Приче и филмови о Свемирској трци углавном се фокусирају на подвиге људи попут Јурија Гагарина, Џона Глена, Валентине Терјешкове или посаде Апола 11. Међутим, скривени мотор ове трке чиниле су хиљаде научника и оператера НАСА и Совјетског свемирског програма који су и до данас остали готово потпуно непознати широј јавности. Књига објављена пре неколико година ”Скривене фигуре” и истоимени филм номинован за Оскара у више категорија који је убрзо снимљен по њој, откривају истиниту причу о три раднице НАСА. Математичарка Кетрин Џонсон (1918.), њена супервизорка Дороти Воган (1910-2008) и инжењека Мери Џексон (1921-2005) биле су прве жене примљене у НАСА, али и прве Афроамериканке на важним позицијама у овој установи.
Кетрин Џонсон је још у детињству показала склоност за математику. Како у њеном месту, Вајт Сулфор Спрингсу у Западној Вирџинији, није било школе за Афроамериканце, а њени родитељи, домар у хотелу и локална учитељица, нису могли да приуште приватно образовање за своје четворо деце, Кетрин се већ са 10 година сели у други округ како би уписала школу у оквиру државног колеџа Западне Вирџиније, који је примао студенте Афроамериканце.
На овом универзитету касније уписује и своје студије математике, а међу њеним предавачима биле су и прве Афроамериканке са докторатима из ове областе које су увеле и нове математичке курсеве како би јој помогле да максимално искористи свој таленат. Са 18 година дипломирала је математику и француску језик, али једини посао који је као Афроамериканка могла да нађе у својој области био је учитељски.
Људи компјутери
Ствари се мењају из корена 1953. године када добија посао математичара истраживача у Националном саветодавном комитету за астронаутику, који је био претеча НАСА. Како су у то време компјутери још увек били на свом технолошком зачетку, научници су унајмљивани да раде као ”људи компјутери”, односно да обављају сложене математичке операције и анализе. Кетрин је постала чланица управо таквог тима и углавном се бавила прорачунима кретања и навигације летелица. На овим пословима ради до 1958, а један од супервизора била јој је Дороти Воган.
Мада НАСА у то време није била поштеђена сегрегационих закона па Афроамериканци нису могли да се мешају са другим радницима, Кетрин је према свом каснијем сведочењу ипак била релативно задовољна односом између својих колега. Оно што јој је ипак сметало била је суптилна мизогенија. Наиме, иако су жене радиле научне анализе и извештаје, њих су као своје потписивале мушке колеге и супервизори, а Кетрин је прва успела да се избори за право да потпусује своје извештаје и радове.
НАЦА се 1958. претвара у НАСА и коначно се укида сегрегација у овој установи, а људске компјутере замењују машине. Кетрин премештају на позицију технолога аеронаутике у одељењу за контролу летелица. На овој позицији остварује и своје најпознатије достигнуће када математички и технички припрема НАСА мисију Меркур 3 која је имала за циљ да пре Совјетског савеза пошаље првог човека у свемир. Иако је мисија успешно изведена у мају 1961. године, Совјети су ипак успели да престигну НАСА за двадесетак дана, па је амерички астронаут Алан Шепард постао други човек у свемиру, али и први Американац.
Након што је овим подвигом доказала своју стручност, Кетрин Џонсон наставља да ради сличне одговорне послове, па већ 1962, и то на инсистирање самога Џона Глена, добија задатак да ”ручно” провери да ли су компјутери које је НАСА тек почела да користи добро израчунали путању Меркура 6 у коме ће Глен исте године успешно облетети Земљу три пута као пети човек у свемиру. Након овога, њена репутација само расте па јој 1969. године НАСА задаје да помогне у историјском израчунавању путање Апола 11 којим Нил Армстронг, Баз Олдрин и Мајкл Колин исте године први успешно стижу на Месец. У тренутку њиховог слетања Кетрин је била на радном састанку, али је ипак успела да види телевизијски пренос уживо овог догађаја.
У Холивуду
Кетрин Џонсон 1970. почиње да ради на планирању мисије Аполо 13 која је требало да буде трећа НАСА мисија слетања људи на Месец. Почела је, као и претходне мисије на којима је радила, идеално и већ неколико дана након полетања трочлана посада достигла је најдаљу тачку од Земље до које је људска свемирска посада стигла прелетивши ”другу страну” Месеца. Међутим, 13 ће се у овом случају заиста показати као несрећан број јер изненада експлодира један од танкова са кисеоником и посади прети гушење у свемиру. Само захваљујући хладној глави тројице астронаута и спасоносно прецизној рачуници и планирању Кетрин Џонсон и осталих стручњака, посада успева да се врати на Земљу жива, а ова прича је такође добила своју холивудску екранизацију.
Наредних 15 година Кетрин Џонсон наставља да учествује у планирању најважнијих НАСА шатл мисија и сателтиских програма као и мисије за Марс. Током своје тридесетпетогодишње каријере написала је 26 научних радова и добила бројне почасне награде, титуле и ордење, а као пионирка свемирске и компјутерске науке постала је идол будућим генерацијама у овим пољима. У Ленглију, у Вирџинији је 2017. године за педесетпетогодишњицу лета Алана Шепарда отворен велики компјутерски истраживачки центар који носи име Кетрин Џонсон. Том приликом јој је званично одано признање као кључној особи за успех Шепардове мисије.
Током доделе Оскара 2017. године Теражи П. Хенсон, глумица која је играла Кетрин у филмској адаптацији ”Скривених фигура”, довела ју је на бину да поздрави све присутне, али и светски аудиторијум који је пратио ову церемонију. Тада су први пут цела Америка и већи део света имали прилику да се уживо упознају са овом талентованом скривеном фигуром од које су током Свемирске трке директно зависиле скоро све најпознатије НАСА мисије.
Кетрин Џонсон данас на прагу свог стотог рођендана живи са својим супругом у Хемптону, у Вирџинији где је посећује њених 11 праунучића. Иако је готово читавог живота певала у хору пресбитеријанске цркве, пропагира да млади треба што више да се занимају и баве науком.