U ZA I PROTIV analizi, Boris Klobučar istražuje da li je čovek zaista sleteo na Mesec i treba li pridavati značaj teorijama koje tvrde suprotno
Tekst: Boris Klobučar
Ako pogledamo unazad u dvadeseti vek, jedan od najvažnijih dana u naučnom kalendaru je svakako 20. jul 1969. godine. Dan kada je ljudska noga prvi put kročila na Zemljin jedini prirodni satelit. Nil Armstrong i Edvin Oldrin su prva dva čoveka koja su hodala po površini Meseca, napravila prve snimke sa površine i, možda najvažnije, pokupila prve uzorke tla i donela ih na Zemlju. Nakon ovih pionira, ukupno je još desetoro ljudi hodalo po Mesecu u narednih pet misija, od kojih je poslednja bila 14. decembra davne 1972. godine. Ipak, sletanje Apola 11 kojim su se vozili Armstrong i Oldrin ostaje najviše zavijeno u veo misterije i teorija zavere.
Najznačajniji uzročnik teorija zavere je svakako politička situacija koja je prethodila sletanju na Mesec 1969. Nakon Drugog svetskog rata, svet je upoznao nove tehnike i tehnologije ratovanja, od kojih je najopasnija svakako bila atomska bomba, bačena na Hirošimu i Nagasaki 1945. Tokom pedesetih godina 20. veka, rasle su tenzije između dve politički suprotstavljene strane, Sjedinjenih Američkih Država i Sovjetskog Saveza, obe opremljene ovim razarajućim oružjima u stalnoj međusobnoj pretnji.
Nakon što je sovjetski svemirski program proradio i poslao prvi veštački satelit Sputnik 1 u Zemljinu orbitu, američka strana je ostala u strahu od napredne sovjetske tehnologije i mogućnosti da u trenutku otpočne nuklearni napad iz svemira koji bi za kratko vreme stigao do SAD. Od tog trenutka počinje trka za svemirom i ogromna ulaganja sa obe strane u njihov svemirski program.
Od velikog dana pa do danas kruže teorije i priče da se sletanje na Mesec nije dogodilo, već da je sve jedna velika prevara i propagandni trik. Bilo da su argumenti naučni ili politički, svakako zaslužuju pažnju i objašnjenje.
ZA
Sletanje je bilo izrežirano
Popularnost teorija zavere kada je u pitanju sletanje na Mesec vremenom je porasla. Skorija ispitivanja javnosti u Sjedinjenim Američkim Državama pokazuju da preko 20 odsto ispitanika veruje da se sletanje nikada nije dogodilo. Kao razlog se navodi potreba za pobedom u trci za svemirom i propagandna katastrofa koja bi usledila da najavljena misija nije uspela. Odlazak na Mesec je budžet SAD koštao približno 30 milijardi dolara. Novac koji je mogao otići u socijalne ili vojne programe kako su želeli neki političari, pa bi propast Apolo 11 misije bila utom veća katastrofa.
Neki skeptici se ovde zadržavaju. Drugi traže dokaze u analizama samog snimka i dokaza koje danas imamo. Možda najpoznatiji jeste snimak zastave koja izgleda kao da se vijori na površini Meseca. Kako u datim uslovima nema atmosfere, ne može biti ni vetra, te je nemoguće da je snimak autentičan. Ako pogledamo mesto na koje je modul sleteo, ne vidi se udarni krater, pa se postavlja pitanje kako je uopšte sleteo na površinu. S druge strane, otisci stopala Nila Armstronga ostaju uctrtani i očuvani, iako su mu đonovi potpuno suvi.
Pored toga, možda najupečatljiviji dokazi sa Meseca, slike napravljene na površini, takođe kriju u sebi zagonetke. Na primer, kako je na jednoj od njih moguće da dva astronauta jedan blizu drugog imaju senke različitih dužina? Zatim, kako je moguće da je tolika količina fotografija napravljena, i kako su slike tako dobrog kvaliteta? Pored toga, na fotografijama se primećuje da se sa površine ne vide zvezde.
Naravno, postoji mnogo teorija o režiranju sletanja na Mesec, neke na prvi pogled uverljive, a druge potpuno sulude, poput one da je Stenli Kjubrik režirao celu stvar nakon filma Odiseja u svemiru 2001, a zatim ostavio tragove u svojim drugim filmovima, kao što je majica dečaka u Isijavanju sa motivom misije Apolo 11.
PROTIV
Sletanje se zaista dogodilo
S druge strane, imamo racionalna objašnjenja za svaku od teorija zavere. Problem je u tome što neki od poklonika ovih teorija nisu zadovoljni objašnjenjima i odlučuju da ih ignorišu.
Vrlo je jednostavno objasniti da zastava na Mesecu visi na metalnom ramu pod pravim uglom pa je zbog toga ispravljena, a da se naizgled vijori zbog oscilacija samog aluminijumskog rama i kao posledica gužvanja platna.
Ispod modula nema udarnog kratera, jer je površina Meseca kamena, prekrivena tankim slojem prašine, pa nije moglo biti velikog kratera.
S druge strane, otisak stopala u tako tankom sloju prašine ostaje očuvan, jer nema vetra ili drugih pojava koje bi ga pokvarile.
Kada su u pitanju fotografije, odabrane su samo one najbolje, čime je objašnjen kvalitet, a količina je velika upravo zbog potrebe da se prikupi dovoljno uzoraka i dokaza.
Senke različitih dužina mogu biti posledica neravne površine Meseca i refleksije svetla od drugih objekata koji su bili u blizini kadra, a zvezde se ne mogu videti jer je slika napravljena za vreme lunarne zore, kada je svetlost koja dolazi sa Sunca i odbija se od površine dovoljna da nadjača sjaj zvezda.
Međutim, najjači argumenti kada govorimo o sletanju na Mesec moraju biti količine uzoraka tla koje su donesene nazad na Zemlju. Tokom misija Apolo 11 do 17, prikupljeno je blizu 382 kg Mesečevog kamenja, čijom analizom je potvrđeno njihovo poreklo. Takvi uzorci nisu mogli biti pronađeni na Zemlji i ovo ne spori nijedna naučna niti politička institucija. Pored toga, misiju su pratile različite strane, a kasnije i potvrdile sledeće misije, koje nisu pripadale američkoj vladi, niti NASA organizaciji. Čak ni Sovjetski Savez nije osporio sletanje na Mesec, 20. jula 1969. godine.
Odakle dolazi sumnja?
Imajući u vidu tehnologiju vremena u kom se prvo sletanje na Mesec dogodilo, otići van naše planete i sleteti na neko drugo nebesko telo bio je izuzetno težak zadatak. Da bi misija bila uspešna, potrebno je savladati gravitaciono polje Zemlje, nastaviti putovanje kroz bestežinsko stanje, preći ceo put zaštićen od radijacije, bezbedno sleteti na, u našem slučaju, površinu Meseca, savladati Mesečevo gravitaciono polje pri uzletanju i vratiti se nazad na našu planetu. Upravo ova činjenica je jedna od uzdanica teoretičara zavere koji kažu da tadašnja tehnologija nije mogla da ispuni pomenute zadatke dovoljno efikasno.
Američka svemirska organizacija je za uzletanje koristila Saturn V pogone, koji su do Apolo 11 misije imali savršen skor od 11 uzletanja bez ijednog kvara. Saturn V koristi tečno gorvo koje sagoreva na ogromnim temperaturama, čime stvara potisak i tako pokreće modul. Treba imati na umu da je ovakav pogon potreban i pri uzletanju sa Meseca (sa doduše nešto manjom brzinom zbog manjeg gravitacionog ubrzanja), kako posada ne bi ostala zarobljena na pustom satelitu.
Najveći tehnički problem bio je sletanje. Pre Apolo 11 misije, na Mesec se već srušilo nekoliko sondi bez posade. Prva od njih je misija Sovjetskog Saveza Luna 2, koja je udarila u površinu Meseca još 1959. godine. Da bi sonda sletela na površinu, mora na neki način smanjiti brzinu tako da pri kontaktu sa podlogom oprema i posada ostanu bezbedni. Tvrda sletanja su pogodna za misije bez ljudske posade, gde se kućište sonde ojačava i brzina smanjuje dovoljno da pri udaru oprema „preživi“. Kada su ljudske posade u pitaju, sletanje mora biti meko, kako bi ljudski organizam podneo takve uslove.
Istražite i druge naučne dileme u rubrici ZA I PROTIV