Niz vertikalnih crnih i belih crtica različitih širina, jednostavnog naziva „crtični kod“ rešila je veliki problem potrošačkog društva, i neke druge
Tekst: Marija Vidić
Početkom tridesetih godina 20. veka, student Volis Flint došao je na genijalnu ideju koja bi mogla drastično da ubrza kupovinu u radnjama: smislio je da kupci na karticama obeležavaju proizvode koje su izabrali u radnji, što bi kada dođu na kasu dosta ubrzalo stvar. No, koliko god u tom trenutku njegova ideja zvučala napredno i korisno, nije doživela široku upotrebu.
Nakon Drugog svetskog rata javila se nova velika ideja: mladi učitelj Norman Džozef Vudlend dodatno je razradio ovaj problem. Smislio je da se proizvodi u radnji obeležavaju mastilom koje bi se videlo pod ultraljubičastom svetlošću. Ovo se pokazalo kao skupo i ne baš pouzdano zbog razlivanja mastila, pa je Vudlend smislio nešto bolje: kombinaciju bar-koda i Morzeovog koda. Prvi ovakav čitač bio je dimenzija radnog stola, mračna kutija sa veoma jakom sijalicom (prvo 150 pa 500 vati), pa se prodavcima nije dopala ideja da kupuju i postavljaju veliki broj takvih čitača koji su mnogo grejali i štetili vid. Za tako nešto bila je potrebna velika količina svetlosti precizno usmerena na malu površinu – laser, koji tada nije bio ni na vidiku, bar ne nalik današnjem.
Vudlend, koji je tada radio u IBM-u dobio je ponudu od svoje kompanije da im proda patent, ali je zajedno sa Bernardom Silverom, njegovim saradnikom u pravljenju te verzije koda za obeležavanje proizvoda, ponudu odbio smatrajući da je preniska. Onda su ga 1962. prodali kompaniji Filko, a oni dalje kompaniji RCA.
Šezdesetih godina, diplomac MIT-ja Dejvid Kolins pokušavao je da osmisli način za prepoznavanje železničkih vagona. Umesto belih i crnih crtica, on je smislio plave i narandžaste pruge napravljene od materijala sa refleksijom. Te pruge su predstavljale cifre od 0 do 9. Svaki vagon imao je četvorocifren broj koji je pokazivao kojoj železnici vagon pripada, i još šest cifara za identifikaciju samog vagona. Kolins se krajem šezdesetih, kada je njegova ideja postala već dosta dobro prihvaćena, ponovo obratio svojoj kompaniji Silvanija sa idejom da napravi crno-beli kod, ali su ga odbili, objašnjavajući da nema novca za ulaganje. Kolins je onda dao otkaz i osnovao sopstvenu kompaniju, a Silvanija se od plavo-narandžastih pruga nikad nije obogatila.
Onda su se pojavili i laseri koji su tankim zracima u obliku linije prelazili preko bar-koda. On funkcioniše tako što crne prugice apsorbuju svetlost dok ga bele reflektuju pa se tako senzoru šalje on/off signal. Svaki kod ima dva puta po šest brojeva. Prvi broj u kodu uvek je nula, osim kod mesa i proizvoda čija težina varira, kao i nekoliko drugih. Sledećih pet brojeva su kod proizvođača, narednih pet su oznaka proizvoda i poslednji broj je kontrolni i on pokazuje da li je prethodnih 11 dobro očitano. Bar-kod se pokazao kao veoma zgodan pošto se kod mogao čitati iz najrazličitijih uglova, čak i ako je delimično pocepan.
U sedamdesetim se na dodatno prilagođavanje kodiranja proizvoda bacio krajnji kupac Vudlendovog patenta, kompanija RCA, a uporedo sa tim i Vudlend je nastavio da radi za IBM u kom je razvio „univerzalni kod proizvoda“ (Universal Product Code, UPC), koji je na kraju prihvatila čitava industrija.
IDEJE
Koliko daleko stiže jedna dobra ideja? Ko je do nje prvi došao? Zašto i kako je postala tako rasprostranjena u svakodnevici? Saznajte više o malim stvarima koje su promenile svet.
Istražite tekstove iz rubrike IDEJE.