Добро дошли у долазећи свет „уради сам“ науке
Текст: Марија Николић
Бити научник не подразумева само напоран рад, гомилу одрицања, неки унутрашњи таленат, већ и доста среће по питању тога у којој институцији радите. Да ли она има довољно новца да покрије све ваше научноистраживачке потребе, те да ли су вам доступне различите лабораторије у којима ћете бити у прилици да покажете сву своју научничку виртуозност? Са друге стране, многобројни заљубљеници у науку, стицајем различитих околности без научничке дипломе, бивају остављени на маргинама могућности бављења практичном науком.
Да ли је реч о демократизацији науке или о њеном спонтаном (ако хоћете и „природном“) отварању ка свим друштвеним групама, уз будно око заштитника закона, почетак 21. века свакако је почетак ере биотехнолошке (р)еволуције. Читава идеја је у томе да отворимо науку и омогућимо различитим групама да учествују и стимулишу биотехнолошку иновацију као такву.
„УРАДИ САМ“ БИОТЕХНОЛОГИЈА
Био-уради сам или DIY-bio је покрет који жели да разбије институционалне баријере и приближи науку људима. Иако врло високо поштују етичке норме употребе доступних инструмената и генерално технологију биолошких система, хобисти – непрофесионалци који у својим гаражама покушавају да докуче тајне биологије, називају се биохакери.
Можда ће звучати задивљујуће, али основе молекуларне биологије – шта је ДНК, како су кодиране генетичке информације, које троструке базе се везују за амино киселине, чинећи протеине које граде ваше тело – могу се научити за свега два сата. Још две интензивне недеље у званичној биохак-лабораторији са инструктором и можете да почнете да радите са њим. На пример, како да изолујете и одржите пролаз кроз ћелију је једноставан кухињски рецепт, као и алгоритам завијања сарми.
Уколико вас то интересује, можете се код куће бавити биотехнологијом: имате право и моћ да манипулишете основним макромолекулима живота (ДНК, РНА, протеини). Али вам није дозвољено да експериментишете на животињама и људима из етичких разлога. „ДНК, ћелије да, животиње и људи не“ – мото је сваког биотехнолошког хакера.
ЈЕДАН ДАН БИОХАКЕРА
Ево како би изгледао један типичан биохакерски мизансцен: многобројне жице извиру из неке дрвене кутије која на врху има металну плочу пуну рупа. На столу су књиге и неколико лаптопова, епрувете, кутија са љубичастим хирушким рукавицама, носачи за пипете различитих величина, гумене цеви повезане бочицама. Ту је могуће и наранџаста кутија која светли плавичастом бојом што је заправо гел помоћу ког се ради електрофороза – начин да сортирате ДНК ланце по величини. Дрвена кутија је заправо ручно-направљени уређај на ком се изводи експеримент ланчане реакције полимеразе, што је процес којим се мали узорци ДНК претварају у довољне количине потребне за анализу. Биохакери своје лабораторије углваном уређују старом лабораторијском опремом коју повољно купују преко интернета. Микроскопе праве тако што трансформишу јефтине веб-камере. Генерално, биохакери воле да изврћу инжењерску опрему, генетички мењају бактерије, хакују програме и хардвере, да растављају ствари па да их поново састављају. Неки воле да размењују идеје на отвореним форумима, док други пажљиво чувају у тајности своје лабораторије, у страху да би их изненадна посета полиције њиховој гаражи могла учинити биотерористима.
Пораст интересовања људи за примењену биотехнологију и њену кућну радиност резултирала је и неким врло занимљивим примерима.
Мередит Петерсон, програмерка из Сан Франциска, коју већ уважавају као доајена DIY-bio, у својој импровизованој лабораторији је успела да направи јогурт који светли у мраку тако што је бактерији додала флуоресцентни протеин.
Други биохакери су више окренути ка истраживању самих себе те се баве анализом сопствених генома. Врло успешан пример је тинејджер из Западног Јорка, који је успео да направи ДНК тест машину која кошта свега 450 фунти. Наиме, седамнаестогодишњи Фред Тјурнер је одувек био збуњен чињеницом да његов млађи брат Гас има локнасту риђу косу по којој се доста разликује од осталих чланова породице. Ингениозни Фред је за годину дана успео да направи комплексну опрему која се назива Машина за полимерску ланчану реакцију која је укључивала и стари видео рекордер а помоћу које је открио разлике у ДНК његовог брата. Неколико биохакерских група је окренуто управо ка прављењу стандарда инструмената – као што је ПЦР машина која појачава делове ДНК (и чија је цена на тржишту око 5000$), чинећи тако „уради сам биологију“ много доступнијом.
Има и оних биохакера који теже да мењају свет, фокусирајући се на унапређење развоја биогорива правећи својеврсну ћелију биогорива. Екперимената је бескарајно пуно – од тога да можете да проверите да ли је ваш кавијар заиста белуга до тога да анализирате мусли на ГМО, али и да истражујете своје претке. Можете да пошаљете балон у стратосферу да покупи микробе те да истражите шта се дешава тамо горе. Могуће је направити биосензор и то помоћу гљиве како бисте детектовали загађење воде. Разне ствари су могуће и то све из ваше релативно опремљене гараже. Бројни су и примери научно-уметничких пројеката који из сасвим различитих углова обрађују друштвене и еколошке проблеме.
Биохакери ће вам рећи да постоји нешто посебно очаравајуће у простору у ком радите свој пројекат а да не морате никоме да се правдате колико сте новца за исти утрошили, да ли ће он да спасе човечанство или чак да ли ће пројекат бити уопште видљив. Оно што је једино важно, и што редовно истичу, јесте да пратите безбедносна упутства.
БЕЗБЕДНОСТ И РЕГУЛАЦИЈА
мапа биохакерских организација
Дискусија око синтетичке гаражне биологије за собом носи безброј упозорења о употреби вештачких патогена и франкенштајнских експеримената који могу да изађу из оваквих лабораторија и са друге стране, лавине лаких осуда биотероризма. Међутим, постоје сасвим оправдани разлози да се на биолошку технологију из гараже посматра као на информационе технологије и десетине оних на којима се заснива наша свакодневица.
Највеће критике долазе од могућих хазарда због одсуства у надгледању професионалца или надлежног лица. Зато је екстремно важно да биохакери прате правила и поштују регулације. Од 2009. године Федерални истражни биро (ФБИ) је почео да шаље своје представнике на DIY-bio конференције. Неке биохакерске групе тврде да се од тада број биохакера, бар на форумима, прилично увећао указујући на чињеницу да су преко 30 одсто корисника само посматрачи.
Проблематизовање употребе одређених ручно прављених машина све више почиње да личи на прапочетак појаве рачунара. Ни тада великом броју људи није било јасно зашто би неко желео да има лични компјутер. Данас једнака непознаница влада на тему поседовања ПЦР машина. Зато је важно успешно помирење бриге о безбедносном развоју и развоју уопште. Дакле, да ли контролисана доступност биотехнологији на тржишту доводи до успоравања укупног развоја? И која је линија која разграничава „био-уради сам“ од стартап компаније? Да ли сви појединци које занима проширено знање из биотехнологија морају бити сертификовани? Уколико да, да ли ће то утицати на процес едукације и иновације?
И на крају, ко зна, можда у скоријој будућности, само-свесни грађани ће бити у прилици да управљају својим матичним ћелијама, да их производе у својој гаражи и чувају у фрижидеру. То је потенцијално нова форма аутономног медицинског само-осигурања.
Биотехнологија је вероватно најмоћнија и најбрже растућа технологија данашњице. Она има моћ да потенцијално замени фосилна горива, да реформише медицину и утиче на све аспекте наших живота. Дакле, то је место за оптимисте и каријере људи који желе да ураде врло важне и врло занимљиве ствари.