25. јула 1978. године рођена је прва беба помоћу технологије вантелесне оплодње. Процењује се да је до данас на овај начин рођено око 8 милиона деце
Текст: Јована Николић
Међународна комисија која прати напредак у асистираној репродукцији објавила је 3. јула да је укупан број беба рођених помоћу вантелесне оплодње (in vitro fertilization – IVF) и сличних третмана већи од 8 милиона. Међу европским државама рекордер је Шпанија са 119.875 деце, а следе Русија и Немачка.
Прву трудноћу помоћу вантелесне оплодње забележио је тим са Универзитета Монаш у Аустралији 1973. године. Међутим, ова биохемијска трудноћа трајала је само неколико дана. На северној хемисфери у то време, тачније од шездесетих година прошлог века, биолог са Кембриџа Роберт Едвардс и гинеколог из Олдхам болнице Патрик Степто већ сарађују са циљем да створе ембрион оплодећи јајну ћелију у лабораторијским условима, ван тела мајке.
Едвардс и Степто су експериментисали најпре са животињским ћелијама, али је било мало оних који су веровали да ће успети да на овај начин развију људски ембрион. Са друге стране, наилазили су на различита оспоравања и цркве и државе, али су и даље тражили финансијска средства упорно радећи на овом експерименту све док 1978. године у болници Олдхам није рођена прва беба помоћу IVF технологије, Луиса Браун.
Јавност је знатижељно испратила рођење Луисе Браун питајући се да ли ће она бити као и сва друга деца, док га је Ватикан окарактерисао као ”догађај који би могао имати озбиљне последице по човечанство”. Мада је овај опис требало да упозори на опасност од рађања деце у лабораторијама, четрдесет година касније постаје јасно да је вантелесна оплодња заиста променила животе многих људи али на боље.
Daily Mail је наводно понудио 325.000 фунти како би имао ексклузивна права на причу о првој беби рођеној на овај начин, али тог 25. јула болница у којој је рођена била је пуна новинара и фотографа, а на насловним станама нашле су се фотографије бебе и родитеља. Медији су Луису Браун назвали ”бебом из епрувете” што је годинама касније остао епитет који је пратио децу рођену на сличне начине и који је често био дискриминишући. Међутим, процес оплођења се није заиста одиграо у епрувети већ у Петријевој шољи.
Политичари нису хтели да се баве овом контроверзном темом све до 1982. године када британска влада именује комисију за доношење реуглаторних смерница. На челу комисије била је филозофкиња Мери Варнок чији су извештаји подстакли доношење Акта о хуманој оплодњи и ембриологији 1990. године. Овај акт није донет само у циљу регулисања третмана оплодње, већ и експеримената са људским ембрионима које је омогућила вантелесна оплодња.
Физиолог Роберт Едвардс је тек 2010. године добио Нобелову награду за медицину за свој допринос вантелесној оплодњи, док његов сарадник Патрик Степто није могао бити награђен јер у то време више није био жив.
Медији су након рођења Луисе Браун наставили да обилазе дом њених родитеља и извештавају о првој IVF беби, а и данас се могу наћи бројни интервјуи у којима она као и у аутобиографији ”Живот прве бебе из епрувете” описује своје детињство, а у октобру исте године у Индији је рођена и друга беба помоћу вантелесне оплодење, девојчица Дурга.
Дурга је рођена тако што је индијски лекар Субаш Мукопадјај без финансијских средстава и дозвола вршио експерименте помоћу примитивних инструмената и замрзавајући јајне ћелије у кухињском фрижидеру. Индијски етички комитети му нису дозвољавали да свој рад прикаже на међународним научним скуповима, па због недостатка доказа његови резултати нису били признати. Три године касније извршио је самоубиство, а о њему је 1990. године снимљен индијски филм ”Смрт лекара”.