Савремене демократске културе гаjе необично велико поверење у експерте и скептичне су према масама. Оне су синоним за ирационалност и лудило. Могу ли масе да мисле?
Текст: Иван Умељић
Премда jе истина да групе често доносе лоше одлуке, постоjе и супротни примери. Ствари, по овом питању, нешто другачиjе стоjе са социjалним инсектима. Тако, рецимо, 200.000 мрава воjника (Eciton burchelli) у стању jе да организуjе препад у пречнику од 15 метара и да се за само jедан дан рашири на област површине и до 1500 м2. Други, jош спектакуларниjи пример су брежуљци пречника 30 метара и висине шест метара коjе граде афрички термити (Macrotermes bellicosus). Ови биолошки небодери резултат су колективног труда неколико милиона сићушних (1-2 милиметара дугих) и потпуно слепих индивидуа. Од величине ових брежуљака jош jе спектакуларниjа њихова унутрашња структура, а jедна од наjсложениjих икада изграђених у животињском царству дело jе врсте Apiciotermes lamani. Дуж спољашности њиховог гнезда, постоjи читав сплет микроструктура коjе омогућаваjу вентилациjу и размену гасова са спољашњим окружењем. Унутар гнезда, наjчешће високог 20-40 центиметара, налази се читав низ одаjа међусобно повезаних спиралним рампама коjе настаjу услед увиjања и стапања узастопних спратова. На сваком спрату постоjи по неколико степеница, а неке се пружаjу кроз читаво гнездо. Чак су и наjудаљениjе одаjе повезане овим пречицама.
ДУХ КОШНИЦЕ
Понашање социjалних инсеката вечити jе предмет фасцинациjе природњака и свакако jедна од наjвећих научних загонетки. Вековима се сматрало, а тако многи мисле и данас, да заjедницом социjалних инсеката управља некакав виртуелни мистериозни ентитет, способан да координира активностима осталих jединки. Чак и неки савремени писци научне фантастике, као што jе Маjкл Краjтен, изнова оживљаваjу више од jедног века стару идеjу мистериозног „духа кошнице“, коjа се први пут спомиње у књизи Живот пчела (1901), славног белгиjског књижевника и нобеловца Мориса Метерлинка. Краjтен у своjоj новели Жртва (2002) пише о роjу вештачких наноробота, налик роjу инсеката, предвођених неком врстом „колективног ума“, коjи им омогућава да доносе сложене одлуке, па чак и да антиципираjу будуће догађаjе.
Дуго се сматрало да jе матица, пре свих, таj супервизор коjи сакупља информациjе, надгледа догађаjе у заjедници и управља пословима радилица, издаjући им одговараjућа „наређења“. Међутим, данас знамо да нема никаквог „духа кошнице“ и да реалност ипак ниjе толико тривиjална, али и ништа мање интересантна. Недавна открића показала су да jе овакво становиште, да се неком заjедницом управља хиjерархиjски и централизовано, заправо потпуно погрешно. Наиме, ниjедан социjални инсект ниjе сам по себи ни приближно способан да има глобални увид, нити да централизуjе информациjе о стању читаве заjеднице, а камоли да контролише како радилице обављаjу послове. Нема ничега налик надзорнику или управљачу, већ заjедница пре подсећа на децентрализовани систем сачињен од аутономних jединица, чиjе се понашање може описати само на основу jедноставне релациjе стимулус–надражаj.
Генерално, сваки поjединачни социjални инсект опремљен jе релативно сиромашним репертоаром понашања. Када су, рецимо, мрави у питању, свака jединка може у просеку да испољи око 20 различитих елементарних облика понашања (према Едварду Вилсону), а организованост коjа емергира (поjављуjе се, израња) на нивоу заjеднице почива на интеракциjама међу jединкама коjе испољаваjу сасвим jедноставне облике понашања. Штавише, видећемо да неком поjединачном социjалном инсекту ниjе ни неопходна било каква индивидуална представа, нити било каква когнитивна мапа, упутство или експлицитно знање о глобалном стању ствари у заjедници, а да су кључни поjмови коjи описуjу понашање заjедница социjалних инсеката децентрализациjа, стигмергиjа и самоорганизациjа.
ДЕЦЕНТРАЛИЗАЦИJА
Jедан од наjзанимљивиjих примера колективне интелигенциjе представља групно одлучивање пчелињег роjа о новом станишту. Том приликом, око пет одсто пчела радилица одлази у извиђање, враћаjући се са обиљем информациjа о потенциjалним кандидатима за нови дом. Након вишечасовног, а понекад и вишедневног „прегласавања“ праћеног плесовима пчела, роj доноси одлуку да се упути ка новом дому. Процес одлучивања у пчелињим роjевима широко jе распршен на ансамбл релативно малих jединица за процесуирање информациjа, од коjих свака поседуjе миниjатуран део укупне количине информациjа употребљених приликом доношења коначне одлуке. Срж овог „демократског“ процеса представља надметање разних коалициjа извидница окупљених око различитих локациjа коjе се труде да привуку неопредељене извиднице за своjу локациjу. Чланице сваке коалициjе обавештаваjу новопридошле чланове изводећи њихаjуће плесове различитог интензитета, сходно квалитету локациjе. Што jе локациjа боља, jачи jе њихаjући плес и већа буjица придошлица. Оно што jе овде веома важно jесте да када се неопредељена извидница одлучи за нову локациjу, она не подражава слепо пчелу чиjи је плес следила. Уместо тога, лично испитуjе оглашену локациjу, и тек ако се увери да jе вредна, она изводи плес њоj у прилог и тиме придобиjа jош више пчела. Путем оваквог независног одлучивања извиднице избегаваjу ширење грешака у процењивању локациjа. Само за сасвим добру локациjу плесачице ће привући jош више пчела, тако да ће се снажно увећати подршка тоj опциjи. Последица ове умрежености jесте да извиднице избегаваjу масовну помаму за наjлошиjе опциjе. Коначно, када се буде формирао кворум око jедне локациjе, читав роj ће се упутити ка новом станишту.
СТИГМЕРГИJA
Прво озбиљниjе теориjско обjашњење активности социjалних инсеката пружио jе пре пола века француски биолог Пjер-Пол Грасе, коjи jе увео термин стигмергиjа како би обjаснио фасцинантне градитељске способности термита, односно одговорио на питање, како милиони потпуно слепих сићушних радилица термита успеваjу да изграде гнездо импресивних димензиjа – своjеврсни биолошки небодер пречника 30 метара и висине шест метара. Грасе jе показао да координациjа и регулациjа активности током изградње не зависи толико од сазнаjних способности самих радилица, већ да jе превасходно повезана са структуром њиховог гнезда коjе се налази у процесу изградње. Другим речима, надражаjи из непосредног окружења jедног термита одређуjу његове индивидуалне активности. Тако, рецимо, када радилица обави одређену радњу, мења се и конфигурациjа грађевине коjа jе покренула њену активност. Нова измењена конфигурациjа грађевине детерминисаће даље поступање те исте или било коjе друге радилице из заjеднице и тако даље. Оваj процес водиће готово перфектноj координациjи колективног рада, а на нас ће оставити снажан утисак да заjедница прати прецизно дефинисан план.
САМООРГАНИЗАЦИJА
Познато jе да мрави међусобно комуницираjу помоћу хемиjских супстанци коjе се називаjу феромони и, када неки мрав пронађе локациjу богату храном, брзо се враћа у гнездо остављаjући за собом феромонски траг, односно путоказ осталим радилицама из гнезда према извору хране. Следећи мрав коjи jе испратио траг свог претходника оставиће, такође, дуж пута коjи jе прешао, своj сопствени феромонски траг чиме ће поjачано означити путању према храни. Формирање трага резултат jе следеће повратне спреге: што више мрава користи траг, он постаjе jош привлачниjи осталим мравима. Наравно, феромонски траг може да нестане након извесног времена, ако не буде више мрава коjи ће остављати феромоне, због тога што jе извор хране исцрпљен до краjа. Удаљеност гнезда од извора хране веома jе битна у овом контексту. Када jе заjедница мрава суочена са краћом и дужом путањом до извора хране, а суочена jе заправо са безброj могућих путања, после извесног времена, а уз помоћ трагова коjе су оставили претходници, одлучиће се за наjкраћу путању. У почетку, мрави ће, да би дошли до хране, користити обе путање. Прва два мрава кренуће, jедан дужим, а други краћим путем. Онаj коjи jе кренуо краћим путем први ће се вратити у гнездо, а његовим путем, пратећи феромонски траг, одлази други мрав. Нешто касниjе, први мрав коjи се кретао дужом путањом вратиће се у гнездо, а његовим путем кренуће следећи мрав и тако даље. Због тога што jе краћи и што jе потребно мање времена за његов прелазак, краћи пут ће убрзо постати много привлачниjи мравима jер jе туда прошао већи броj мрава коjи jе оставио већу количину феромона, што ће само jош више привући остале мраве да се упуте за њиховим феромонским трагом.
РОJЕВИ И МОЗГОВИ
Наjбољи део целе приче jе што неки савремени неуробиолози, као што jе Томас Сили, сматраjу да jе понашање пчелињих роjева изузетно подсећа на оно што се одиграва у мозговима примата. У своjоj недавно обjављеноj књизи Пчелиња демократиjа (Honeybee Democraacy, Princeton University Press, 2010) Сили истиче да би некоме овакво поређење можда могло да делуjе бизарно пошто су роjеви и мозгови краjње различити биолошки системи чиjе се подјединице – пчеле и неурони – диjаметрално разликуjу. „Међутим, ако роj пчела посматрамо као 1,5 килограм пчела коjе одлучуjу, а мозак као масу неурона, такође тешку 1,5 килограм, коjа такође одлучуjе, онда испада да су ови природни системи заправо изузетно слични пошто су и jедан и други обликовани кроз процес природне селекциjе као сазнаjне jединице способне да прихвате и процесуираjу информациjе са циљем доношења одлуке.“ Штавише, према Силиjу, и роjеви и мозгови су демократски системи одлучивања лишени централне фигуре (лидера) у одлучивању коjа поседуjе синоптичко знање и изузетну интелигенциjу и коjа усмерава све остале у наjбољем правцу деловања. Уместо тога, и у мозговима и у роjевима, процес одлучивања jе широко распршен на ансамбл релативно малих jединица за процесуирање информациjа, од коjих свака поседуjе миниjатуран део укупне количине информациjа употребљених приликом доношења коначне одлуке. „Тешко jе отети се утиску“, закључуjе аутор Пчелиње демократиjе, „да jе природна селекциjа организовала пчелиње роjеве и мозгове примата на интригантно сличне начине како би изградила првокласне групе за доношење одлука сачињене од скупа слабо информисаних и сазнаjно ограничених jединица.“
Аутор је уредник „Пчеларског журнала“, научнопопуларног часописа, који је један од 88 пројеката промоције науке које је ЦПН подржао у Јавном позиву
Мудрост гомиле
Савремене демократске културе гаjе необично велико поверење у експерте и скептичне су према масама. За многе социологе, психологе, филозофе и економисте, масе су синоним за ирационалност и лудило. Познато jе, рецимо, да jе Ниче говорио како jе „лудило изузетак када су у питању поjединци, али да по правилу карактерише групе“. Историчар Карлаjл тврдио jе како „не веруjе у колективну мудрост састављену од глупости поjединаца“, а француски социолог Густав ле Бон, аутор неких од наjпознатиjих социолошких расправа о масама, сматрао jе да се оне никада не понашаjу рационално и да jе „у њима акумулирана глупост, а не мудрост“. За парламенте jе говорио „да доносе одлуке од општег интереса коjе нису ништа боље него да их jе донела било коjа насумице сакупљена група имбецила“. Хенри Деjвид Торо jе такође гаjио сумњу у „мудрост гомиле“ тврдећи да „масе никада неће достићи стандард своjих наjбољих припадника, већ да ће пре деградирати себе до нивоа оних наjгорих“. Сличан став изнео jе пре скоро два и по милениjума и Платон у свом чувеном диjалогу Држава, када jе на листи облика владавине демократиjу рангирао на претпоследње место, иза аристократиjе, тимократиjе и олигархиjе. По његовом мишљењу, од демократиjе jе jедино гора тираниjа.