Mančester, Velika Britanija
Ser Venki Ramakrišnan rođen je u Indiji 1952. godine. Pre nego što se stalno nastanio u Velikoj Britaniji sa porodicom, živeo je na tri kontinenta. Kako navodi, njegov život najbolje ilustruje internacionalni karakter moderne nauke.
Nobelovu nagradu u oblasti hemije dobio je 2009. godine za detaljno opisivanje atomske strukture subjedinice ribozoma, čime je izvršio ogroman uticaj na ovu oblast istraživanja. Ovo je predstavljalo veliki pomak u razumevanju osnovnih procesa u našem organizmu: čitanja genetskih informacija i konsekventne sinteze proteina. Trenutno radi kao šef laboratorije na institutu LMB (Laboratory of Molecular Biology) u Kembridžu.
“Od decembra 2015. godine obavljam i dužnost predsednika britanskog Kraljevskog društva u Londonu. Po prvi put sam postao uključen u rešavanje velikih pitanja nauke, na nacionalnom i međunarodnom nivou”, navodi Ser Ramakrišnan.
Međunarodni poduhvat
Tokom nedavno održane konferencije ESOF2016 (EuroSCience Open Forum) tokom jula meseca u Mančesteru, Ser Venki Ramakrišnan održao je pres konferenciju povodom neizvesnosti koja vlada u pogledu statusa britanske nauke nakon održanog Bregzita.
“Nauka je međunarodni poduhvat. Danas je 24 organizacije iz 33 zemlje potpisalo saopštenje u kom se naglašava neophodnost međunarodne saradnje u nauci. Ako pogledate moju laboratoriju, isto važi i tamo. U njoj rade ljudi koji dolaze sa svih strana sveta”, dodaje nobelovac.
Iako se od Bregzita do sada mnogo stavri nije promenilo, naučnike brinu rezultati pregovora koji su u planu za naredni period. “Jedan od razloga zbog kog je naučna zajednica većinom bila za ostanak u EU je mobilnost naučnika koja je veoma važna jer nam omogućava da zaposlimo najbolji mogući kadar”, zaključuje Ramakrišnan.
“Ono što bih voleo da vidim u postreferendumskom scenariju je da imamo mnogo direktniji, efikasniji i brži način dovođenja ljudi u Britaniju. Jedan deo problema predstavlja predugački procesi dobijanja viza, koji mogu da potraju i po nekoliko nedelja. Zaista ne vidim razlog da to bude tako. Ako mene pitate, mislim da ljudi za kratkoročne posete ne bi ni trebali da traže vizu”, objašnjava uspešni naučnik.
Kako navodi, Velika Britanija je veoma atraktivno mesto za naučnike, ne samo zbog svojih, već i zbog dostupnosti EU fondova. “To je nešto na čemu moramo da insistriramo tokom pregovora. Neophodno je da u određenom obliku Velika Britanija ostane deo Horizonta 2020 ili drugih sličnih programa i fondova”, dodaje nobelovac, naglašavajući da naučnici kao i svi drugi žele određen stepen sigurnosti i stabilnosti u poslu.
Postojanost u svojim istraživanjima Ser Ramakrišnan našao je upravo u Velikoj Britaniji pre 16 godina. Iako prvobitno student fizike u Americi, poznati naučnik je tokom pisanja doktorske teze shvatio da je oblast biologije ipak ono čime želi da se bavi, uprkos činjenici da u to vreme o biologiji malo znao.
Nakon nekoliko neuspelih pokušaja, konačno upisuje postdiplomske studije biologije u San Dijegu. U svom autobiografskom eseju objavljenom na sajtu Nobelove nagrade, veoma detaljno opisuje sve poteškoće na koje je nailazio tokom promene fokusa istraživanja, ali i odlučujuće trenutke koji su ga opredelili za izučavanje ribozoma.
“Još od 1978. godine istražujem kako se geni čitaju i kako ribozomi koriste dobijenu informaciju za sintezu proteina, tih džinovskih molekula. Od nedavno koristimo pogodnosti najnovijih tehnoloških dostignuća za vizualizaciju velikih molekula, koja se zasnivaju na krioelektronskoj mikroskopiji”, objašnjava Ramakrišnan.
Nakon Brukhejven laboratorije na Long Ajlendu, Ramakrišnan odlazi na Kembridž u LMB laboratoriju 1999. godin u kojoj ima sve uslove za otkriće koje mu ubrzo donosi Nobela. Čvrsto je verovao da je detaljno opisivanje atomske strukture ribozomalne subjedinice 30S otkriće koje je izvršilo uticaj na ovu oblast istraživanja kao ni jedno otkriće do tada. Dovelo je i do detaljnijeg razumevanja uloge ovih struktura u procesu sinteze proteina.
Etičke dileme
“Nauku možemo posmatrati kao ‘arehološku’ i ‘inženjersku’. Ovaj prvi aspekt pokušava da shvati zašto su stvari onakve kakve jesu. Ribozom je ta vrsta starog molekula. To vam je kao da proučavate neku prastaru civilizaciju”, navodi Ser Ramakrišnan, pojašnjavajući prirodu svog otkrića.
Nedavna otkrića i nove tehnologije poput revolucionarne, ali kontroverzne tehnike editovanja gena CRISPR predstavljaju drugi tip nauke. “S druge strane, imate ‘inženjerski’ tip nauke. To je na primer slučaj kada poznajete određene principe na osnovu koji pokušavate da dizajnirate nešto novo. CRISPR tehnologija je počela kao arheologija, otkrivajući ovaj mehanizam, ali onda je došlo do ključnog otkrića koji je omogućio editovanje genoma, mnogo brže i lakše”, dodaje Ramakrišnan, ali navodi da bi nekoliko stavri trebalo imati na umu.
“Ova tehnologija i dalje nije dovoljno precizna da pogodi samo željeno mesto. Takozvane “off-target” efekti mogu da imaju neželjene posledice. Tehnologija još uvek mora da se unapredi. Ali recimo da se brzo unapredi. Mogli bismo da popravimo različite genetske devijacije, ali šta ako to radimo na nivou emrbiona i onda genetičke modifikacije prenesemo na buduće generacije? Verovatno da neki ljudi ne bi imali problem s tim. Ali šta ako jednog dana ljudi budu želeli da menjaju i druge stavri, na primer, visinu deteta ili nešto slično? Tada upadamo u ozbiljne etičke dileme. Na primer, s vremenom se menja koje odlike su poželjne. Ovo je oblast o kojoj ljudi moraju zaista da porazmisle. I ovo jeste prvi put u istoriji u kom bismo mogli da preuzmemo tok evolucije u svoje ruke”, naglašava nobelovac.
Takođe, on navodi da nije siguran da li zaista shvatamo šta je najoptimalnije: “Na primer, mnogi biolozi bi rekli da je najjoptimalnije da imamo raznovrsnost. Ako pretpostavimo da je neka osobina poželjna, to znači da već unapred znamo kakvi će biti uslovi u budućnosti. To je po mom mišljenju opasna situacija. Ne može samo naučna zajednica da donese ovu odluku. U donošenje odluke po ovako važnom pitanju mora biti uključena i šira javnost i drugi akteri društva.”
Kraljevsko društvo na čijem je čelu jeste aktivno uključeno u proces razmatranja benefita i rizika koje tehnologije poput CRISPR-a donose. “Prošlog decembra u Vašingtonu sastala se Američka nacionalna akademija nauka, Kineska akademija nauka, kao i Kraljevsko društvo. Kraljevsko društvo će u narednih nekoliko meseci imati pet ili šest sastanaka tokom kojih ćemo diskutovati o različitim aspektima editovanja gena, kako tehničkim, tako i onim koji se tiču ljudskog zdravlja, etičkih dilema i sl., kako bismo došli do konsenzusa.”, navodi Ser Ramakrišnan, dodajući da će za regulisanje ove oblasti istraživanja biti neophodna međunarodna saglasnost.
“Ovo je na primer dugačija vrsta problema od nuklearnog oružja. Da bi se nuklearno oružje sprovelo u delo, razvijanje tehnologija je moralo da se obavlja na nivou države. Ali u ovom slučaju, stvari se mogu odvijati na nivou institucije ili čak u okviru male grupe pojedinca”, naglašava Ramakrišnan.
Na pitanje da li ima vremena za istraživanje, sada kada je na čelu Kraljevskog društva Ser Ramakrišnan odgovara da je imao pre Bregzita: “Nadam se da će se situacija ovim povodom uskoro smiriti, i da ću ponovo imati vremena da se fokusiram na istraživački rad.”
“Još uvek radimo na ribozomima, tim džinovskim translacionim mašinama a naš fokus je sada na razumevanju kako ovaj proces u složenim organizmima poput ljudi ‘zna’ kada da počne, a kada da se zaustavi. Kako su ti procesi regulisani? Složeni orgnaizmi imaju veoma specifičnu i striktnu regulaciju sineteze proteina”, dodaje on.
“Ako ribozomi žele da završe sintezu proteina, oni ti rade veoma brzo. Slično je i sa započinjanjem ovog procesa. Poznato je da virusi preuzmu kontrolu nad ribozomima i na taj način transliraju samo gene virusa”, kazao je nobelovac i dodaje da će u narednom periodu zajedno sa svojim timom pokušati da što bolje razume kako pojedini aspekti ovog procesa rade.