Тридесет година након највеће нуклеарне несреће у историји, подсећамо се како је изгледала кобна ноћ 26. априла 1986. И шта је било потом
Текст: Слободан Бубњевић
”Неки су на венчању. Други раде у башти, а трећи пецају на реци Припјат”, изговорио је Василиј Дурдињец, украјински министар унутрашњих послова у разговору са Валентином Шавченко, која је била председавајући Председништва Врховне раде Украјине, тада у саставу Совјетског савеза.
Било је девет сати ујутру 26. априла 1986. године. Сунчан априлски дан у Кијеву. Шавченко је телефоном позвала министра и током јутарњег брифинга разговарала са њим о текућим питањима. Како ће касније испричати у једном новинском интервјуу, министар је на самом крају разговора поменуо да се током ноћи догодила мања несрећа у нуклеарној електрани Чернобиљ.
”Како су људи?”, упитала је, а министар је наводно одговорио описујући безазлену јутарњу атмосферу у тада модерном, социјалистичком граду Припјату. Са око 50 хиљада становника, град се налазио непосредно уз нуклеарну електрану, 120 километара северно од Кијева и 7 километара од границе са Белорусијом.
У исто време, јутро је за већину становника изгледало безбрижно. Школе су се пуниле децом, шетачи у парку обилазили су споменик Лењину, радници у луна парку су спавали. Није се чинило да ватрогасне сирене и ужурбаност запосленика електране представљају икакву претњу.
Тек понеко на улици се жалио на метални укус у устима. Но, како је дан одмицао, све више људи осећа мучнину и главобољу. Локална болница се пуни пацијентима и постаје јасно – догодило се нешто ужасно.
Тридесет година касније, Припјат је напуштена, забрањена зона. Ова област на северу Украјине није дозвољена ни за пролаз, а камоли за живот. Забрањена зона има специјални административни статус, ограђена је бодљикавом жицом, знацима упозорења и контролним пунктовима. Око 800 чувара надзире ограду, а унутар зоне се налази више од 30 гробаља радиоактивног отпада.
Данас Зона није потпуно празна. У њу улазе ликвидатори, техничари и инжењери који раде на чишћењу радиоактивног отпада – смештени у близини Зоне, на овом опасном послу раде у двонедељним сменама. Поред техничког особља, уз одговарајућу заштиту, област понекад разгледају и новинари који углавном сведоче да је у Зони заробљено време из комунистичке епохе.
Мада је сам реактор заливен бетоном, неки посетиоци у Чернобиљу имају дозволу да уђу чак и у делове реакторске зграде – улаз је дозвољен у специјалном оделу од ланене тканине, са маском за дисање и обавезним тестирањем на радијацију пре и после проласка кроз забрањени део. Једно од најузбудљивијих места је контролна соба у којој је пре тридесет година све кренуло наопако.
Нуклеарна електрана у Чернобиљу је имала четири реактора типа РБМК-1000, а у време инцидента су грађена и два нова, реактори 5 и 6. Сваки од њих је био 1 GW снаге на прагу. Дан пре инцидента, директор електране је наредио тестирања реактора 4, а оператери су покушали да измере брзине турбине при његовом заустављању.
Накнадни судски процес у импровизованој судници и извештај Међународне агенције за атомску енергију концентрисали су се на одговорност појединаца, али ће потоње истраге указати и да сам дизајн реактора није био довољно безбедан. Но, тестирања су вршена под великим притиском руководства и оператери су заобишли читав низ сигурносних процедура. Сви алармни системи, аутоматика и главни рачунар су искључени током теста.
Инцидент се догађа у 01.23 после поноћи, 26. априла. Тест који се врши на реактору измиче контроли. У апокалиптичном следу догађаја реактор постаје нестабилан. Оператери покушавају да у његово језгро спусте сигурносне оловне шипке, али касне неколико секунди – у реактору долази до две узастопне нуклеарне експлозије. Бетонски оклоп се отвара, а радијација цури у атмосферу. Избија пожар на крову реактора.
Дозиметри су, међутим, презасићени и не показују да има опасности по људе. Главни оператер обавештава директора и ватрогасце да је дошло до пожара, али није свестан да је реактор отворен. Јединица ватрогасаца покушава да угаси пожар на крову. Међутим, ниво радијације на отвореном је такав да је довољно само неколико минута да би се примила смртоносна доза. У врло кратком року ватрогасци падају од радијационог тровања. Укључујући и њиховог команданта, страда 47 ватрогасаца који су прве жртве чернобиљске хаварије.
Радиоактивни облак се креће ка Припјату. Хиљаде људи је изложено тровању које ће деценијама потом односити животе. Совјетске власти у првим сатима реагују споро, функционери једни друге уверавају да је све под контролом. Дискусије трају читав дан. Како размере катастрофе нарастају, током вечери 26. априла, власти образују посебну научну комисију сачињену од нуклеарних физичара из Москве.
Комисија стиже у Припјат и одмах наређује тренутну евакуацију града и околине. У јутро, 27. априла, 36 сати након инцидента, у град улази на стотине аутобуса. Сирене и разглас позивају становнике да одмах напусте своје станове, да понесу документа, најнужније потрепштине и нешто хране.
Планирана је евакуација у кругу од 10 километара, али се врло брзо, она проширује на 30 километара у пречнику. Совјетске власти планирају да становништво евакуишпу само на три дана. Међутим, 120 хиљада исељених људи се никада више неће вратити назад у Припјат.
Ближи се прослава 1. маја и у Кијеву се води дискусија да ли треба отказати традиционалну параду. Доноси се одлука само да се скрати дужина трајања параде. Вести о догађају у електрани се држе скривено. Међутим, радиоактивни облак се шири Европом, у једној електрани у Шведској дозиметри бележе нагли скок радиоактивности и совјетске власти најзад одлучују да обелодане шта се догодило. Званична информација је кратка, помиње се комисија и контрола над ситуацијом. Страх је, међутим, увелико исцурео.
Вести о Чернобиљу лутаће светом наредних три деценије.