Винчестер, град у јужној Енглеској, налази се 98 километара југозападно од Лондона у грофовији Хемпшир. У 10. и 11. веку био је престоница Енглеске. Данас у историјском центру града још увек стоји споменик који чува успомену на славну прошлост овог места – градска катедрала. Иако су Винчестер и његова катедрала широко познати, мало ко је чуо за необичан феномен који ова средњовековна структура крије у својој крипти.
На месту на ком се данас налази Винчестерска катедрала, некада је била црквица чији се зачеци могу пратити у прошлост до седмог века. Данас једна од највећих и најдужих готичких катедрала Европе, служила је у прошлости као центар моћи како англосаксонских тако и норманских владара Енглеске. Овде је у 9. веку живео Свети Свинтун, тадашњи бискуп Винчестера, а касније заштитник бенедиктинског манастира који оснивају монаси у овом црквеном седишту. Гроб свеца-чудотворца постаје место почиње да посећује велики број људи ради исцељења и у ишчекивању чуда, а ова пракса ће се наставити све до владавине Хенрија Осмог када се манастир Светог Свинтуна затвара, његове мошти скрнаве, а католичка катедрала потпада под контролу самог краља.
У периоду кратке рестаурације католицизма (1553-1558) управо овде је одржано венчање Марије Тјудор, ћерке Хенрија Осмог познатије као Крвава Мери, и Филипа Другог од Шпаније. Такође је интересантна чињеница да се гроб једног првих норманских краљева, Вилијама Другог, налази у овој катедрали. Син Вилијама Освајача сахрањен је у Винчестеру након што је 1100. године умро под неразјашњеним околностима.
Можда је ипак најпознатија особа која се везује за катедралу у Винчестеру Џејн Остин, енглеска књижевница која је овде сахрањена. О овоме сведочи скромна надгробна плоча у северном броду цркве. Сам град се везује и за Округли сто краља Артура који се налази на зиду Велике дворане Винчестерског замка. По предању, око овог стола су се окупљали витезови чија су имена исписана на ивицама стола подељеног на 25 сегмената. Иако сто датира из 13. века, и као такав не може да буде аутентичан, Велику дворану годишње посети импресиван број љубитеља артуријанских легенди.
Повезаност Винчестера са личностима попут Вилијама Другог или Марије Тјудор није изненађујућа с обзиром да се ради о средњовековном здању. Међутим, уколико се посетиоци спусте у романичку крипту катедрале, у подземном делу овог сакралног објекта могу да се сусретну са необичном скулптуром. Испод ниског ребрастог свода мирно стоји тамна витка силуета у контемплацији. Глава јој је погнута ка грудима на којима су руке постављене тако да симулирају посуду.
У кишним месецима, када је крипта поплављена, скулптура буде уроњена у воду и вири у различитим нивоима покривености. У ”посуди” насталој спајањем руку сакупља се кишница. Ова појава несумњиво подсећа на чин у коме се верници прекрсте водом из рецептакла (Aquae Santiera), односно посуде за свету воду. Можда је аутор дела управо ово желео да прикаже када је поставио оловни одливак свог тела у најстарији део грађевине? У настојању да повеже садашњи тренутак са католичком прошлошћу катедрале користио је савремену скулптуру са ”рецептаклом” у датом окружењу.
Крипта је израђена када и првобитна католичка катедрала, у 11. веку. Својим димензијама и масивношћу ова грађевина је као пример норманске архитектуре требало да симболизује надмоћ норманских освајача над покореним саксонским становништвом. Од романичке структуре једино је крипта сачувана до данашњих дана и несумњиво сведочи о догађајима богате енглеске историје. Унутар тог константног тока и непрекидних промена симболоизованог преплетом савременог и средњовековног, смештена је она – тиха, мирна, непомична скулптура. Ово острво мира и тишине које егзистира у буци турбулентне променљиве свакодневице названо је Звук (Sound II).
Ако се узме у обзир да је аутор овог дела Ентони Гормли, израз ”необична” можда није толико неочекиван. Гормли који у својим радовима испитује повезаност људске форме и универзума постављао је своје скулпутре на најнеочекиванија места и тако их уклапао у различите контексте. Од шездесетих година 20 века, од када се бави скулптуром, уметник користи људско тело како би објаснио постојање у простору и времену. Како би постигао овај ефекат, Гормли ”зајми” своје тело које постаје актер у његовим уметничким пројектима. Као медијум изражавања он репродукује своје тело тако што прави одливке од олова и оптичког влакна, а продукт назива корпографом.
Главна карактеристика западне скулптуре, гледано у односу на њен развој кроз историју, била је заокупљеност покретом. Гормли, насупрот овој пракси, својим делима слави мир и тишину као основну природу скулптуре. Његови одливи људског тела одају утисак замрзутости у времену. Они су непомични сведоци у простору и времену које поред њих тече. Било да их поставља на плажу Корзби у Ливерпулу или на кровове облакодера у Њујорку и Токију, ови непомични људи увек код посматрача изазивају исто питање – где се људско биће уклапа у ову димензију и у односу на ствари које га окружују? Свако појединачно дело је изоловано и у тој својој издвојености као да разматра питање како је то бити жив и сам у простору и времену. У овом безвременом тренутку оне обитавају у простору без звука.