Bloomsbury. Istorijski prvo londonsko predgrađe i nekada aristokratska enklava prožeta je besprekorno sređenim parkovima i znamenitostima. U šetnji kroz ušuškane zgrade i prožimajuće hrastove možete da naiđete na kuću Virdžinije Vulf ili sud Grey’s Inn, iz 14. veka, gde je kratko radio Čarls Dikens i gde je izvedena jedna od prvih Šekspirovih predstava. Možete da posetite Britanski muzej i pogledate kolekciju od osam miliona predmeta koji dokumentuju kompletan istorijat čovečanstva. Takođe možete da prošetate ogromnim kampusom Univerzitetskog koledža London, koji zauzima najveći deo ovog predgrađa. Uživajući u dugoj šetnji verovatno ćete zaključiti da je većina kvarta ispunjena predivnim primercima neoklasične arhitekture sve dok u nekom trenutku, na samom ćošku jedne raskrsnice, ne primetite ekscentričnu brutalističku zgradu omeđenu crnim prozorima. U njoj se nalazi Odeljenje za psihologiju, najprestižnije u svetu posle Harvardovog.
Profesora Dejvida Lagnada zatekao sam u kabinetu na trećem spratu kako piše mejl. Iznad njega, sobom je predsedavao veliki poster na kom je ilustrovan Selindžerov Lovac u žitu. Veći deo kabineta zauzimale su knjige. Primetio sam jednu od svojih omiljenih knjiga iz statistike Statistics Done Wrong, poslednju knjigu biologa i neuroendokrinologa sa Stanforda Roberta Sapolskog, kao i pregršt knjiga iz filozofije, iz oblasti donošenja odluka, rezonovanja i drugih tema iz kognitivne nauke.
„Odavno nisam sređivao policu, svačega ovde ima“, pravdao se profesor Lagnado dok je izvlačio jednu prastaru knjigu iz programskog jezika za koji prvi put čujem. „Ovo je jedan od prvih programskih jezika, tada smo mnogo učili programiranje. Predavao mi je čovek koji ga je i razvio.“
Darko Stojilović: Doktorat iz filozofije završili ste 1991, u godini kada sam ja rođen. Danas ste profesor na Odeljenju za eksperimentalnu psihologiju na Univerzitetskom koledžu London. Čime ste se bavili tokom studija filozofije i šta vas je privuklo psihologiji?
„Dobra godina za obojicu!“, započeo je intervju šalom.
Dejvid Lagnado: „U trenutku kada sam bio na doktorskim studijama, nisam mnogo znao o psihologiji. Posebno su me interesovale dve teme: filozofija nauke i kako teorijske osnove od kojih polazimo utiču na naše mišljenje. U nekom trenutku, takođe sam se zainteresovao za teoriju verovatnoće i indukciju. Bavio sam se [Dejvidom] Hjumom, učio o empirijskom umu i problemu indukcije, dok sam istovremeno pokušavao da razvijem teoriju verovatnoće. Na tom putu naišao sam na [Danijela] Kanemana i [Amosa] Tverskog i to je bio moj prvi susret sa psihologijom. Zatim sam napravio pauzu od akademije, a kada sam se vratio, počeo sam da se interesujem za kognitivnu nauku i veštačku inteligenciju, kao i za programiranje. Počeo sam da se bavim programiranjem i veštačkom inteligencijom, ali sam takođe izučavao kako ljudi razmišljaju o verovatnoći, što me je dodatno usmerilo ka psihologiji. Pet godina nakon doktoriranja, bavio sam se time kako ljudi procenjuju odnos dokaza i objašnjenja. Prvi put nisam se isključivo bavio filozofskim teorijama, već sam sprovodio i eksperimente. Dopalo mi se da zađem u domen empirije, i to me je dovelo do psihologije.“
Darko Stojilović: Imam utisak da je epistemički trougao psihologije nesrazmerno izdužen u pravcu činjenica, odnosno empirije, nauštrb teorijskih i konceptualnih razmatranja. Da li mislite da bi psihologija mogla da ima koristi od toga da bude otvorenija prema filozofskim spekulacijama, umesto da se fokusira na proizvođenje obimne empirijske građe?
Dejvid Lagnado: To je dosta dobra poenta. Kada sam počeo da se bavim psihologijom pre dve decenije, teoretisanje u ovoj oblasti bilo je previše pojednostavljeno. Termini i koncepti bili su nejasno definisani, i postojali su vrlo naivni pokušaji teoretisanja. Fokus jeste bio na empiriji. Međutim, situacija se, u međuvremenu, znatno poboljšala, makar u oblastima kojima se ja bavim, na primer, kada je reč o kauzalnim sistemima. Mislim da ovde postoji uzajamno bavljenje, s jedne strane, pažljivim filozofskim teoretisanjem o kauzalnosti i, s druge strane, ispitivanjem kako ljudi zapravo razmišljaju o kauzalnosti. Postoji mnogo dobrih filozofskih teorija koje su empirijski testirane. Ponekad idemo iz suprotnog pravca, pa nam empirijski nalazi sugerišu da moramo da korigujemo teoriju. Ipak, potpuno se slažem da smo u nekim oblastima preplavljeni empirijom. To je slučaj s pokušajima da se bihevioralna nauka primeni u realnom kontekstu. Pristup usmeravanja ponašanja (eng. nudging) je dobar primer. Postoji veliki broj empirijskih efekata koji možda funkcionišu samo pod određenim uslovima, i često se ne ide dalje od utvrđivanja korelacija. Međutim, kako bismo razumeli šta je sve neophodno da bi bihevioralna intervencija bila uspešna, potrebno je da utvrdimo uzročne odnose između pojava i postavimo čvrst teorijski okvir. Upravo filozofske i konceptualne analize koje bi uklopile empirijske nalaze i pružile im okvir nedostaju u ovoj oblasti. Postoji mnogo prostora za poboljšanje kada je reč o primeni ovih bihevioralnih intervencija.
Jedan od predmeta koje drži profesor Lagnado bavi se filozofskim osnovama kognitivne nauke. Glavne diskusije u okviru kursa tiču se svesti i slobodne volje, a različiti predavači na predmetu predstavljaju potpuno drugačije perspektive. Jednu od tih perspektiva najbolje ilustruje poslednji paragraf uvodnog dela knjige neuronaučnika Anila Seta pod nazivom Being You. Set piše o tome kako je Sigmund Frojd zabeležio tri glavna udara na gledište o samovažnosti ljudske vrste. Prvi je zadao Nikola Kopernik kada je demonstrirao da se Zemlja okreće oko Sunca, a ne obrnuto. Ljudski svet više nije bio centar univerzuma, već samo mrlja u prostranom, neograničenom svemiru. Sledeći je nastupio kada je Čarls Darvin otkrio da ljudi dele zajedničkog pretka sa ostalim živim bićima. Treći udarac ljudskoj izuzetnosti zadao je upravo Frojd svojom teorijom o nesvesnom umu. Set ističe da iako Frojd nije bio u pravu oko mnogo toga, on je ipak uradio važnu stvar i prokrčio put ka konačnom udarcu – a to je potpuno naturalističko objašnjenje uma i svesti.
Darko Stojilović: Među neuronaučnicima preovlađuje mišljenje da je potpuno naturalističko objašnjenje uma i svesti plauzibilno i neizbežno. Oni često veruju da su mentalna stanja samo epifenomen, odnosno nusproizvod moždanih procesa i da slobodna volja ne postoji. Da li mislite da imamo dovoljno dokaza za takve tvrdnje?
Dejvid Lagnado: Odlično pitanje! S pozitivne tačke, zaista podržavam naučno razmatranje ovih važnih pitanja. Takođe mi se sviđa što postoje pokušaji da se formulišu pitanja koja je moguće testirati i što se nauka uvodi u domen filozofskih debata. To je veoma dobra stvar. Međutim, loša strana je što se često susrećemo sa ne toliko rigoroznim filozofskim teoretisanjem. Osim toga, eksperimenti su neretko veoma dvosmisleni, a rezultati pogrešno protumačeni. Moj omiljeni primer je pitanje da li svesno donosimo odluke ili ne, i argument je obično: mi mislimo da donosimo samostalno odluke, ali zapravo mozak je već doneo odluke i samo nam govori šta treba da uradimo. Lično mislim da je to malo suludo, ali sam spreman da pogledam nauku iza toga. I kada pogledam nauku koja stoji iza tih tvrdnji, ne vidim dovoljno dobre dokaze. Mislim da dokazi trenutno više ukazuju na zaključak da imamo svesnu kontrolu nad odlukama. Isto tako, teško mi je da prihvatim da je svest samo epifenomen, jer kako bismo onda mogli da pričamo o tome. Sama činjenica da pričamo o svesti je pokazatelj da ona ima ulogu u svetu. Najbolji primer ovoga o čemu pričam je Libetov eksperiment, siguran sam da si upoznat s time, koji, po mišljenju mnogih, demonstrira da mozak zapravo pravi odluku, a da se namera za akcijom, odnosno svest, javlja tek kasnije. Problem s tim je što namera sigurno služi nečemu. Učesnici u eksperimentu treba da kažu kada prvi put primete nameru za akcijom, i to pokazuje da ona ne može da bude epifenomen, pošto ima kauzalnu vezu. Kada bi svest bila epifenomen, ne bismo mogli da znamo kada nam se javi namera, pošto je cela poenta epifenomena da ne može da ima kauzalne efekte, već da je u pitanju propratni proces. Interpretacije neuronaučnika ili imaju mane ili im je potrebna pažljivija filozofska, kauzalna ili konceptualna analiza. Međutim, i dalje podržavam istraživanja u tom pravcu. Nisam jedan od onih koji misle da ne treba sprovoditi eksperimente ovog tipa. Samo mislim da za sada dokazi više govore u prilog tome da imamo svesnu kontrolu nad odlukama koje donosimo.
Profesor Lagnado na svom odeljenju vodi laboratoriju u kojoj izučava kauzalnu kogniciju i pokušava da odgovori na pitanja poput: „Kako koristimo kauzalne modele kako bismo izvodili zaključke o svetu i donosili odluke?“; „Kako sakupljamo i evaluiramo dokaze koji idu u prilog našim verovanjima i teorijama?“; „Kako dodeljujemo krivicu u kompleksnim situacijama?“; „Kako dodeljujemo odgovornost kada na ishod udruženo utiču ljudi i sistemi veštačke inteligencije?“
Jedan dokaz može da bude impresivan, neki drugi mogu da budu neubedljivi, zatim treba da vodimo računa o svedočenjima, koliko su svedočenja verodostojna, da li su forenzički dokazi pouzdani. Evaluacija priče pomoću dokaza je veoma kompleksan zadatak.
Darko Stojilović: Na Univerzitetskom koledžu London vodite istraživačku laboratoriju koja se bavi kauzalnom kognicijom. Sržna ideja kojom se vodite je da su ljudi kauzalni mislioci. Možete li da nam objasnite šta znači biti kauzalni mislilac?
Dejvid Lagnado: Moje lično mišljenje je da je veliki deo kognicije zasnovan na sposobnosti da se razmišlja o kauzalnim odnosima. Mi koristimo mentalne modele koji nam služe da osmislimo šta se dešava oko nas. Ideja je da koristimo simulacije u kojima razmatramo različite scenarije u glavi, a koje nam omogućavaju da planiramo, odlučujemo ili dodeljujemo odgovornost. Na primer, šta će se desiti ako uradim ovo, do čega će to dovesti. U prošlosti se na mentalne modele gledalo kroz prizmu logike i verovatnoće, ali ja bih pre rekao da na mentalne modele treba gledati kroz prizmu kauzalnosti. Ti modeli ne moraju da budu tačni, ali mislim da je kreiranje mentalnih modela i utvrđivanje kauzalnih odnosa između pojava fundamentalno svojstvo našeg uma koje nam potom omogućava da izvodimo dalje zaključke ili donosimo odluke.
Darko Stojilović: Kojim temama se trenutno bave istraživači iz vaše laboratorije?
Dejvid Lagnado: Kauzalnost je svakako u samom centru, ali teme idu u mnogim pravcima. Na primer, kako utvrđujemo uzročne odnose, pogotovo u situacijama kada to činimo na osnovu informacija u čiju tačnost ili preciznost nismo sigurni. Zatim, kakve zaključke izvodimo nakon što utvrdimo uzročne odnose, ili čak kako kauzalnost utiče na to kako opažamo svet. Zapravo, jedan od prvih doktorskih radova koje sam mentorisao bavio se upravo odnosom kauzalnosti i percepcije, dakle nižeg nivoa kognicije. Zamislite da imamo tri lopte A, B i C poređane u istoj liniji. Ukoliko A udari B, a potom B udari C, opazićemo to kao da postoji kauzalna veza najpre između A i B, a zatim između B i C. Kada u eksperimentu pokažemo ljudima situaciju u kojoj se lopta C pomeri pre nego što A udari B, ljudi i dalje opažaju da se najpre lopta B pomerila, pa se onda lopta C pomerila. Bilo kakvo drugo objašnjenje nema smisla, jer misle da nije moguće da se lopta C pomeri sama od sebe.
Darko Stojilović: Jedna od tema kojom se bavite tiče se sistema veštačke inteligencije i dodeljivanja odgovornosti.
Dejvid Lagnado: Još pre nego što se veštačka inteligencija pojavila, interesovalo me je kako koristimo kauzalne modele da bismo pripisali odgovornost kada stvari pođu po zlu. Recimo kada imate fudbalski tim, i napadač napravi nekoliko grešaka, golman takođe napravi grešku, a tim izgubi, kome sve treba pripisati odgovornost za poraz. Sada nam je posebno interesantno da se bavimo veštačkom inteligencijom koja je deo šireg sistema koji uključuje i ljude, i tom temom se posebno bavi tvoj sunarodnik i naš istraživač Matija [Franklin]. Na primer, doktor može da koristi veštačku inteligenciju kako bi postavio dijagnozu, a takođe imamo i autonomne automobile koji koriste veštačku inteligenciju da bi uočili prepreke na putu. Nas interesuje kako pripisati odgovornost kada stvari krenu naopako, kada je često potrebno utvrditi odgovornost različitih činilaca sistema. Jedna mogućnost je da je odgovornost na programerima koji nisu dovoljno dobro postavili algoritme, ili je možda osoba koja koristi veštačku inteligenciju napravila ogromnu grešku. Međutim, posebno interesantno pitanje je da li veštačkoj inteligenciji može da se pripiše krivica. Mislim da je ova mogućnost u početku zvučala suludo, ali sada kada imamo veštačku inteligenciju koja je autonomnija i koja može da proizvede nešto za šta nije bila isprogramirana ili može da konstruiše nova rešenja, onda postaje interesantno pitanje da li joj treba pripisati odgovornost u situaciji kada nešto pođe po zlu.
Darko Stojilović: Upravo jedno takvo pitanje postavili ste nam na predavanju, što je rasplamsalo diskusiju među studentima. Iskoristiću ovu priliku da vam uzvratim istim pitanjem. Dakle, da li mislite da se robot može smatrati odgovornim za svoje postupke?
Dejvid Lagnado: Matija i ja smo razmišljali koji su to kriterijumi koji bi bili potrebni da biste nekome pripisali odgovornost. Najpre smo pokušali da odgovorimo na ovo pitanje kada je reč o ljudima. Kada možemo da smatramo da je neko odgovoran? Koje je uslove potrebno ispuniti? Često nam je potrebna neka vrsta namere, posredovanja i neka vrsta autonomnog odlučivanja. Onda sledi pitanje: da li možemo da koristimo taj isti okvir i primenimo ga na mašine? Može se reći da postoje neki, skoro pa autonomni obrasci donošenja odluka kod mašina. Utvrđivanje namere, s druge strane, mnogo je teže, i veoma je važno razmisliti o tome da li možete ili ne možete istinski pripisati nameru robotu ili veštačkoj inteligenciji. Verovatno biste mogli, ali postoje i drugi aspekti toga, na primer neka vrsta moralne ocene. Zato mislim da bih kao odgovor na svoje pitanje rekao: verovatno ne još. Ali mislim da u principu ne postoji razlog zašto to ne bismo mogli u budućnosti, samo će taj put potrajati. Ne bi trebalo da precenjujemo veštačku inteligenciju, koja je trenutno još prilično glupa na neki način, uglavnom samo prati algoritam. Ipak, postoje novi razvoji, kao što je duboko učenje i drugi primeri gde dobijate sistem koji zapravo smišlja nove načine rešavanja problema.
Darko Stojilović: Moj utisak je da su ljudi sve više privrženi ideji tehnološkog utopijanizma, to jest da će napredak u tehnologiji, pre svega veštačkoj inteligenciji, dovesti do utopije u našem svetu. Postoje li neke opasnosti povezane s ovim mišljenjem?
Dejvid Lagnado: Ljudi imaju određena mišljenja šta veštačka inteligencija može da izvede, ali mislim da precenjuju njenu moć i čine je da deluje strašnijom nego što jeste. To pogotovo čine ljudi koji se ne bave veštačkom inteligencijom. Za sada moramo da smanjimo naša očekivanja. Ipak, to ne znači da već sada nemamo određene probleme. Najočigledniji primer je pristrasnost veštačke inteligencije, kada pristrasnosti iz realnog sveta budu inkorporirane u sistem, recimo sistem koji određuje ko će dobiti kredit, socijalnu pomoć ili medicinsku negu. Drugim rečima, kada pristrasnosti koje potiču od ljudi koji kreiraju algoritme budu prenesene na sistem veštačke inteligencije. To je opasno jer uprkos verovanju da je veštačka inteligencija objektivna i nepristrasna, pokazuje se da to nije slučaj, i nekad je to teško otkriti. Jedan od mojih omiljenih primera je prediktivna policija, što predstavlja situaciju kada policija koristi veštačku inteligenciju koja će im ukazati na to u kom delu grada treba da postave policajce, gde treba da prikupe dokaze ili koje zločine dublje treba da razmotre. Ovaj pristup su koristili u Velikoj Britaniji i to je dovelo do raznih problema. Jedan očigledan problem je ako imate sistem predviđanja koji šalje policiju u određena područja, a druga ostaju nepokrivena, to će dovesti do toga da se mapa zločina menja u skladu sa onim što algoritam radi. Dalje, ako očekujete da ćete naći dokaze na jednom mestu, i tamo pronađete dokaze, na neki način potvrđujete svoja očekivanja. Ali može biti da biste takođe našli dokaze u delovima koje niste istražili. To ne možete znati i na kraju ćete završiti u negativnoj povratnoj petlji u kojoj ćete samo ojačati svoja početna očekivanja. Rekao bih da je to opasno. Ono što je važno je da se ne razmišlja samo o pitanju da li je veštačka inteligencija dobra ili loša, već da se posmatra njena interakcija sa ljudima. Kako je ljudi koriste, kako interaguju s njom, kako može da promeni njihovo ponašanje, i onda uzimajući sve to zajedno odgovoriti na pitanje da li to vodi dobrim ili lošim ishodima. Mislim da je to ključni problem.
Darko Stojilović: U vašoj najnovijoj knjizi Explaining the Evidence osnovna ideja je da su ljudi vešti u kreiranju objašnjenja događaja, a da imaju poteškoća da dođu do ubedljivih dokaza. Citiraću vas: „Vešti smo u objašnjavanju, a slabiji u evaluaciji.“ Kako su ova dva koncepta povezana i da li postoji način da postanemo bolji u evaluaciji?
Dejvid Lagnado: Na osnovu vrlo malo informacija ljudi mogu da kreiraju priču koja bi objasnila šta se dogodilo. Reč je o sposobnosti, skoro pa kreativnom procesu. Ipak, to ne znači da će priča do koje smo došli biti tačna. Na primer, na samom početku knjige opisujem jedan istinit i čuveni slučaj u kojem je telo žene pronađeno na liticama. Odmah nakon ove rečenice, počinjemo da smišljamo moguća objašnjenja. Možda je bila odgurnuta, možda je skočila. Sve su to plauzibilna objašnjenja do kojih lako dolazimo. Potom saznajemo da je imala dečka, da su se svađali, da je on bio sitni kriminalac, da je ona bila potencijalno depresivna i imala istoriju samoubistava u porodici, da je bilo svedoka. Nove informacije pomažu da se kreira priča. Jedna mogućnost je da je došlo do svađe sa dečkom, da je bila besna i onda pokušala da raskine s njim, što je dovelo do toga da se on naljuti na nju i ubije je. Možemo da konstruišemo i drugu priču. Ona je bila veoma depresivna i posle svađe je otišla na liticu i skočila. Dakle, vrlo lako kreiramo priče i objašnjenja. Ali kada treba da ih evaluiramo, to postaje teže. Potrebni su nam dokazi koji bi potkrepili različita objašnjenja. Jedan dokaz može da bude impresivan, neki drugi mogu da budu neubedljivi, zatim treba da vodimo računa o svedočenjima, koliko su svedočenja verodostojna, da li su forenzički dokazi pouzdani. Evaluacija priče pomoću dokaza je veoma kompleksan zadatak. To zahteva rezonovanje u terminima verovatnoće, u čemu ljudi nisu toliko kompetentni.
Darko Stojilović: Pre nekoliko meseci objavili ste rad čiji naslov podseća na nešto što bi napisao Stiven King. U članku pod nazivom Statistical issues in Serial Killer Nurse cases prikazali ste nekoliko slučajeva u kojima su medicinski tehničari osuđeni zbog višestrukih ubistava. Vaše tvrdnje su se odnosile na to da su istraga i krivično gonjenje ovih slučajeva bili podložni mnogim kognitivnim pristrasnostima i greškama u zaključivanju. Možete li nam dati primer kognitivne pristrasnosti za koju mislite da je uticala na sudije ili porotu u ovim slučajevima?
Dejvid Lagnado: Mi smo ukazali na pristrasnost potvrđivanja, što predstavlja termin kojim se opisuje nekoliko različitih stvari. Ja ih delim na to kako tražite informacije, kako evaluirate dokaze i kako komunicirate dokaze. Naša teza je da su sve tri stvari sprovedene pristrasno. Jedan od ovih slučajeva je i dalje aktuelan, a radi se o medicinskom tehničaru Bendžaminu Ginu. Glavni dokaz tiče se toga da je tokom njegovih smena često dolazilo do respiratornog zastoja kod pacijenata. Ovo je obično tip dokaza koji podstiče sumnju. To dodatno pojačava njegov veoma specifičan karakter, na primer, činilo se da se posebno uzbudi kada stvari pođu po zlu. To se može protumačiti kroz interesovanje da pomogne, ali neki ljudi nisu to tako videli i mislili su da je sumnjivo. Dodatni dokaz bila je činjenica da je ispraznio špric u svoj džep kada je policija došla da ga ispita. Kada je pokrenuta istraga, policija je počela istragu svih slučajeva tokom kojih je on bio na dužnosti u bolnici. Problem je, međutim, što nisu gledali slučajeve kada on nije bio na dužnosti. Policija je takođe otvorila neke slučajeve koji su već bili zatvoreni jer su bile u pitanju prirodne smrti i to s idejom da je možda on odgovoran za njih. Mislim da je ovo moglo da se uradi uravnoteženije. Pre svega, da se poredi njegova situacija sa prosekom drugih situacija, odnosno slučajeva na kojima on nije učestvovao. Kada su dokazi predstavljeni sudiji i poroti, oni su videli jedan izuzetno pristrasan uzorak, Dakle, u ovom slučaju imamo tri dimenzije pristrasnosti potvrđivanja. Jedna je gledanje samo njegovih slučajeva, slučajeva tokom njegovih smena, bez poređenja sa ostalim. Zatim pristrasnost tokom evaluacije tih dokaza, i konačno, prilikom komunikacije sa sudijom i porotom. To ne znači da on nije kriv. Naš rad se zapravo bavi time šta je moglo bolje da se uradi kako bi se izbegla pristrasnost.
Na samom početku knjige Explaining the Evidance opisujem jedan istinit i čuveni slučaj u kojem je telo žene pronađeno na liticama. Odmah nakon ove rečenice, počinjemo da smišljamo moguća objašnjenja. Možda je bila odgurnuta, možda je skočila. Sve su to plauzibilna objašnjenja do kojih lako dolazimo. Potom saznajemo da je imala dečka, da su se svađali, da je on bio sitni kriminalac…
Darko Stojilović: Hvala vam na ovim veoma zanimljivim i relevantnim primerima. Da li biste mogli da preporučite našim čitaocima neku knjigu u kojoj ste uživali u poslednje vreme?
Dejvid Lagnado: Uh, to je dobro pitanje. Čitam toliko knjiga… Na primer, debata o slobodnoj volji Roberta Kejna i Karoline Sartorio. Takođe sam nedavno počeo da čitam knjigu Majkla Tomasela pod nazivom Evolucija agensnosti, i ona deluje dosta zanimljivo.
Darko Stojilović: Za kraj, zanima me, da li ste nekada razmišljali o drugoj karijeri pored filozofije i nauke?
Dejvid Lagnado: Dok sam studirao filozofiju, svirao sam bas gitaru, uglavnom u džez i bluz bendovima, a dok sam radio na doktoratu, takođe sam mnogo radio kao muzičar. Čak i kad sam završio doktorat, svirao sam često na koncertima. Proveo sam nekih deset godina nastupajući povremeno kao muzičar. Tako da sam razmišljao o tome da se bavim muzikom.
Darko Stojilović: Da li ste svirali sa nekim poznatim imenima?
Dejvid Lagnado: Svirao sam sa Van Morisonom,takođe sa Džeri Li Luisom, koji više nije živ, snjim sam često bio na turnejama. Svirao samdeset godina sa sjajnim pevačem Džejmsom Hanterom,koji je i dalje sa nama. Nastupao sam sa mnoštvombluzera kada su počeli da razvijaju svojekarijere. Sećam se da sam svirao u RumunijisaDžeri Li Luisom na jednom velikom koncerturanih devedesetih godina. To je bio jedan odretkih velikih rok koncerata u Rumuniji u tovreme. Svirali smo na gradskom trgu i bilo jena hiljade ljudi. Bilo je prilično neverovatno.
Darko Stojilović: Hvala na prijatnom razgovoru u moje i u ime mojih kolega iz Centra za promociju nauke. Nadam se da ćemo vas sledeći put ugostiti u Srbiji. Na nekoj naučnoj konferenciji ili koncertu, šta god vam bude draže.
Dejvid Lagnado: Hvala i vama, bilo mi je zadovoljstvo. Veoma mi je drago da budem deo ovog časopisa, mnogo mi se sviđaju ilustracije! Mislim da mi ovde nemamo tako lep časopis.
Tekst je izvorno objavljen u 31. broju časopisa Elementi.
Darko Stojilović trenutno pohađa master studije kognitivnih nauka na Londonskom univerzitetskom koledžu, a prethodno je završio osnovne i master studije psihologije na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Sprovodi istraživanja i objavljuje radove od 2015. godine. Posebno voli da piše o statistici.