Nakon dugotrajne suše, duge, mlake zime, kišni dani ovog proleća nikako da prođu. Kako kiša nastaje i šta sve u atmosferi mora da se dogodi kako bi kiša pala?
Tekst: Slobodan Bubnjević
Mada su reke nabujale, a kišni dani nikako da prođu ovog proleća, dugotrajna suša je tokom protekle godine zahvatila sve zemlje Balkana. Godinu su obeležila požuteli parkovi i stepski predeli širom regiona. Razbuktali šumski požari i ogromne štete na poljoprivrednim gazdinstvima donele su i brojne ekonomske posledice, a u pojedinim krajevima, uglavnom u primorskim zemljama, javio se i nedostatak pijaće vode.
Posledice ove nepogode još uvek traju – posebno je pogođen energetski sektor, koji prilično zavisi od stanja hidroakumulacija i rada hiodroelektrana.U međuvremenu, zbog velike suše došlo je i do trovanja pojedinih vrsta kao što je kukuruz, zbog čega je mleko u celom regionu zaraženo aflatoksinom.
Uzroci tako dugoročne suše nisu isključivo povezani sa posledicama globalnog zagrevanja i mada jesu u vezi sa El Ninjo fenomenom na Pacifiku i ciklusom Sunčevih pega, reč je o isključivo lokalnoj klimatskoj varijaciji.
U međuvremenu, dogodilo se i to da su neki crkveni velikodostojnici organizovali masovne molitve, odnosno molebane, za pojavu kiše. Ovaj u mnogo čemu bizaran pokušaj dozivanja kiše, nažalost, ukazuje na rasprostranjeno nerazumevanje prirodnih fenomena, a može se reći i da je teološki neopravdan.
Upravo su primitivni, prethrišćanski narodi na kišu gledali kao na čudo, smatrajući je milošću bogova. Kako i zašto, zapravo, nastaje kiša?
ZASIĆENI VAZDUH
Na prvi pogled, čini se da nema ničeg čudnovatog u tome – kiša je pojava potekla od vodene pare u oblacima koja se kondenzuje i pada na zemlju. Međutim, stvari su bitno složenije – ako se detaljnije pogleda šta to sve u atmosferi mora da se dogodi kako bi pala kiša, mogli bi je i smatrati pravim čudom.
Kišne kapi, naravno, padaju na tlo zbog gravitacije Zemlje, isto kao i sva druga tela u gravitacionom polju. No, zašto kišne kapi iz nekih oblaka padaju, dok drugi oblaci ostaju u vazduhu? Šta drži oblake tako visoko na nebu i šta im se desi kad padnu na zemlju?
Mada se često tako predstavlja, oblak nije sačinjen od vodene pare, odnosno oblaci nisu samo voda u gasovitom stanju. Oblaci su sačinjeni od vode u tečnom stanju – to su gigantski skupovi izuzetno sitnih kapljica.
Vodena para se podiže sa tla zahvaljujući tome što vodene površine, male ili velike, neprekidno isparavaju. Na nekoj visini, zbog vertikalnih vazdušnih strujanja, promene pritiska, održanja temperature i adijabatskih procesa, para se kondenzuje i pretvara u kapljice vode. Pritom treba znati da vazduh nije svuda oko nas podjednako zgusnut, niti podjednako zasićen vodenom parom.
Kad vlažnost vazduha dostigne 100 odsto, to znači da se para pretvorila u kapljice. I govorimo o oblaku.
ŽIVOT JEDNE KAPI
Kapljice u oblaku imaju prečnik od oko 0,01 mm, što je izuzetno malo, tako da običnom kondenzacijom vodene pare nikad neće doći do padavina. Gravitacija bi povukla kapljice ka tlu, ali zbog vertikalnih vazdušnih strujanja, a pre svega zbog otpora vazduha, one neće pasti.
To je stoga što su kapi premalih dimenzija da bi savladale otpor vazduha. Zapravo, kapi u oblaku su toliko male da se ponašaju kao da su zakucane na nebu, iako na njih deluje gravitacija. Da bi pale i pretvorile se u kišu, moraju značajno narasti.
Iz perspektive jedne kapi, to je kao da čovek najednom naraste i pretvori se u Impajer stejt bilding. Kad bi imale svest, oblačne bi kapi tamo gore verovatno smatrale da je kiša sasvim nemoguća pojava.
Međutim, gustina kapi u oblaku je velika i dolazi do njihovog spajanja. Tada se kapi obično razređuju, tako da ih pri padu ima između 100 i 1000 po kubnom metru.
Kapi u magli su nešto gušće, ali sitnije. Maglu čine kapljice manje od 0,5 mm, ali veće od običnih kapi u oblacima od 0,01 mm. Oblaci sa takvim kapima su previše teški da se lagano spuste na zemlju, a suviše lagani da bi pali kao kiša.
Ako čitava stvar, umesto nadole, zbog strujanja vazduha ode na veće visine, gde je temperatura niža, oblak se od kapi pretvori u oblak iglica leda.
KIŠA
Da bi kiša pala, potrebno je da kapljice u oblaku izuzetno porastu – konkretno, oko pedeset puta. To se dešava retko, onda kada u oblaku dođe do naglog kretanja i mešanja kapi vode koje se međusobno spajaju i postaju sve veće, dovoljno velike da savladaju vazdušnu struju.
Tada počinje kiša.
Sve zavisi od veličine kapljice. Kapi koje mogu da padaju kao kiša su toliko porasle da imaju dimenzije od oko 0,5 mm.
Pri padu na zemlju na njih deluje otpor vazduha, tako da kapi usporavaju sve dok ne dobiju ravnomernu brzinu i aerodinamičan oblik. Vrlo retko mogu da porastu do 4 mm, a tada se obično raspadaju na sitnije kapi.
Najkišovitije mesto na planeti je planina Vajaleale na Havajima, gde za godinu dana padne 11.700 mm kiše, što je oko 25 puta više nego bilo gde u Srbiji. Iako je izuzetno retka u pustinjama, gde pljusak naiđe jednom u nekoliko godina, kiša pada u svim delovima Zemlje.
Kada je neki oblak dovoljno masivan da izaziva padavine – kišonosan oblak – njegovom imenu se dodaje dodatak nimbus. To je neka vrsta nadimka kakav meteorolozi daju svim oblacima koji donose padavine.
Oblaci se dele na razne načine, a naučnici poznaju bar 30 različitih grupa. Najvažnije je zapamtiti da su oblaci podeljeni na tri grupe, prema visini na kojoj se nalaze na nebu: niski, srednji i visoki.
Najbliži zemlji se nazivaju kumulusi, to su beli, prizemni i naduveni oblaci u obliku gomila, na visini od 0 do 2 km. Kumulusi donose letnje pljuskove.
Na nešto većim visinama, od 2 do 7 km, nalaze se stratusi iz kojih rominjaju duge, hladne i spore kiše, uobičajene s jeseni.
Najviši su cirusi, veliki izduženi paperjasti oblaci koji su tako visoko u atmosferi, iznad 7 km, da su sačinjeni od komadića leda. Iz ovih oblaka pada ledena kiša ili sneg.