Dr Nataša Crnjanski sa Akademije umetnosti Univerziteta u Novom Sadu je rukovoditeljka projekta ARSFID, koji, kroz program IDENTITETI, finansira Fond za nauku Republike Srbije. Projekat čije je puno ime „Istorija i identitet umetnice u srpskoj modernoj umetnosti – stvaranje izvora za naučnu i umetničku transpoziciju“ ili projekat ARSFID [Ars-Femina-Identitas] usmeren je na stvaranje prve digitalne otvorene baze podataka o srpskim umetnicima od 20. veka naovamo, kao i na izgradnju kapaciteta za njenu naučnu i umetničku upotrebu. Osim dr Crnjanski, projektni tim čine profesori i saradnici sa Akademije umetnosti u Novom Sadu i Fakulteta muzičke umetnosti i Instituta za književnost i umetnost u Beogradu: dr Dijana Metlić, dr Marina Milivojević-Mađarev, dr Ivana Miladinović Prica, dr Marija Karan, dr Aleksandra Vrebalov, dr Goran Despotovski, dr Marijana Prpa Fink, dr Ivan Pravdić, dr Jelena Milinković, Ivana Damjanov Ilić i Anastasija Milićević.
U intervjuu za Centar za promociju nauke, dr Nataša Crnjanski govori o značaju projekta ARSFID, problemima sa kojima se njen tim susreće, kao i o promovisanju ženskog stvaralaštva i razlozima zbog kojih je ono dugo bilo potiskivano i stavljano u drugi plan.
Vaš projekat je usmeren na kreiranje prve digitalne baze o srpskim umetnicama 20. i 21.veka, kao i na korišćenje te baze za umetničku i naučnu produkciju. Kako ste došli na ideju da se bavite ovim pitanjem, i koji je krajnji cilj projekta?
Ideja projekta ARSFID je dugo sazrevala i čekala priliku da se pojavi odgovarajući poziv koji bi prepoznao značaj teme koja spada u oblast humanistike. Kada se pojavio poziv Fonda za nauku Republike Srbije u okviru programa IDENTITETI, znala sam da je to pravi resurs za naš projekat. Na ideju da se bavim modernim sprskim umetnicama došla sam nakon prikupljanja saznanja o tome koliko su srpske umetnice, samim tim i njihova dela, bile generalno u istorijskom narativu potisnute i marginalizovane, te mi danas o pojedinim umetnicama znamo ili veoma malo ili ne znamo gotovo ništa. To je čitav jedan paralelni svet koji se odvijao sa zvaničnim narativom kulturne i umetničke Srbije.
Preliminarna istraživanja su pokazala da supresije stvaralaštva srpskih umetnica postoje i u pozorištu, drami, književnosti, likovnoj umetnosti, muzici, i drugim umetničkim oblastima. Obrazac je gotovo uvek isti, primarno umetničko pismo je uvek pripadalo autorima, a ne autorkama, pa su i dela autora prisutnija. Sada su pozicije drugačije i pružaju priliku da se istraži to potisnuto kreativno nasleđe.
Krajnji cilj projekta je da se utiče na kulturne politike institucija u državi kako bi se svima pružile jednake šanse za prisustvo na umetničkoj sceni. Takođe nam je važno da uključimo mlade, kao i da usmerimo uticaj na obrazovne kurikulume u kojima radovi umetnica takođe nemaju prostor koji zaslužuju. Kreiranje digitalne baze treba da omogući i umrežavanje savremenih umetnica kako bi se poboljšala njihova saradnja, kulturna razmena i solidarnost. Nadamo se da ćemo uspeti u tome.
Baza je podeljena na četiri oblasti: književnost, drama i pozorište, vizuelne umetnosti i muzika. Na koje prepreke ste naišli i još nailazite radeći na ovom projektu?
Naša jedina prepreka je vreme. Ogromna građa nam ne predstavlja problem, mi smo srećni što postoje bogata faktografija, mnoštvo materijala i izvora, ali smo isto tako svesni da je dve godine kratak period da se uradi i istraži apsolutno sve što je decenijama bilo potisnuto. Takođe, limitirani smo brojem istraživača u našem timu, koji bez obzira na ogromnu posvećenost ne pokrivaju sve umetničke oblasti. Iz tog razloga, moraju se praviti i određeni kompromisi i određivati prioriteti.
Za sada imate 38 imena u bazi. Koji su glavni kriterijumi odabira umetnica?
Budući da smo u startu bili ograničeni vremenom od 24 meseca, ideja je bila da se bazi pristupi i iz dijahronijske, ali i iz sinhronijske perspektive, što znači da paralelno obrađujemo umetnice sa početka 20. veka i one koje stvaraju danas. Nismo želeli da pravimo tu vrstu kompromisa, da se ograničimo samo na jednu perspektivu, jer smo želeli da baza odmah zaživi i kao platforma za umrežavanje savremenih umetnica i promociju njihovih dela. Važan kriterijum je i dostupnost materijala. Budući da baza sadrži i reprodukcije dela, fotografije i druge informacije, morali smo da se pobrinemo za njihovu bezbednost i dobijemo saglasnost za objavu. Važna nam je i podrška institucija koje ove saglasnosti daju, kao što su Srpsko narodno pozorište, Galerija Matice srpske, Spomen zbirka „Pavla Beljanskog“, Pozorišni muzej, Narodni muzej, ali i pojedinci koji imaju autorska prava, kao i same umetnice, koje su ogromna podrška našem istraživanju i radu.
Osim baze, tokom trajanja projekta vaš tim radi i na pozorišnim predstavama, podkastima, koncertima, izložbama i drugim umetničkim ostvarenjima kako bi se povećala vidljivost umetnica u našem društvu. Da li možete da nam kažete nešto više o tome, i kakve su šanse da se ove aktivnosti nastave i nakon završetka projekta?
Na ovaj deo projekta smo izuzetno ponosni. Moja ideja je bila da odmah pokažemo kako se ova baza može koristiti u praksi tako što ćemo kreirati pozorišne predstave, performanse, koncerte, masterklasove i izložbe. U sve ove aktivnosti smo uključili i studente, kojima prenosimo znanje i iskustvo u radu na ovakvim sadržajima. Primera radi, pozorišni performans je baziran na dramama nagrađenih srpskih dramskih spisateljica od početka 20. veka do danas, poetsko veče je posvećeno savremenim pesnikinjama, dok je masterklas za mlade kompozitore organizovan tako da je uslov napisana solo pesma na stihove srpskih pesnikinja. Na taj način mi umrežavamo više umetničkih linija i promovišemo kako žensko stvaralaštvo tako i stvaralaštvo mladih bez obzira na rodnu pripadnost. Studenti koji budu učestovali na likovnoj izložbi svoju inspiraciju će tražiti u delima srpskih vizuelnih umetnica, dok će se na koncertu izvoditi dela srpskih kompozitorki.
Kada je reč o podkastu, ovaj medijski format je od početka bio neodvojivi deo projekta. Želeli smo da budemo u kontaktu i sa onom publikom koja nije u prilici da isprati sve naše događaje uživo, ali i da ostavimo sadržaj koji će živeti na našoj Jutjub platformi i nakon što se projekat završi. Kroz 12 epizoda ugostićemo 24 etablirane umetnice, koje će podeliti sa publikom svoja životna iskustva, pedagogiju, radnu etiku, poruku mladima… Drago nam je što je Fond za nauku prepoznao ovaj format kao značajan za promociju nauke, a mi smo ga iskoristili i za promociju umetnosti.
Projekat je počeo u aprilu i traje do kraja marta 2025. godine Na čemu ste radili u proteklom periodu i šta je ono što vas očekuje do kraja projekta?
U proteklom periodu smo najviše radili na prikupljanju materijala za digitalnu bazu, ali smo paralelno pripremali i sve umetničke događaje i epizode podkasta. Sve što radimo uključuje mnogo kreativnog rada, jer stvaramo produkciju koja je originalna. Pored toga, do kraja projekta pripremamo i naučnu konferenciju i zbornik radova, kao i foto-monografiju koja će na najbolji način obuhvatiti svu našu produkciju. Naučni deo tima projekta je usmeren i na diseminaciju u vidu objavljivanja naučnih radova, ali i mentorisanja studentskih radova. Tako ćemo na najbolji način prikazati sintezu naučnih dostignuća i umetnosti. Na tom tragu je baziran čitav projekat, a njegov značaj se ogleda i u tome što prati savremene evropske standarde delujući protiv stereotipa, rodnih normi i predrasuda i zalaže se za principe otvorene nauke.