Са циљем да испроба неколико метода за чишћење космичког отпада који кружи око Земље, почетком 2018. године биће лансирана британска летелица RemoveDebris
Текст: Анђела Мрђа
Свемирска летелица RemoveDebris биће лансирана почетком 2018. године како би се испробало неколико метода за чишћење космичког отпада који кружи око Земље и представља све већу опасност за сателите и астронауте. Након лансирања у свемир RemoveDebris ће испалити мали сателит који би требало да избаци харпун и мрежу и тестира њихову ефикасност у прикупљању отпада. При повратку на Земљу, предвиђено је да се ово ђубре запали. Мисију која представља једно од пионирских решења за чишћење космичког отпада предводи британски Свемирски центар Универзитета у Сарију.
Лебдећи предмети који круже око Земље углавном су делићи нефункционалних сателита и потрошених ракета. Међутим, у космосу се тренутно налази и читав један неактиван сателит Envisat, са којим је конекција изненада изгубљена 2012. године, и од тада бесциљно лута. Величине је енглеског дабл-декера и представља највећи сателит послат у свемир ради посматрањаситуације на Земљи. За време свог десетогодишњег рада, што је дупло више од предвиђеног времена, обезбедио је на хиљаде терабајтова података о стању на површини Земље, у атмосфери, океанима, морима и на леденим бреговима, захваљујући којима је до сада објављено око 2500 научних публикација. Међутим, данас Envisat, без мисије, заједно са осталим космичким отпадом, представља велику опасност за друге, активне сателите.
Процењује се да оваквих лебдећих делова у свемиру тренутно има око пола милиона и да сви укупно чине отпад тежак око 7500 тона. Њихово даље гомилање могло би да доведе до већег ризика од колизија сателита са отпадом, јер се са сваким сударом ствара мноштво нових делића од којих сваки, како кружи великом брзином, може да направи значајна оштећења на оделима астронаута или сателитима.
У свом тексту за Би-Би-Си Ричард Холингам је, описујући један дан на планети без сателита, покушао да дочара у којој смо мери зависни од свемирске инфраструктуре, а да тога нисмо ни свесни. Престанак њиховог рада би нас технолошки много уназадио, јер бисмо најпре остали без навигације која се састоји од 24 сателита у орбити Земље и којој је наше сналажење у саобраћају само споредна улога, док главни значај лежи у одржавању међународних комуникационих система и слању временских сигнала на Земљу.
Свет би одједном изгледао много веће, јер не би више биле доступне информације о дешавањима ван региона пошто би везе редакција са страним дописницима биле изгубљене. Холингам ову ситуацију илуструје речима да се не би знало ништа о радницима у Сахари нити би илегалне сече шума у Амазону могле да се контролишу. Авиони би изгубили навигацију, а остали бисмо и без временске прогнозе. Владе не би могле да донесу ниједно решење на глобалном нивоу пошто би комуникација између њих била отежана.
Ово су, наравно, најгоре могуће последице до којих би дошло тек у случају да сви сателити истовремено престану да раде, за шта је вероватноћа мала, али ипак постоји. Поред космичког отпада који свакако представља све већу претњу, главна опасност су снажне соларне олује, свемирски одрони и сајбер напади на GPS систем. Стручњаци сматрају да би даље игнорисање проблема космичког отпада у најгорем случају могло да нас остави без кључних сателита, што би нас технолошког вратило уназад неколико деценија.