На први поглед тек мало место у западној Босни и Херцеговини, Пецка је сваког лета домаћин фестивала који уноси нову енергију у овај тихи крај. Током јулских дана оно оживљава и постаје живописни камп креативности, заједништва и размене знања — место где природа не представља само сценографију, већ је и активан учесник свих дешавања. Ове године, на Pecka Outdoor Фестивалу, своје место пронашао је и пројекат BioAwaking. Након прошлогодишњег излагања на фестивалу Калеидоскоп културе у урбаном пејзажу Новог Сада, BioAwaking је наставио свој програм у сасвим другачијем окружењу. Циљ је, међутим, остао исти: приближити савремену биоуметност широј публици, подстаћи интердисциплинарне сусрете и отворити дијалог о узајамном утицају уметности, науке и животне средине.
Први дан фестивала био је у потпуности посвећен пројекту BioAwaking. Заједно са учесницима, организаторима и ауторима радова, кренули смо ка изворишту реке Сане – месту у хладовини шуме, окружено каменим стенама карактеристичним за овај крај. Управо тамо, на обали Сане, присуствовали смо радионици коју је водио Ђино Шутић. Овај простор на отвореном за трен се претворио у импровизовану лабораторију, током које смо испитивали различите особине воде и истраживали њен значај у оквиру локалног екосистема, док је остатак групе истовремено посматрао биљни свет под микроскопом, откривајући детаље невидљиве голим оком.
Истог дана отворена је и изложба у продукцији партнера из Словеније и Хрватске, уз подршку Центра за промоцију науке, који је био кључни партнер у осмишљавању и реализацији едукативног програма BiostArt. На свечаном отварању говорили су Боро Марић у име домаћина, Сандра Сајовић из словеначког Института Керсникова, Ђино Шутић из УР Института и Адриен Ујхази испред Удружења грађана Реактор из Новог Сада, представивши концепт изложбе и сарадњу која је претходила њеној реализацији.
„Циљ програма BiostArt био је да мотивише младе уметнике и истраживаче да се укључе у био-арт праксе и развију сопствене уметничко-истраживачке пројекте. Након радионица и разговора с практичарима, изабрани су радови Матеје Марковића и Милице Рукавине. Уз менторску и техничку подршку, заједно смо прошли цео процес — од идеје до реализације“, објашњава Јована Јанков из Центра за промоцију науке. „Мејкерс спејс у Центру био је место где су аутори могли да експериментишу с материјалима и техничким решењима, а наши сарадници помагали су им да пронађу најбољи начин да пренесу поруке својих радова.“
Матејин рад, Kill Count, кроз интервјуе и личне дилеме пропитује однос човека према животу, науци и границама етике, док Миличин пројекат Кутија стварности истражује присуство плесни у свакодневним предметима и нашу неосвешћену повезаност с микросветом.
Иако је у свету већ деценијама присутна и препозната као важан део савремене уметничке праксе, биоуметност се на нашим просторима тек постепено пробија, и то кроз независне иницијативе, едукативне програме и пројекте попут BioAwaking-а. Овај правац отвара нова питања и изазове — како унутар уметничког света тако и у домену научне комуникације, етике и еколошке свести. Зато смо током фестивала искористили прилику да са др Бојаном Кенигом из Центра за промоцију науке поразговарамо управо о томе: шта биоуметност издваја од других облика савременог изражавања, због чега је важна, и какве могућности отвара за публику и истраживаче.
„Биоуметност (биоарт) је уметнички правац који користи биолошке материјале и методе, али не да би само илустровао научне чињенице и феномене, већ да би их поставио у другачији, често критички контекст. Он може допринети научној комуникацији тако што преводи комплексне и апстрактне феномене, попут генетичког инжењеринга или синтетичке биологије, у искуства која можемо видети, додирнути или емотивно доживети“, објашњава др Кениг и додаје: „На тај начин, био уметност не само да приближава науку публици, већ отвара простор за дијалог о питањима која често остају ван фокуса, као што су етика, одговорности, границе истраживања. Уметничка дела овог типа могу изазвати нелагоду, чуђење или емпатију, што подстиче публику да размисли о сопственом односу према животу, природи и технологији“. Др Кениг открио нам је да „снага био-арта лежи управо у томе што не комуницира само чињеницама, већ ангажује тело, емоцију и причу — приступ који у формалној научној комуникацији често изостаје.“ Због свега наведеног овакав вид уметности може допрети и до оних који иначе нису блиски са науком, отварајући простор за разумевање, учешће и преиспитивање.
Сви радови приказани у Пецкој на свој начин дочарали су непосредност и снагу биоуметности. Једна од инсталација која је привукла посебну пажњу посетилаца била је „Звук соли“, дело хрватске уметнице Ване Гаћине, смештена на првом спрату Pecka Visitor центра. У посудама испуњеним морском сољу и водом, уз помоћ бакра и цинка, настаје енергија. Сензори уроњени у те растворе преносе податке у рачунар, где алгоритам израчунава вредности и претвара их у звук. Посетиоци су могли да активирају систем преко четири сензора и тако чују како се хемијска реакција „преводи“ у аудио сигнал. Овај рад није само илустровао природни феномен, већ је омогућавао да га човек доживи непосредно, својим чулима.
„Климатске промене су довеле до повећања салинитета Јадранског мора“, објаснила је Гаћина. „То је процес који је, на неки начин, неповратан. Овим радом покушала сам да укажем на то да не можемо стално бежати од промена – можда је време да почнемо прихватати нове услове живота, пронаћи суживот са њима. У овом случају, со није само проблем – она може бити и извор енергије.“
Уз већ споменуте радове, у склопу изложбе представљени су и радови Робертине Шебјанич, уметнице и истраживачице са УР Института, која испитује биолошке, хемијске и геополитичке аспекте водених екосистема и однос човека према другим врстама, као и инсталације Саше Спачал, Мирјана Швагеља и Анила Подгорника — троје уметника и истраживача повезаних са Институтом Керсникова. Сваки од њих на свој начин спаја уметност, науку и технологију: од алги као живих организама који постају носиоци уметничког израза, преко биотехнолошких истраживања, до DIY електронике која позива публику на активно учешће у креирању биоуметничких инсталација. Изложбу је употпунио поетичан и партиципативни пројекат Весне Опавски, који је настао у оквиру студијског путовања у Дубровнику. У овом „Хербаријуму сусрета“ посетиоци су пресовали биљке и уписивали записе у заједничку свеску, која тако постаје симбол колективне бриге о природи.
Поред изложбе, посетиоци су могли да учествују и у Outdoor BioLab-у – привременој лабораторији на отвореном, где су кроз радионице и практичан рад истраживали био-арт праксе и DIY приступе. Учесници свих узраста откривали су микроскопски свет организама, правили папир са уграђеним семенкама, израђивали еколошке батерије и испробавали различите уметничке технике инспирисане природом. Такође, упознали су се и са уређајима који претварају биоелектричне сигнале биљака и гљива у звук.
Наредног викенда, недељу дана по завршетку самог фестивала, на истом месту одржан је округли сто са стручњацима из области уметности, науке и технологије, на коме су разматрани изазови и етичка питања савременог стваралаштва на раскрсници различитих дисциплина.
Утисак је да се изложба пројекта BioAwaking савршено уклопила у простор и атмосферу фестивала, као да је одувек ту припадала. Њени радови и теме природно су се надовезивали на енергију и дух места, отварајући важне разговоре који нису престајали ни када су светла угашена.