Životinje koje čovek uzgaja ove godine uneće više antibiotika od ljudi
Tekst: Marija Đurić
Već decenijama ljudi unose u sebe ogromne količine antibiotika. Ovi lekovi koriste se u tretmanu bakterijskih infekcija kakve su, na primer, urinarne; daju se preventivno obolelima od neke teže bolesti kao što je kancer, kao i prilikom operacija kako bi se sprečila bakterijska infekcija.
Gotovo svakom od nas se dešavalo i da mu lekar prepiše antibiotik (ili ga bolesnik sam nabavi u apoteci što je doskoro bilo moguće i bez lekarskog recepta) za lečenje prehlade koja je zapravo virusno oboljenje na koje antibiotik nema uticaj.
Mnogo je, ipak, veći problem to što isto tako ogromnu količinu antibiotika unose i životinje koje su deo čovekove ishrane.
Antibiotici, čija je uloga ne da leče, već da pospešuju rast životinja na farmama otkriveni su četrdesetih godina 20. veka. Uloga ovih „promotera rasta“ je da omoguće životinjama da energiju troše na rast umesto za borbu sa onim laganijim, čestim bolestima. Ovaj tip antibiotika je odskoro zabranjen i u SAD i u Evropskoj uniji, ali se vrlo obilato koriste u drugim delovima sveta.
Uz promotere rasta na farmama se koriste još dve vrste antibiotika. Jedni služe za lečenje bolesnih životinja, a drugi se daju preventivno, u malim dozama, kako bi se bolesti sprečile.
Procenjuje se da će tako ove godine na globalnom nivou životinje koje čovek uzgaja unositi više antibiotika od ljudi.
Kada se to sabere, ne čudi da su tokom decenija nepromišljene upotrebe antibiotika bakterije postale otporne na ove lekove. Sve češće se događa da ljudi dobijaju sepsu nakon nekada banalnih bolesti samo zato što antibiotik više nema dejstvo. Podatke o upotrebi i pogrešnoj upotrebi antibiotika u Srbiji nemamo, ali ilustracije radi, u Velikoj Britaniji godišnje od raka pluća umre 35.000 ljudi, od raka debelog creva 16.000, a od sepse 44.000.
Farme bakterija
Zbog porasta tražnje za mesom male farme se sa rastom transformišu pa životinje na njima najčešće ne pasu travu i ne šetaju po gazdinstvima kao u reklamama, već kratak život provode u prenaseljenim štalama i hangarima bez dnevne svetlosti i prirodne cirkulacije vazduha. Zbog takvog života neprekidno su pod terapijom koja sprečava širenje bolesti. Istovremeno, antibiotici koji se rutinski daju životinjama ubrzavaju rast, što znači da one pojedu manje hrane i imaju kraći život na farmi omogućavajući brži obrt i veći rast prihoda uzgajivača. Tako se na farmama istovremeno „uzgajaju“ i rezistentne bakterije koje mogu da završe u čovekovom organizmu.
U Kini životinje odavno konzumiraju više antibiotika od čoveka, jer je tražnja za mesom na ovom tržištu naglo skočila (a što smo bogatiji jedemo više mesa) i tamo je bakterijska rezistentnost na antibiotike izraženija. U Sjedinjenim Američkim Državama oko 80 odsto antibiotika popiju životinje, a u vrhu liste zemalja koje potroše najviše antibiotika, nalazi se i Nemačka. Očekuje se sličan scenario i u nekim drugim državama u ekspanziji kao što su Brazil, Rusija, Indija i Južna Afrika.
Prva procena ove vrste napravljena je za 2010. godinu u članku objavljenom u Proceedings of the National Academy of Sciences of the United States of America pod naslovom „Globalni trendovi u antimikrobiotskoj upotrebi kod životinja za ishranu“. Po njoj, farmeri globalno svake godine kokoškama, svinjama i kravama daju 63.000 tona antibiotika. Jedna svinja po ovoj računici godišnje unese 172 miligrama antibiotika po kilogramu telesne mase – svakog dana jedna mlađa životinja od 100 kg popije skoro 50 miligrama antibiotika što je „supterapeutska doza“. Do 2030. životinje će godišnje dobijati, prema istoj proceni, skoro 70 odsto antibiotika više – globalno 106.000 tona.
Prakse
Dodatni problem je što je bakterijska rezistentnost globalna pretnja, pa stroga nacionalna politika u vezi sa upotrebom antibiotika u jednoj državi nije dovoljna.
Primera radi, 1986. Švedska je godine zabranila sve antibiotike koji promovišu rast, ali kada je ova država 1995. ušla u Evropsku uniju, dat joj je rok od tri godine da se prilagodi zakonima Unije – ili da odustane od zabrane, ili da ubedi druge zemlje članice da i oni isto urade, u čemu tada nije uspela.
Danas vlade brojnih država, kao i međunarodne organizacije, u fokus stavljaju upravo ovaj problem s obzirom na to da je postao globalna pretnja – ne samo da je urgentan već i u njegovo rešavanje moraju da se uključe svi. Radi se na edukaciji lekara opšte prakse koji bi trebalo da prepisuju antibiotike samo kada je to nužno, kao i na edukaciji zaposlenih u bolnicama sa kojima se govori o naizgled banalnoj, ali suštinski presudnoj stvari – pranju ruku i higijeni prostora.
U mnogim slučajevima zabranjena je upotreba određenih antibiotika kod životinja koji se rutinski koriste za lečenje ljudi, ali ne i svih. U Evropskoj uniji pre jedne decenije pooštreni su zakoni u vezi sa rutinskom upotrebom antibiotika, pogotovo onih za podsticanje rasta životinja, a zabranjena je upotreba antibiotika koje uzimaju ljudi. Ipak, smatra se da je i to nedovoljno i da primena antibiotika uopšte treba da se smanji, kao i da se intenzivnije nadzire.
Kalifornija prednjači u okviru SAD pošto je u ovoj saveznoj državi 2015. donet izuzetno restriktivan zakon koji stupa na snagu 1. januara 2018. Naume, u SAD su se dosad antibiotici za životinje – za lečenje bolesti, prevenciju bolesti, kao i pospešivanje rasta životinja nabavljali bez recepta. Od januara će biti ograničeni antibiotici za prevenciju, dok će antibiotici za rast biti potpuno zabranjeni. One za lečenje moraće da prepiše veterinar, a biće nadzirana i prodaja. Mnogi restorani i trgovci su istovremeno odlučili da ne kupuju meso životinja uzgajanih sa antibioticima.
Nove bakterije, stari antibiotici
Globalno posmatrano, ovako dobre vesti i dalje su neznatan pomak. Broj infekcija rezistentnih na bakterije u međuvremenu ubrzano raste, a nove antibiotike ne uspevamo da stvorimo. Zapravo, u poslednjih 40 godina samo dve nove klase antibiotika su stigle na tržište. Antibiotici su jeftini, pa farmaceutske kuće nemaju računicu da investiraju u istraživanje već se radije koncentrišu na lekove koji se piju doživotno ili dugo.
Inače, bakterije otporne na antibiotike koje su stigle sa farme do ljudi, izuzev salmonele, ne nalaze se često. Još odavno je, međutim, dokazano da je transfer gena za rezistentnost na određeni antibiotik moguć. Primera radi, Bil Nobl iz bolnice Sveti Tomas u Londonu na laboratorijskim testovima dokazao je pre dve decenije da se gen za rezistentnost može prenositi sa sojeva koji žive kod životinja na sojeve čiji su domaćini ljudi, iako prirodan transfer nije bio potvrđen. Nobl je dokazao da se gen za otpornost na antibiotik vankomicin preneo sa soja Enterococcus faecalis na Staphylococcus aureus. ”Podaci pokazuju da je moguće da se geni za otpornost prenesu između različitih sojeva bakterija, ali to ne znači da će se i dogoditi. Može se desiti sledeće nedelje ili 2020. godine, ali ima drugih situacijama u kojima se rezistentnost nije prenela iako je bilo prilike”, objasnio je Nobl, razgovarajući sa novinarom Džonom Bonerom koji se među prvima bavio antibioticima na farmama i još 1997. godine o ovoj temi pisao za Nju sajentist.
Mnogi protivnici antibiotika napominju da promotere rasta treba posmatrati kao posebnu kategoriju jer je njihova uloga u potpunosti neetička i služi ponajviše za zgrtanje profita. Ali primer Švedske zabrane antibiotika pokazao je da oni itekako imaju uticaj na zdravlje s obzirom da je prve godine nakon zabrane antibiotika uginulo dodatnih 50.000 svinja od dijareje koja je kod ovih životinja česta bolest, a izazivaju je najčešće virusi (kao rotavirus) ili bakterije kao što je Escherichia coli.
Ovo je razlog što ne smemo biti apriori protivnici antibiotika kod životinja u potpunosti. Najre, malo je bakterija koje mogu da žive kod oba domaćina, i kod ljudi i kod životinja. Istovremeno, važno je podsetiti da nepromišljenom zabranom antibiotika bez prilagođavanja farmi novim uslovima možemo stvoriti još veći problem tako što ćemo u ljudsku upotrebu uvesti meso kontaminirano bakterijama, a životinjama izazvati još veću patnju.