U Galeriji SANU, 20. decembra 2018. godine, otvorena je izložba “Asteroidi, mali kameni svetovi”. Postavka je namenjena svim posetiocima radoznalim da upoznaju daleki sveti malih tela Sunčevog sistema – asteroida.
Autorka izložbe, naučna saradnica Astronomske opservatorije u Beogradu, dr Nataša Todorović, već dugi niz godina bavi se izučavanjem ovih malih tela, dinamikom njihovog kretanja, ali i promocijom i širenjem svesti o postojanju i značaju asteroida za život na zemlji, o čemu se, i kod nas i u svetu, vrlo malo zna…
Šta vam je poslužilo kao inspiracija za izložbu „Asteroidi, mali kameni svetovi“?
Povod je bio mejl koji sam dobila pre tri godine iz Londona. U njemu je pisalo kako su asteroidi u nauci prepoznati kao veoma važni, ali i to da su generalno nedovoljno popularni. Pa je tako nekolicina nas bila pozvana da se uključi u globalnu kampanju promocije asteroida. U pitanju je Dan asteroida (Asteroid day), koji se od 2015. godine obeležava svakog 30. juna. Ideja Ujedinjenih nacija, koje su ustanovile ovaj datum, bila je da kod ljudi probudi interesovanje i poveća svest o njihovom postojanju i značaju. Tako je poziv da se uključim u tu kampanju bio zapravo okidač, trenutak kada sam poželela da napravim nešto kao što je ova izložba. I evo… Prošle su tri pune godine pripreme i rada…
Možete li nam reći nešto više o nastanku asteroida i značaju koji imaju za život na Zemlji?
Asteroidi su nastali na samom početku formiranja Sunčevog sistema. Međutim, malo ko zna da Sunčev sistem pre 4,6 milijardi godina nije izgledao kao što izgleda danas. Nije bilo planeta, ni ničeg što poznajemo sada. Postojao je samo jedan džinovski oblak gasa i prašine. A onda su, u nekom trenutku, te čestice prašine počele da se lepe jedna za drugu i polako uvećavaju. Tako su se zapravo formirale prve mlade protoplanete, kako ih zovemo.
Iz istog perioda nam dolaze i asteroidi. Neki od njih su ostali mali dok su drugi nastavili da se uvećavaju i postali su planete. Pa je tako, između ostalog, nastala i naša Zemlja.
Postoji takođe i druga generacija asteroida. Naime, pošto su se protoplanete sudarale, a sudaraju se negde možda i danas, pri svakom tom udaru, nastajalo bi mnogo malih asteroida koji su činili jednu veliku skupinu, koja je dalje kružila oko Sunca. Te skupine nazivamo familijama asteroida. Dakle, prvi asteroidi su nastali na početku formiranja Sunčevog sistema dok kasnije dolaze nove generacije koje nastaju raspadom većih asteroida.
Tako imamo ceo spektar različitih tipova asteroida na osnovu kojih možemo da zaključimo šta se dešavalo u prošlosti Sunčevog sistema. I zato su jako važni za nauku, jer zapravo predstavljaju šifre, kodove, na osnovu kojih možemo da razumemo rani Sunčev sistem.
Na vašoj izložbi sam naišla na veoma interesantan podatak prema kom najveći broj poznatih asteroida pripada takozvanom C tipu, te da je na njima otkriveno prisustvo organskih jedinjenja i molekula vode, zbog čega se smatraju kandidatima za „donosioce“ vode na Zemlju…
Najčešći tip asteroida, čak 75 odsto onih otkrivenih, čine karbonični, to jest ugljenični. Svima je verovatno poznato iz hemije da je ugljenik osnova svakog organskog jedinjenja. Sa druge strane, na Zemlji su pronađeni pali meteoriti koji su takođe bili ugljenični i na kojima su detektovana organska jedinjenja, što je bio prvi povod da ljudi pomisle da su meteoriti donosioci vode i organskih jedinjenja na Zemlju.
Međutim, to je samo jedna od hipoteza, za koju, istina, postoji mnogo argumenata, ali i dalje nije u potpunosti naučno potvrđena.
Prema najnovijoj teoriji, čiji je autor naš poznati astronom po kom je i jedan asteroid dobio naziv, Matija Ćuk, udar poput ovog proizveo je čak i Mesec. Oko toga ne postoji opšta saglasnost, međutim, ono oko čega se naučnici slažu jeste da je neko telo veličine Marsa, u toj fazi kada je bilo mnogo sudara, udarilo u Zemlju.
Ranije se smatralo da je ono tu posle ostalo da bivstvuje kao Mesec, dok se prema teoriji Matije Ćuka prašina koja je nastala nakon udara namotala oko Zemlje, te je Mesec zapravo nastao od nje. Dakle, da je maltene Mesec postao od Zemlje! I da je na toj mladoj Zemlji dan trajao dva i po sata, jer se usled udara brzo okretala.
Kako dođe do toga da delovi asteroida u vidu meteorita padnu na Zemlju?
Meteoriti ne moraju uvek biti fragmenti asteroida. Mogu biti i delovi kometa ili nekih drugih objekata. Na primer, do meteorskih kiša dolazi tako što se komete, za koje se inače kaže da su prljave grudve snega, približe Suncu te se zagreju pa sneg sa njih počne da se topi, a kamenčići i prašina da otpadaju. Ukoliko Zemlja prođe blizu ili kroz sam trag koji takva kometa ostavlja, kamenčići upadaju u atmosferu i dobijamo meteorske kiše.
Inače, asteroida i svemirskog kamenja ima svuda. Najviše, naravno, u asteroidnom prstenu, međutim, postoje i u okolini naše planete. Čak nekoliko tona meteorita dnevno padne na Zemlju! Međutim, to su mali fragmenti koji su bezopasni.
U medijima se često govori o meteorima, dok vi uglavnom pominjete meteorite. U čemu je razlika?
Meteoriti su objekti koji su pali na Zemlju, dok su meteori oni koji su ostali gore, u svemiru.
Sa kolikom verovatnoćom se može predvideti gde će pasti neki veći asteroid?
Ranije to apsolutno nije bilo moguće. Međutim, sada se uveliko radi na tome u okviru brojnih svetskih programa koji se bave praćenjem objekata u blizini Zemlje. Postoji klasa asteroida koje zovemo NEO (Near Earth Objects) ili OBZ (Objekti u blizini Zemlje), među kojima imamo PHA (Potencijalno hazardne asteroide), koji se nalaze na listi predmeta koji bi mogli da udare u Zemlju. Oni se redovno prate i trenutno ih ima oko dve hiljade. Svaki od njih takođe se ocenjuje na takozvanoj Torinskoj skali, koja pokazuje stepen verovatnoće udara asteroida i kometa u Zemlju. Međutim, nijedan od njih za sada nije opasan. Ono na čemu se još radi je i kako da se, ako nam se jednom neki veći asteroid približi, on skrene sa svoje putanje i preusmeri od Zemlje.
Možete li nam reći nešto više o mogućnostima teleskopa „Milanković“, koji se nalazi na planini Vidojevica? Do kakvih sve otkrića se može doći zahvaljujući ovako savremenom teleskopu?
Treba napomenuti da je to najnapredniji teleskop koji postoji u ovom delu Balkana. S obzirom na to da je robotizovan, sa njega možete putem interneta vršiti posmatranje iz svoje dnevne sobe ili bilo kog drugog dela sveta. Ne morate da idete na Vidojevicu, već se samo ulogujete na sajt. Međutim, lista čekanja za posmatranje već je uveliko popunjena i podugačka.
To je zapravo džinovski fotoaparat sa jako dobrom optikom kroz koji je moguće videti mnogo toga, sve zavisi čime se bavite: galaksije, zvezde… Nas zanimaju asteroidi i zahvaljujući njemu možemo da posmatramo čak i one jako male, koje pre nije bilo moguće videti.
Neki cilj u budućnosti nam je da bolje upoznamo ove naše „srpske“ asteroide – recimo, da odredimo njihov oblik ili koliko traje jedan dan na njima.
Zbog čega baš na Vidojevici?
Dugo su rađenja istraživanja gde da se postavi taj teleskop. Prvi uslov je da to mesto bude mračno. Da bi se objekti videli, potrebno je mračno nebo, daleko od gradova i svetla. Međutim, takvih mesta je sve manje, pa je u tom smislu Vidojevica bila pogodna. Sa druge strane, tu je već postojala neka vojna baza pa je zahvaljujući tome i infrastruktura bila obezbeđenja.
Možete li nam reći nešto više o asteroidima koji nose srpska imena? Kakav značaj nazivi imaju u međunarodnoj astronomskoj zajednici? Da li su oni odraz razvijenosti astronomije u zemljama u kojima su otkriveni?
Asteroidi imaju više vrsta imena. Svaki put kada posmatrač otkrije objekat za koji pretpostavi da je nov, on mu da privremen naziv, to je zapravo šifra koja govori kada je otkriven. Prva četiri broja predstavljaju godinu, zatim ide jedna šifra koja označava vreme u godini kada je tačno otkriven. Kada mu se dovoljno precizno odredi putanja, dobija i svoj zvanični redni broj. I, uglavnom, onaj ko je otkrio asteroid ima pravo da ga imenuje. Međutim, svega pet odsto otkrivenih asteroida ima naziv, dok su ostali označeni samo brojevima.
Što se tiče srpskih imena, ona su uglavnom dodeljivana tridesetih godina prošlog veka. Tad se to smatralo izuzetnom čašću. Međutim, sada se otkriva mnogo novih asteroida. Sa opservatorije u Beogradu otkriveno je 38 od kojih su neki i imenovani te nose nazive: Srbija, Tesla, Zvezdara, Beograd, Jugoslavija, Tito…
Nazivi sigurno jesu jedan od pokazatelja razvijenosti nauke. Tako, na primer, Česi, koji su dali mnogo velikih imena u astronomiji, imaju zaista veliki broj asteroida koji nose nazive po češkim naučnicima ili su, jednostavno, koristili reči iz svog jezika.
Inače, ranije, kada je tek počelo otkrivanje asteroida, bio je običaj da im se daju ženska imena i imena božanstava. Onda se prešlo na razna mitološka bića, pa kad su i to potrošili, počeli su da ih nazivaju po ljudima. Prvi asteroidi sa muškim imenima dobijali su nazive po Trojancima.
Šta se sve može videti sa Astronomske opservatorije u Beogradu?
Trenutno, nažalost, malo toga. Teleskopi su veoma stari i nisu u funkciji. Do pre nekoliko godina posmatranja su i bila moguća, a sad se sve više ide ka tome da se Opservatorija pretvori u muzej. Ipak, ona je povremeno u toku godine otvorena za posetioce i moguće je videti kompleks, biblioteku, teleskop… Mada, moja želja je da budu moguća i posmatranja, jer je gledanje u zvezde i Mesec doživljaj koji se pamti.
