текст: Милица Нешић
За време мојих студија медицине – што није било тако давно – једна од водећих догми у неуронаукама је била да се нове нервне ћелије не стварају током живота. Учили смо да највише неурона (нервих ћелија) имамо када се родимо, и да је потом једина могућа судбина нервног ткива одумирање. А онда се десило нешто неочекивано. У кратком временском периоду почела су да се нижу истраживања која показују управо супротно: неурогенеза код одраслих људи је могућа. У једном малом делу нашег мозга, званом хипокампус, неурони се могу стварати током целог живота. Трачак наде да можемо одложити неумитно огласио је почетак ере неуропластичности. Готово преко ноћи букнуло је интересовање за то како можемо поспешити стварање нових неурона и нових веза међу њима, спречити њихово одумирање и бити што дуже бистре памети. Реч неуропластичност ушла је у свакодневни говор да означи могућност вечне младости ума. Али шта заправо значи и због чега нам је важна покушаћемо да разумемо у даљем тексту.
Неуропластичност подразумева особину мозга да се мења како би се „прилагодио“ захтевима свакодневног живота. Отац модерне неуронауке Рамон и Кахал (да, то је једна особа) међу првима је употребио овај појам да опише способност неурона да се регенеришу. Данас неуропластичност подразумевамо као промену у броју неурона и њихових веза. Ове везе се називају синапсе. Од тога колико успешно синапсе могу да се направе (и елиминишу!) зависи колико ћемо брзо моћи да учимо из искуства и прилагодимо се бројним изазовима живота.
СИНАПСЕ ОД КОЛЕВКЕ ПА ДО ГРОБА ПРВЕ ТРИ ГОДИНЕ
Бебе и мала деца имају највећи број синапси. Ми долазимо на овај свет са 100 милијардинеурона и више трилиона синапси! Са таквимпочетним капиталом није ни чудо штосе најдинамичнији развој управо дешава упрве три године живота.
Бебе су дефинитивно најчудеснији пример неуропластичности који постоји. Ово су мајке одувек знале, али је наука тек одскора развила методологију којом може проучавати бебеће способности. У стручним круговима се често наглашава да бебе имају изразито незрели мозак. То је можда тачно у најужем смислу – да им је скоро за сваку активност потребна помоћ. Међутим, овакво ограничено схватање нас спречава да уочимо неке врло занимљиве бебеће вештине које су ту само накратко, да би се изгубиле пре него што већина нас успе да их уочи.
Бебе су дефинитивно најчудеснији пример неуропластичности који постоји. Ово су мајке одувек знале, али је наука тек одскора развила методологију којом може проучавати бебеће способности.
Рецимо, да ли сте икада у зоолошком врту посматрали шимпанзе? И да ли сте пробали да у групи шимпанза схватите ко је ко? Нама одраслима су просто све шимпанзе исте. Али не и бебама од шест месеци. Оне могу да разликују лица две различите шимпанзе, а ова способност се полако губи већ са девет месеци. Такође, осим што су биолошки освешћеније, бебе су политички коректније од нас. За разлику од одраслих, бебе могу успешно да разликују лица особе друге етничке припадности (рецимо, беба Енглез разликује лица две Кинескиње боље од своје мајке), али ће их више привлачити лица из сопствене етничке групе. Ове невероватне промене бебећих способности, које се дешавају у интервалима од само неколико месеци, резултат су врло динамичних неуропластичних процеса. Конкретно, што је беба више изложена једној врсти искуства (рецимо, гледање лица људи, а не мајмуна) синапсе које преносе ове информације ће ојачати, а синапсе које се не користе биће одстрањене. Али не морамо да се ограничимо на препознавање лица да бисмо се одушевљавали пластичношћу мозга беба и мале деце. Постоји нешто много очигледније, а ништа мање фасцинантно, а то је усвајање језика. Да, мала деца не уче језик, она га усвајају с невероватном лакоћом. Дете рођено у Јапану које се са пет година пресели у Енглеску може да проприча енглески толико добро да постане један од најцењенијих енглеских књижевника у новијој историји (тако је, у питању је Казуо Ишигуро), док се већина одраслих имиграната никада не ослободи нагласка свог матерњег језика.
АДОЛЕСЦЕНЦИЈА
После беба, друго место на трону неуропластичности заузимају адолесценти. Промене у синапсама које се дешавају у овом бурном животном добу имају за циљ да од детета направе човека. Један од кључних неуропластичних процеса који се тада одиграва назива се орезивање синапси (енгл. synaptic prunning) и подразумева да се неуронске везе које се слабије користе одстрањују, а оне које су важне јачају. Ови процеси, који се у мањој мери дешавају током целог живота, у адолесценцији су посебно изражени. У орезивању синапси кључну улогу има имунски систем који помаже да се непотребне неуронске везе елиминишу. Ово „велико спремање“ је поприлично захтевно (због тога адолесцентима треба више сна у односу на децу и одрасле), те чини адолесцентни мозак јако осетљивим на разне стресогене чиниоце. Неки од њих, као што је марихуана, најпогубнији ефекат остварују управо у овом периоду. Такође, већина психијатријских поремећаја се испољи први пут у адолесцентном добу управо због поменуте осетљивости мозга у овој развојној фази. Али када се адолесценција заврши, млада особа добија нове способности које дотад није имала, укључујући бољу контролу емоција, капацитет за одгађање задовољства, дугорочно планирање и развијеније апстрактно мишљење.
МАТРЕСЦЕНЦИЈА – ПОСТАЈАЊЕ МАЈКОМ
Још једна важна транзиција обележена је бурним неуропластичним дешавањима. И мада је у матресценцији степен промена упоредив са онима у адолесценцији, научници су тек одскора почели да их проучавају. И веома су се изненадили. Већ у трудноћи запажа се смањене дебљине мождане коре, које се одржава чак две године након порођаја. До тада је смањене дебљине коре обично повезивано са неким обољењима, попут деменције, што је научнике у први мах збунило. У почетку су истањење кортекса повезали са „трудничким мозгом“, који карактерише расејаност и заборавност, али су каснија истраживања показала да труднице и нове мајке имају израженији субјективни осећај расејаности док су на објективним тестовима пажње и концентрације њихова постигнућа у границама нормалних. Последња истраживања указују да када је питању мозак нових мајки, важи максима „мање је више“. Другим речима, иако је овај период праћен повећаном рањивошћу на психичке тегобе, истањење мождане коре у мајчинству заправо доводи до побољшања одређених когнитивних процеса. У том смислу расејаност будућих мајки се не може схватити као „привремена сенилност“. Напротив, биће да је сличнија расејаности научника који је помало погубљен за свој околину, али само зато што му је сва пажња усмерена на нешто велико и чудесно, од кључног значаја за опстанак човечанства.
Неуропластичност подразумева особину мозга да се мења како би се „прилагодио“ захтевима свакодневног живота. Отац модерне неуронауке Рамон и Кахал (да, то је једна особа) међу првима је употребио овај појам да опише способност неурона да се регенеришу.
СТАРЕЊЕ
Године пролазе нервозним кораком, ми губимо неуропластичност. Међутим, тај губитак није толико велики колико се раније мислило. У суштини, са старењем највише губимо неуроне и синапсе у два региона мозга: хипокампусу (који смо већ помињали на почетку) и чеоном делу мождане коре. Са тим у вези, способности које се смањују током уобичајеног старења повезују се управо са ова два дела мозга. Смањују се способност оријентације у простору (хипокампус), брзина обраде нових информација и планирање и извршавање сложених задатака (чеона мождана кора). Међутим, захваљујући истраживањима на стогодишњацима (којих у неким деловима света има у већем броју) сада знамо да старење не иде нужно руку под руку са пропадањем. Животне навике, поднебље, црте личности, као и друштвени аспект живота значајно утичу на то какву ћемо старост имати.
ТАМНА СТРАНА НЕУРОПЛАСТИЧНОСТИ
Наша врста поседује најпластичнији мозак у животињском свету. То значи да ће изглед и функционисање нашег мозга много више зависити од средине (него од генетике) у односу на мозак других животиња. Наша искуства обликују саму структуру мозга – колико ће он имати неурона, какве ће бити везе међу њима, колики ће бити њихов степен активности… Дакле, утицај искуства, тј. спољашњих околности, на развој људског мозга много је већи него код других живих бића на планети. И то је мач са две оштрице. Са једна стране, тако велика неуропластичност омогућава огроман капацитет за адаптацију и учење (у томе је наша врста без преседана на Земљи). Али цена те неуропластичности јесте повећана рањивост мозга на негативне срединске факторе.
Захваљујући истраживањима на стогодишњацима (којих у неким деловима света има у већем броју) сада знамо да старење не иде нужно руку под руку са пропадањем. Животне навике, поднебље, црте личности, као и друштвени аспект живота значајно утичу на то какву ћемо старост имати.
С обзиром на то да је, посебно у прве три године живота, мозак попут најмеканије глине на којој сваки додир оставља траг, од тога какве су руке вајара умногоме ће зависити резултат његовог рада. Периоди најбурнијих неуропластичних дешавања, када долази до највећег стварања и елиминисања синапси јесу периоди када смо најосетљивији за неки од поремећаја психичког здравља. То су управо фазе живота описане у претходном делу. Ако све иде како треба и имамо подржавајућу средину, онда ћемо се развијати у радознале, креативне и прилагодљиве особе. Ако у овим формативним периодима имамо лоше срединске факторе, онда наш мозак можда неће моћи да достигне своје пуне потенцијале. Према томе, иста ствар – неуропластичност – чини нас и моћним и рањивим.
НЕИСТРАЖЕНА ПОЉА
Још је много отворених питања када спомињемо неуропластичност. Тек смо последњих неколико година почели заиста да увиђамо утицај различитих чинилаца околине на структуру и функцију нашег мозга. Како наши блиски односи утичу на наше синапсе? А медитација? Психотерапија? Да ли су полни хормони ти који стварају разлике између мозга мушкараца и жена или већи ефекат у томе има средина? И тек што смо загребали површину истраживања о матресценцији, кад ето још једне интригантне животне фазе која тражи да буде одгонетнута… О патресценцији и постајању татом, као и о поменутим горућим питањима, тек ћемо сазнавати и, верујем, бити пријатно изненађени.
Текст је првобитно објављен у 41. издању часописа Елементи.
Милица Нешић је лекар, психијатар, запослена на Клиници за психијатрију Универзитетског клиничког центра Србије. Докторат из области неуронаука одбранила је на Медицинском факултету у Београду, где ради као клинички асистент. Њено поље научног рада је еволуциона психијатрија. Посебно је занима еволуционо порекло језика и сложених моторних радњи, које истражује кроз призму великих психијатријских поремећаја.