Ајрис ван Херпен, модна научница

„Мода је наука о изгледу“, говорио је енглески писац Хенри Филдинг у, како се данас чини, далеком 18. веку. Када је Филдинг 1749. године објавио свој чувени роман Том Џонс, Пјер Буге је публиковао своја истраживања гравиметријских релација, Жорж-Луј Леклерк започео публиковање своје капиталне Природњачке историје, Леонард Ојлер доказивао Фермаову теорему, а на Оксфорду се свечано отворила Редклиф библиотека за науку. Заједничко свима њима био је управо њихов изглед: струкирани капут до колена порубљен китњастим везом, чипкана кошуља, кратке панталоне, доколенице, ципеле са благом потпетицом и беле коврџаве перике. Француска, нарочито француски дворски костим, још су диктирали моду, све док Индустријска револуција у Енглеској није допринела дестабилизацији Француске као европског модног центра.

Научно-технолошка превирања условљена Индустријском револуцијом свакако су поткрепила Филдингову тврдњу. Висока мода, улична мода, брза мода и многи други облици моде постали су параметри представљања, а „наука о изгледу“ постала је главно средство визуелне комуникације у друштву. Но, сусрет моде и науке је свакако много сложенији од самих научно-технолошких достигнућа која су допринела иновативним техникама израде моде, а тиме и различитим облицима представљања.

Чувена Свемирска трка произвела је читав правац у моди шездесетих, а мода шездесетих је понудила креативне одговоре на астронаутска одела, од којих су нека и завршила у свемиру. Још тада је култни модни часопис Вог извештавао о француском модном дизајнеру Пјеру Кардену као о једином цивилу коме је Национална ваздухопловна и свемирска администрација (НАСА) дозволила да обуче свемирско одело са Аполо 11 мисије, управо како би могао да креира сопствену колекцију инспирисану свемиром. Када говоримо о изгледу и комуницирању сопства путем модних кодова, не примећујемо ли да је модни стваралац у свом атељеу обучен исто као научник у лабораторији – у бели мантил? Ако бисмо модног дизајнера преместили у лабораторију, задржавајући на њему бели мантил, да ли би, по принципу „избаци уљеза“, могли да кажемо да му тамо није место, или обрнуто?

Година је 2018. Испред Великог хадронског сударача (LHC) у Европској организацији за нуклеарна истраживања (ЦЕРН) у Женеви, стоји Ајрис ван Херпен. Међу свим тим белим мантилима физичара и инжењера, ко би помислио не само да Ајрис није научница, већ да је она заправо „научница о изгледу“ – модна дизајнерка?

Наука и мода: магнетни судар у ЦЕРН-у

Шта је једна модна дизајнерка, заједно са манекенкама у њеним креацијама, радила испред машина у ЦЕРН-у, питаћете се? Ако бисмо рекли да је креирала моду, то би био превише (а подједнако) очекиван колико и неочекиван одговор. Али, она је радила управо то. Фасцинирана Хигсовим бозоном и сматрајући ЦЕРН магичним местом, како га је сама описала, холандска дизајнерка га је први пут посетила 2014. године, на позив програма тамошње уметничке резиденције. Тада се између Ајрис и CMS-а (Компактни мионски соленоид) и ATLAS детектора десила љубав на први поглед. Наиме, Ајрис их је толико заволела да их је понела са собом на Париску недељу моде. Тачније, манекенке су их носиле на себи, дефилујући модном пистом у Центру Помпиду 2015. године, када је и настала Ајрисина колекција инспирисана ЦЕРН-ом Магнетни покрет (Magnetic Movement).

„Желела сам да направим хаљину која ће нам онемогућити да видимо где се завршава кожа и тело манекенке, а где почиње сама хаљина. Хаљину која дише, због које не знамо да ли манекенка иде напред или назад“, изјавила је Ајрис о најкомпликованијој хаљини коју је икад креирала.

„Постављала је толико много питања о бојама и материјалима које користимо у експериментима“, изјавио је Остин Бел, физичар и технички координатор CMS детектора. Научница о изгледу није без разлога физичару постављала ова питања, јер су управо боје и материјали из ЦЕРН-а чинили окосницу колекције Магнетни покрет за пролеће/лето 2015. године. „Детектори су попут моде“, тврди Ајрис, „они су као таписерија на коју су ушивени магнети и апарати, руком рађени и опипљиви, као и мода.“ Управо су идеја контролисања и разумевања невидљивих честица путем опипљивог, као и однос између материје и антиматерије били полазна тачка за Ајрисину колекцију инспирисану магнетизмом. Геометријску апстракцију машина и њихов металик сјај Ајрис је претворила у модне креације, толико минуциозно урађене да је готово невероватно да су оне од најфинијих текстилних материјала, а не делови машина.

Како јој је то пошло за руком? Лекције из ЦЕРН-а Холанђанка је применила у процесу креирања моде тако што је у силикон додала метални прах, а онда обликовала модне додатке и силуете померањем магнета испод и изнад метално-силиконске масе. Тако је створила мрежасте микро-чипке од којих су неке евоцирале пера, кристале или течност, користећи управо магнетна поља.

Још 2011. године Ајрис је, у колекцији Кристализација (Crystallization), покушала да створи ледену кристалну хаљину којом је желела да „ухвати“ процес у ком се пљусак воде кристализује у лед. Комбинујући традиционалне технике драпирања са 3Д штампањем и магнетизмом, Ајрис је створила спектакуларну хаљину која управо изгледа као тренутак који је желела да ухвати: претварање воденог пљуска у лед.

Магазин „Тајм“ прогласио је њену хаљину за једну од 50 најбољих изума. Да, добро сте прочитали. Хаљина је постала један од најбољих изума, а наука о изгледу је, макар у Ајрисином случају, постала, можемо рећи готово магнетно повезана са другим, „правим“ наукама.

Микроорганизми и Тесла на модној писти

Наравно, Ајрис се, на сву срећу, није зауставила на магнетизму, па је у свој модни портфолио уврстила и многе друге физичке, хемијске и биолошке процесе и феномене, преиспитујући визуелизацију невидљивог путем моде и технологије. Колекције Микро (Micro) и Напон (Voltage), које су претходиле Магнетном покрету, управо су базиране на таквом преиспитивању. Колекција Микро из 2012. инспирисана је светом микроорганизама и фотографијама научног фотографа Стива Гшмајснера.

Гшмајснерове фотографије микроба, настале употребом скенирајућег електронског микроскопа (SEM), Ајрис је претворила у колекцију скулптуралних креација чији облици подсећају на структуре ћелија и цилије. Комбинујући свилу и кашмир са сребром, бакром, имитацијом змијске коже и провидним акрилом, дизајнерка је микроорганизме „увећала“, претворивши их у модни дизајн. Мењајући свој облик под светлом и покретом манекенки, креације су представиле процес откривања невидљивог, богатство микроорганизама, и ћелијске процесе као симболе настанка и престанка живота.

Удахнувши дах живота у хаљину бесконачности, Ајрис ван Херпен је поставила питање: где престаје мода, а почиње наука, и обрнуто, и још значајније, има ли између ова два света уопште границе? Могућности су, као и хаљина, бесконачне.

Колекција Напон за пролећну сезону 2013. године, описана као модна алхемија, инспирисана је електрицитетом, односно „неухватљивом енергијом“, како је Ајрис назвала електрицитет. Овог пута, дизајнерка се окренула сарадњи ни са ким другим него Николом Теслом, као и са Масачусетским технолошким институтом (МИТ). Признаћемо, за једну модну дизајнерку, сарадња са великанима науке и водећим светским научним институцијама од Ајрис чини праву научницу о изгледу у сваком смислу. У сарадњи са научницима са МИТ-а, Ајрис је помоћу програмирања, дигиталне архитектуре, математике и 3Д штампе реализовала свој нови модни експеримент у ком је свака хаљина, као руком исечена од папира, представила дизајнеркино виђење електрицитета као визуелног елемента.

А да колекција заиста буде под напоном, побринуо се Никола Тесла. Наиме, модна ревија је, поред презентације креација, подразумевала и једну врсту кореографског спектакла. Користећи Теслин трансформатор, који је научник изумео 1891. године, Ајрис је плесачице које су отварале ревију буквално обукла у напон од три милиона волти. У специјално дизајнираним креацијама, манекенке су плесале заједно са муњама, саме постајући електрични генератори. Љубичасто-плаве муње чиниле су се као најлепши модни аксесоари играјући око тела манекенки и плесачица, а „неухватљиви“ електрицитет заиграо је пред Ајрис као што је то чинио и пред Теслом.

Кроћење елемената

Поред магнетизма, кристализације, електрицитета и микроорганизама, Ајрис је својим креацијама чак визуелизовала и ваздух и звук, тачније ваздушна струјања и звучне таласе. Колекција Сеђаку (Seijaku) из 2016, инспирисана јапанским концептом тражења мира у хаосу, представила је дизајнеркин одговор на киматику, то јест процес којим се визуелизиују звучни таласи који се потом претварају у специфичне геометријске обрасце. Да би постигла такве обрасце, Ајрис је користила ручно рађене стаклене мехуре преливене силиконом, традиционалну технику плисирања, те јапанску технику фарбања, шибори, коју је немогуће индустријски извести. На тај начин, своје креације је претворила у нестварну игру звука, ваздуха и воде. Звучна инсталација која је пратила ревију допринела је утиску да су креације настајале управо на самој ревији помоћу киматике, а да манекенке чак и не носе хаљине, већ некакве оклопе или шкољке сачињене од звучних таласа.

„Кроћењу“ воде Ајрис се посветила у колекцији Чулна мора (Sensory Seas) из 2020. године, коју је описала као поглед кроз микроскоп уперен ка морским организмима, дендритима и људском нервном систему из ког су настале хаљине-акварели из дубоког мора. Овога пута, Ајрис се окренула поморској биологији и неурологији, налазећи инспирацију у анатомским цртежима шпанског неуролога и нобеловца Сантијага Рамона и Кахала. Пионир истраживања микроскопских структура мозга и отац модерне неуронаке, Кахал је, што медицинским научницима то и историчарима уметности, уметницима и дизајнерима, подарио неке од најквалитетнијих научно-уметничких илустрација.

„Преко свог микроскопа Кахал је спојио науку и уметност, подаривши нашим очима чаробне нити биологије“, изјавила је Ајрис о шпанском нобеловцу и свом „сараднику“. Инспирисана Кахаловим цртежима и нервним нитима, Холанђанка је „заронила“ у морске дубине у потрази за полипоидним и медузоидним жарњацима (Hydrozoa). И Кахалови цртежи и ова бића подсећају на дендритске ћелије, односно на гранање нервног система и биљака. За Ајрис, ови организми представљају, како их дизајнерка назива, „вез океана“, тканину која ствара слојеве живе чипке.

Ова метафора није нимало случајна, јер они својим обликом управо подсећају на морску флору. Како поморски биолог и стручњак за конзервацију мoрских трава Вахаџ Махмуд-Браун објашњава, „за ове организме се неретко помисли да су у ствари морска трава, што се објашњава хомоплазијом. Природа често потеже за сличним решењима на сличне проблеме, чак и када су у питању потпуно неповезане врсте. Зато и не изненађује чињеница да их је Ајрис ван Херпен назвала везом, чипком или тканином, увидевши сличности између ових организама, Кахалових неуроанатомских цртежа, дендрита те нити из којих настаје мода.“

Креације из Чулних мора Ајрис је окарактерисала као силуете и течне лавиринте који се помоћу ћелијске геометрије претварају у аквареле морских дубина. Да би креације претворила у морска бића, користила је „воденасте“ материјале попут свиле, органдина и шифона у тоновима плаве, зелене, љубичасте, окер и корално црвене, а у комбинацији са 3Д штампањем путем силиконских нити и ласерским сечењем ПЕТ полимера. Чак је и технику израде креација за ову колекцију, баш као научница, назвала по жарњацима који су јој послужили као инспирација.

Хаљина бесконачности

Својом најновијом, то јест последњом колекцијом високе моде, Корење препорода (Roots of Rebirth) за пролеће/лето текуће године, Ајрис је укротила сва четири елемента, призивајући буђење пролећа из пандемијског мрака, инспирисана микологијом и дендрологијом, односно гљивама и корењем дрвећа као симболима животног циклуса. Хаљине дизајниране у облику пера на ветру, морског таласа, корења које избија из земље или пламена, објединиле су Ајрисину поетику, у чијем средишту јесте хилозоизам – филозофска теорија која приписује психолошка обележја читавој природи и заступа мишљење да је читава материја прожета животом.

Поред магнетизма, кристализације, електрицитета и микроорганизама, Ајрис је својим креацијама чак визуелизовала и ваздух и звук, тачније ваздушна струјања и звучне таласе.

Хилозоизму је Ајрис у целости чак и посветила колекцију високе моде за јесен 2012. године, али је он свакако најприсутнији у Ајрисиној чувеној „хаљини бесконачности“ (Infinity dress) из колекције Хипноза (Hypnosis) за јесен/зиму 2019. године. Ова креација уједно је најкомплекснија и по речима саме дизајнерке, најтеже изводива креација у њеном целокупном опусу, па је историчари и теоретичари моде често сматрају и Ајрисиним манифестом. За Ајрис, колекција Хипноза је визуализација таписерија природе и симбиоза наше биосфере саткане од ваздуха, земље и океана, метафора за ритам живота и крхкост и повезаност свих живих бића. Луминозне хаљине сферичног облика, креиране од готово прозирног органдина, манекенке су презентовале пролазећи кроз кружну кинетичку скулптуру Омниверзум (Omniverse) америчког скулптора Ентонија Хова, чиме је постигнут хипнотишући ефекат оптичке илузије.

Завршницу ревије чинила је управо хаљина бесконачности, која се, као и Ховова скулптура, померала сама од себе. „Желела сам да направим хаљину која ће нам онемогућити да видимо где се завршава кожа и тело манекенке, а где почиње сама хаљина. Хаљину која дише, због које не знамо да ли манекенка иде напред или назад“, изјавила је Ајрис о најкомпликованијој хаљини коју је икад креирала. Удахнувши дах живота у хаљину бесконачности, Ајрис ван Херпен је поставила питање: где престаје мода, а почиње наука, и обрнуто, и још значајније, има ли између ова два света уопште границе?

Могућности су, као и хаљина, бесконачне.

Стефан Жарић је историчар моде и кустос моде, те докторанд на Катедри за енглеску књижевност Филозофског факултета у Новом Саду, где проучава феномен моде у стваралаштву Вилијама Шекспира. Активно се бави промоцијом студија историје, теорије и музеологије моде у земљи, као и презентацијом националног модног наслеђа у иностранству.

Текст је изворно објављен у 25. броју часописа Елементи.