnika postala su uobičajena širom Evrope, što je dovelo do specijalizacije poslova, razvoja nove tehnologije i verovatno trgovine. Ali ova naselja bila su i te kako plodno tle i za kugu. „Meganaselja poput ovih bila su najveća naselja u Evropi u to vreme, deset puta veća nego bilo koja druga. U njima su zajedno bili smešteni ljudi, životinje i uskladištena hrana, što znači da su, najverovatnije, vladali veoma loši sanitarni uslovi. To je knjiški primer onoga što vam je potrebno za evoluciju novih patogena“, navodi Rasmusen.
„Mislimo da se naši podaci uklapaju. Ako je kuga evoluirala u meganaseljima, ona su bila napuštena i uništena kada su ljudi počeli da umiru. Upravo ovo uočeno je u pomenutim naseljima nakon 5500 godina. Kuga bi takođe počela da migrira duž svih trgovačkih puteva zahvaljujući transportu na točkovima, koji se ubrzano širio Evropom u tom periodu“, kaže on.
Najzad, sugeriše Rasmusen, kuga bi dospela putem ovih trgovačkih interakcija do malog naselja u današnjoj Švedskoj, gde je žena, koju je njegov tim proučavao, živela. Rasmusen tvrdi da DNK ove žene takođe obezbeđuje dalje dokaze za ovu teoriju – ona nije genetički povezana sa ljudima koji su došli u Evropu iz evroazijskih stepa, što podupire ideju da je ovaj soj kuge stigao pre nego što su se dogodile ove masovne migracije. Dosadašnja arheološka otkrića takođe idu u prilog ovoj hipotezi, budući da još nisu pronađeni bilo kakvi tragovi osvajača u vreme kada je ova žena umrla.
Naravno, postoje neka ograničenja o tome šta podaci iz ove studije mogu da nam kažu. Treba ipak naglasiti da istraživači još nisu pronašli kugu kod osoba iz pomenutih ogromnih naselja, gde smatraju da je verovatno evoluirala. „Zaista nismo pronašli ključni dokaz, ali to je delimično i zato što još nismo ni počeli da ga tražimo. A stvarno bismo želeli to da uradimo, jer ukoliko budemo mogli da pronađemo kugu u ovim naseljima, to bi snažno podržalo ovu teoriju“, kaže ovaj danski naučnik.
Uprkos svemu, Rasmusen veruje da je ova studija korak napred ka razumevanju kako kuga, ali i drugi patogeni, postaju smrtonosni. „Obično mislimo da su ovi superpatogeni oduvek bili tu, ali to nije slučaj“, navodi on i dodaje: „Kuga je evoluirala od jednog organizma koji je bio relativno bezopasan. U skorije vreme, isto se dogodilo sa malim boginjama, malarijom, ebolom i zika virusom. Ovaj proces veoma je dinamičan – a i dalje se dešava. Mislim da je zaista interesantno da pokušamo da razumemo način na koji se nešto bezopasno razvija u nešto ekstremno zarazno.“