Istorija je nauka koja se oslanja, između ostalog, na artefakte koji u sebi sadrže bezbroj mogućih narativa o prošlosti. Od kada su istoričari muzike, muzikolozi i etnomuzikolozi počeli da se interesuju za gramofonske ploče kao zapise zvukova i glasova nekih drugih vremena, jedan od glavnih izazova sa kojima su se susretali, i susreću se i dalje, odnosi se na pristupačnost samih ploča. Shvaćene kao produkti muzičke industrije, zamenjivane novim tehnološkim dostignućima (audio-kasetama, kompakt-diskovima, digitalnim formatima zvučnih informacija), ploče su padale u zaborav, a sa njima i katalozi diskografskih kuća, popisi izvođača koji su snimali rane ploče, melodije koje su činile svakodnevice nekih davnih decenija. Dok se, u potrazi za informacijama, naučnici okreću arhivima i bibliotekama, ključne saveznike često nađu u kolekcionarima ploča čije su kolekcije znatno bogatije – onima koji se istraživanjem bave neformalno, vođeni radoznalošću i potrebom da rekonstruišu jedan deo muzičke prošlosti koja ih kopka.
Saša Spasojević, kolekcionar ploča narodne muzike srpskih i jugoslovenskih izvođača snimljenih na pločama, proteklih godina je pomagao istraživačima u nekoliko različitih projekata. Etnomuzikološkinja dr Danka Lajić Mihajlović, naučna savetnica u Muzikološkom institutu SANU, ističe: „Pomoć koju sam dobijala od Saše Spasojevića mahom je u formi podataka o starim pločama, a ponekad mi je argumentujući svoje zaključke objašnjavao metodologiju kojom je do njih došao, ukazujući mi posebno na nivo pouzdanosti pojedinih vrsta izvora. On poseduje ogromnu diskoteku, fototeku, zbirku najrazličitijih muzikalija i građe koja se odnosi na diskografsku industriju – kataloge izdavačkih kuća, kopije knjiga snimanja, napise o komercijalnim snimanjima i reklamne oglase iz dnevne štampe i časopisa. Višedecenijski istraživački rad je pretočio u kataloge izdavačkih kuća, što je posebno dragoceno za istraživanje ploča sa srpskom muzikom. Najnovija saradnja sa njim (i Davidom Pokrajcem iz Amerike) odnosi se na rekonstrukciju diskografije Mijata Mijatovića, jednog od najpopularnijih pevača u periodu između svetskih ratova u Kraljevini SHS/Jugoslaviji, gde je moj deo posla da selektujem i umrežim podatke tako da se formira sistematična diskografija koju nadalje koristimo kao osnov za diskologiju – proučavanje odnosa muzičke industrije, odnosno industrije zabave i muzičke kulture, uticaja na narodnu muziku u najširem smislu (od tradicionalne do tada komponovane). Rad na srpskoj diskografiji deo je projekta ’Primenjena muzikologija i etnomuzikologija u Srbiji’ Muzikološkog instituta SANU (podržan od Fonda za nauku RS), pa će rezultati tih istraživanja postati i široko dostupni drugim profesionalnim istraživačima i onima koji se neformalno, ali veoma posvećeno bave istraživanjima – kakav je Saša.“
Pored toga, Spasojevićeva saradnja je bila dragocena i istraživačima na projektu „Diskografska industrija u Hrvatskoj od 1927. do kraja 1950-ih“ Instituta za folkloristiku i etnologiju u Zagrebu, o čemu svedoči dr Jelka Vukobratović, saradnica na projektu i asistentkinja na Muzičkoj akademiji u Zagrebu: „S obzirom da se gramofonske ploče i druga zvučna građa nigdje u Hrvatskoj sustavno ne pohranjuju, velik dio zadatka u sklopu projekta je kontaktiranje privatnih kolekcionara čija nam je suradnja od velike važnosti i pomoći. U sklopu terensko-arhivskog posjeta Beogradu u sedmom mjesecu 2021, voditeljica projekta dr Naila Ceribašić i ja smo se, osim posjeta institucijama, sastale i s dvojicom najvećih beogradskih kolekcionara šelak gramofonskih ploča – pokojnim Milanom Milovanovićem i Sašom Spasojevićem. Tom prilikom smo Spasojevićevu zbirku gramofonskih ploča i kataloga fotografirale u njegovom domu u Borči. Uz njegovu dozvolu, fotografije objavljujemo u elektronskoj bazi podataka projekta, a mimo toga, gospodin Spasojević je ostao vrlo važan konzultant koji suradnicima projekta redovito ljubazno ustupa podatke do kojih je došao vlastitim istraživačkim radom.“
Imajući u vidu značaj koji rad Saše Spasojevića ima za istraživače muzičke i medijske kulture na ovim prostorima, razgovarala sam sa njim o počecima njegovog interesovanja za sakupljanje ploča i učenju kroz izgradnju kolekcije.
Razgovor je vođen uživo, a transkribovana verzija je skraćena i prerađena zbog jasnoće. Diskografiji kao polju proučavanja muzikologije i etnomuzikologije posvećeni su brojevi dva naučna časopisa koji će biti objavljeni tokom 2022. godine: časopisa Muzikološkog instituta SANU „Muzikologija / Musicology 32“ (urednica dr Danka Lajić Mihajlović) i časopisa Hrvatskog muzikološkog društva Arti Musices 53/2 (urednice dr Željka Radovinović i dr Jelka Vukobratović).
Kako je započelo vaše interesovanje za narodnu muziku snimljenu na starim pločama?
Pamtim da se u našoj kući muzika stalno slušala sa radija, a onda je otac kupio gramofon i ploče i vremenom smo tu porodičnu kolekciju uvećavali. Početkom osamdesetih je kolekcionarstvo nekako bilo u modi, pa sam ja počeo da pravim male kolekcije ploča, pa je polako to prikupljanje preraslo u opsesiju. Meni je tada bio bitan kvantitet, želeo sam da imam što više ploča, a posle sam počeo da ih razvrstavam po izdavačima, da kupujem još ploča u trgovinama, da ih jurim, tražim po buvljacima… S početka su to bile ploče i zabavne i narodne muzike, a posle sam se opredelio za izdanja narodne i novokomponovane muzike. Do prvih saznanja o predratnim snimcima sam došao slušajući emisiju „Kod dva bela goluba“ na Radio Beogradu. To nije bila ona narodna muzika koju sam znao do tada. Sredinom osamdesetih slučajno sam došao do svojih prvih 78-ica (ploča na 78 obrtaja u minuti, prim. aut.), prvo do Jugotonovih izdanja, a posle sam nailazio i na predratne šelak ploče.
Da li biste rekli da ste se prvo zainteresovali za muziku ili za same ploče, kao kolekcionarske predmete?
Prvo dođe ljubav prema određenom žanru. Nije reč samo o tome da imaš gramofonsku ploču kao predmet, nosač zvuka, već da ponešto saznaš i o ljudima koji su snimali te ploče. To mora da ide uporedo. Iz naše istorije muzike može čovek svašta da sazna. Balkan je bogat raznovrsnom muzikom, imamo mnogo lepih pesama, mnogo je i snimljeno. Što se tiče samih ploča u 20. veku, one su trag vremena i kroz ploče možeš da pratiš kulturnu istoriju same zemlje. Može da se vidi kada je država muzici pridavala važnost više, kada manje, a prodaja gramofona i ploča pokazuje i platežnu moć samog stanovništva. Recimo, pre tridesetih godina 20. veka snimano je zaista mnogo naših ploča, a već 1935, 1936, u ekonomskoj krizi, novih ploča je bilo daleko manje iako je u pitanju samo nekoliko godina razlike.
Kako procenjujete koja ploča će ući u vašu kolekciju? Kako kolekcija danas izgleda u obimu i koji način klasifikacije ste odabrali?
Mene prvenstveno zanima muzika 20. veka sa našeg, balkanskog podneblja. Kolekcija obuhvata ploče u rasponu od jednog veka, od 1901. godine do devedesetih godina. Pre svega je važno upotpunjavanje kolekcije nedostajućim primercima, ali i njihova fizička očuvanost, pa su dobrodošli i primerci u boljem stanju nego što su oni koje već imam. Ljudi koji se bave diskografijom imaju različite načine klasifikacije: prema izdavačima, prema žanrovima, prema imenu izvođača ili godištu… Kod mene su ploče poređane po izdavačima i u okviru njih prema serijskim brojevima.
Kada se već uđe duboko u istraživanja, onda se traže i različiti snimci istih ostvarenja. Na primer, imam ploču koja je stara 119 godina, a to je snimak Dobrice Milutinovića koji izvodi Don Ramira. Imam snimak iz 1903, kada ga je snimio prvi put, a poslednji put ga je snimio 1927. godine. U međuvremenu, snimio ga je još dva, tri puta… to su različiti snimci za različite izdavačke kuće.
Gde nabavljate ploče? Da li je kolekcionarstvo ploča skup hobi?
Na samom početku kupovao sam ih u trgovinama (to je bio vinil, singl i LP ploče), a potom sam ih tražio na različitim mestima. Odlasci na buvljake su zavisili i od okolnosti jer istraživanje ploča i građenje kolekcije nisu bili konstantni tokom proteklih 40 godina, koliko se približno time bavim. Lakše je bilo sakupljati ploče osamdesetih i devedesetih godina, kada je to malo koga zanimalo. Sad je mnogo teže, jer mnogi ljudi skupljaju ploče i onda može da se desi da, ako neko dođe samo pet minuta pre tebe, pokupi ono što bi te zanimalo (smeh). Za mene je kolekcionarstvo bilo relativno jeftino. Ima ploča koje su izuzetno skupe, ukoliko je u pitanju retko izdanje poznatih muzičara, izdato u malim serijama, ali ove ploče koje se sada nalaze u mojoj kolekciji u vreme kada sam ih nabavio nisu bile skupe. Osim toga, dobijao sam ploče na poklon. Ljudi su znali da se bavim skupljanjem ploča i onda su mi ih donosili. Imao sam i početničku sreću. Jedna stara gospođa je čitala neki novinski članak o meni. Videla je da uživam u tome, pa mi je poklonila stari gramofon i brojne ploče koje nije imala kome da ostavi, a nije htela da budu bačene. Meni je bilo veoma drago.
Gde ste tražili podatke o tome koje su ploče uopšte snimljene, jer znamo da su katalozi pojedinih diskografskih kuća retki, teško se nalaze, ili ne postoje? Kako ste dolazili do informacija?
Kada čovek započinje da se bavi istraživanjem, zna veoma malo o tome, a posle 20, 30 godina perspektiva o istraživanju i o kolekcionarstvu je drugačija. To je sazrevalo, s godinama. Bilo je potrebno naučiti oko 2000 pesama, pronaći podatke o 12.500 muzičara, kao i o 500 pevača koji su snimali ploče pre rata, kako bi se kolekcija adekvatno obogatila. To ide malo-pomalo.
Nije bilo knjiga iz kojih je moglo da se uči o diskografiji u Jugoslaviji, nego si morao tokom godina da se kališ upoznavajući gramofonske ploče ili pevače na njima, da postepeno nalaziš informacije i da ih slažeš, praviš hronologije… Mnogo toga treba uzeti u obzir, pogotovo ako radiš istraživanje muzike u Kraljevini Jugoslaviji. Moraš da znaš i o snimanjima u Srbiji i van nje, gde su sve ljudi snimali našu muziku. U novije vreme, arhivi su svuda otvoreni, i u svetu i kod nas, ali sam naišao na vrlo malo informacija. Mi smo imali tu veliku nesreću da je Narodna biblioteka izgorela 1941. godine pa, u stvari, ne znamo koliko ne znamo, jer nemamo za šta da se uhvatimo, dosta toga je izgorelo, uništeno…
Sa pojavom interneta je sve mnogo drugačije, pa više ljudi može da istražuje, pristup materijalu je lakši, sve može da se nađe.
Kako je tekao vaš put saznavanja, učenja o snimljenim pločama? Da li ste pitali nekog od profesionalnih istraživača za pomoć, učili od drugih kolekcionara?
Na samom početku, kada sam sakupio određenu količinu ploča, upoznao sam i ljude koji se bave tim hobijem i započeo razgovore i učenje. Pošto nije bilo interneta, sve je bilo „od usta do usta“, učio sam o pločama koje mi nisu bile poznate i tako malo-pomalo sebe obrazovao. Pošto je is- traživanje naše predratne diskografije tek u povoju, tek pravimo prve korake, nema neke opširnije studije o tome. Kroz učenje se dođe do predstave o tome kako se muzika razvijala, ko su bili muzičari i morao si sam da sklapaš sliku o toj muzici u tom periodu. U tom procesu upoznaješ ljude koji se bave sličnim zanimanjem. Tu je moj drug Poki (David Pokrajac, prim. aut.), kao i Danka (Lajić Mihajlović, prim. aut.). Svako ima svoj deo i svojim znanjem i iskustvom ugradi sebe u rad. Moj prijatelj Milan (Milovanović, saradnik na projektu digitalizacije ploča Narodne biblioteke Srbije, prim. aut.) i ja smo znali satima da razgovaramo. On je bio kolekcionar, ekspert za džez muziku, za diskografiju i posebno za digitalizaciju, mnogo je znao. Njemu je posvećen rad koji će biti objavljen u časopisu „Muzikologija“ (časopis Muzikološkog instituta SANU, br. 32/2022, prim. aut.).
Da li imate neke savete za buduće kolekcionare, za one koji su zainteresovani da se time bave?
Prvi savet je da se opredele za kolekcionarstvo prema žanru, za vrstu muzike koju najviše vole. Jer, ako ti voliš muziku, biće ti lakše da se baviš tim hobijem iz ljubavi. Naravno, sa internetom je lakše doći do podataka, a korisni su i sajmovi ploča. Moj savet da je da se povežu sa ljudima koji imaju slična interesovanja i bave se sličnim istraživanjima, tako uvek može da se nauči nešto novo. Istraživači koji se decenijama bave ovim hobijem imali su priliku da steknu neka znanja koja bi novim generacijama mogla biti veoma korisna, a koja ne bi imali priliku da steknu drugačije.
…Nakon našeg razgovora, odlazim zamišljena. Kao ilustraciju uz naš razgovor Saša Spasojević mi je pokazao neke od dragocenosti iz svoje zbirke: najstariju poznatu fotografiju Mijata Mijatovića iz 1909,, ploču francuske kompanije Pathé iz 1928. godine, sa nalepnicom muzičke kuće „Harmonija“ na srpskom jeziku, koju do sada nisam imala priliku da vidim uživo, kao i nekoliko omota ploča sa informacijama koje su otvorile nove dimenzije u odnosu na moja dosadašnja istraživanja o diskografiji na ovim prostorima. Da li je u pitanju kuriozitet, pogrešna informacija ili sasvim novi trag? Dok ovo ostaje pitanje za razmišljanje i dalje traganje, o jednom nema mnogo premišljanja – istorija proučavanja diskografije izgledala bi sasvim drugačije bez posvećenosti kolekcionara i vaninstitucionalnih istraživača.
Intervju je originalno objavljen u 29. broju časopisa Elementi.
Marija Maglov (1989) je istraživač-saradnik na Muzikološkom institutu SANU i doktorantkinja na Katedri za muzikologiju Fakulteta muzičke umetnosti u Beogradu. Oblasti njenog interesovanja su muzika i mediji, savremene muzičke prakse, muzička industrija, polja preseka muzike, nauke i tehnologije. Voli razgovore i koristi svaku priliku da svoje susrete sa zanimljivim akterima muzičkih, umetničkih i teorijskih scena predstavi i u formi intervjua.