Због своје сјајносребрнкасте боје и течног стања на собној температури, жива је од давнина заузимала посебно место међу осталим металима. Била је позната Египћанима, Кинезима, Грцима, Римљанима, али и народима Средње Америке. Свака од ових култура је имала своје легенде о живи, којој су приписивана лековита и магијска својства. Жива је била основни чинилац свих алхемичарских снова о открићу тајне настанка злата, али и појава која је интригирала многе филозофе природе.
Тако је за Аристотела, који нам даје најстарији сачувани писани извор о овом металу, жива представљала један од изузетака његовог општег правила према којем течна тела највећим делом садрже елемент воде. За таква тела је карактеристично да, попут воде саме, на довољно ниским температурама прелазе у чврсто стање. Међутим, изгледа да Аристотел никада није био сведок преласка живе у чврсто стање, јер то захтева температуру од око -39°C, много хладнију од грчких зима. Због тога је чувени филозоф закључио да жива представља необичан спој земље и ваздуха, где ваздух односи превагу, што за последицу има живину карактеристичну структуру.
Према легенди са истока, први кинески цар Ћин Ши Хуанг, за којег се везује изградња Великогзида, сахрањен је заједно са живописноммакетом царства којим је владао. На овој макети,кинеске реке су биле мали потоци живе који сусе уливали у велики живин базен који је представљаоморе. Легенда каже и то да је овај владаризгубио живот када је попио живу надајући се даће му она подарити бесмртност.
Ова епизода нам указује на то да, упркос својој интригантној појави, жива може бити изузетно токсична. Та одлика живе је кроз историју била добро позната свим народима који су је експлоатисали. Главни природни извор живе је минерал цинабарит, живин сулфид, из којег се загревањем може добити чиста жива. Цинабарит је вековима коришћен као извор боје коју знамо као цинобер црвену. Иако је овај минерал у многим културама био на изузетној цени, рудници цинабарита су важили за окружење у којем су се развијале разне физичке болести, али и озбиљна душевна обољења. Римљани су ове руднике користили као последњу станицу за злочинце или политички неподобне. Дуго излагање утицају живе било је једнако спорој смртној казни.
Подаци говоре да је у последњих сто година, захваљујући људском фактору, концентрација живе у атмосфери порасла три до пет пута.
Добро познати лик из Алисе у Земљи чуда Луиса Керола је Шеширџија, који Алису позива на луду чајанку. Керол је као инспирацију узео у то време уврежену фразу „бити луд као шеширџија“. Овај израз, међутим, крије далеко мрачнију прошлост. Наиме, радници у индустријској производњи филцаних шешира су током 18. и 19. века радили у условима у којима су били изложени живиним отровним испарењима, без икакве заштите. Жива делује као тежак неуротоксин, који изазива поремећаје у централном нервном систему. Редовна изложеност овим испарењима може да изазове читав низ проблема у раду унутрашњих органа, али и тремор, поремећаје вида и слуха, деменцију, па чак и халуцинације.
Ових неколико прича нам говоре о необичном месту које жива заузима у наслеђу многих култура. Иако је експлоатација цинабарита стара хиљадама година, жива је добила посебно истакнуту улогу након индустријске револуције. Током двадесетог века, користила се за рад многих свакодневних предмета као што су батерије, сијалице, прекидачи и, наравно, термометри.
Међутим, чак и ако ниједан од ових предмета појединачно не представља претњу за људе који их користе, њихова индустријска производња још може оставити тешке последице на раднике који их производе, баш као и некада на шеширџије. Ипак, иако о живи и њеним негативним дејствима данас знамо далеко више него старе културе, два недавна истраживања показују да многе тајне о овом елементу тек чекају да буду откривене.
КАКО ЈЕ ЖИВА НАДЖИВЕЛА МАЈЕ?
У студији која је објављена у септембру ове године, тим истраживача предвођен Данканом Куком са Аустралијског католичког универзитета у Бризбејну открио је присуство живе на девет од десет мајанских локалитета који су обухваћени истраживањем. Сама информација да су Маје имале контакт са живом није нека нарочита новост. Прва открића на ову тему потичу већ с краја 19. века. Током седамдесетих година прошлог века је ова теза у научним круговима постала широко прихваћена. Било је познато да су на мајанским налазиштима пронађени цинабарит у праху, као и предмети цинобер боје. Две нове ствари које ова недавна студија открива тичу се размера географског подручја на којима су ови трагови пронађени, као и саме количине живе која је на њему присутна. У истраживање су укључени локалитети на полуострву Јукатан, у Белизеу, Гватемали, као и деловима Хондураса и Ел Салвадора, што је простор који обухвата нешто више од 200.000 квадратних километара, као и град Тенотивакан у централном Мексику. Неке од ових локација налазиле су се стотинама километара далеко од најближих природних налазишта цинабарита.
Једини локалитет на којем нису пронађени трагови живе је Чан Б’и, који је заправо изузетак који потврђује правило, јер је у питању насеље које су Маје настањивале само кратко време. Оно што ово истраживање сугерише је да жива није била никаква реткост – напротив, била је део свакодневног живота Маја током класичног периода ове цивилизације. Археолошки остаци присуства живе међу Мајама обухватају предмете обојене цинобером, затим сачуване фрагменте руде цинабарита и из ње добијен прах, и напослетку, течну живу. У свом течном облику, жива је пронађена у многим ћуповима и другим посудама. У случају Тенотивакана, течна жива је пронађена у удубљењима у поду испод храма Пернате змије, за шта научници сумњају да су у питању остаци много већег базена пуног овог метала.
Иако ово истраживање пружа многе значајне податке, њиме се отварају и нека нова питања. Ко је, и како, допремао живу до мајанских градова? Који су разлози њене широке распрострањености међу Мајама? И, можда најинтригантније, да ли је концентрација живе била толико велика да је изложеност њеним отровним дејствима одиграла неку улогу у пропасти мајанске цивилизације? Иако на ова питања још не постоје недвосмислени одговори, аутори су у оквиру самог истраживања и неколико накнадних интервјуа покушали да дају нека од потенцијалних објашњења и смернице за даља истраживања.
Као што је истакнуто, већина мајанских насеобина била је веома далеко од доступних налазишта цинабарита. Ово значи да су ископавање, производња, трговина и прерада живе биле широко распрострањене и веома значајне делатности. Истовремено, свака од њих је представљала велики логистички изазов – посебно када је у питању жива у течном стању. Иако у овом тренутку не може да се прецизно одговори на питање како је тачно изгледао читав овај процес, треба узети у обзир да су Маје имале развијену мрежу трговинских путева којима су преносиле важне материјале, попут жада или опсидијана, стотинама километара преко Средње Америке. Вероватно је да је цинабарит био још једна значајна роба којом се трговало на овим путевима. Ипак, тешко да би се ико излагао толиком труду ако је функција живе за Маје била само декоративна. Напротив, она је представљала много више. Према тврдњи једног од коаутора студије, Маје су веровале да жива садржи чулел, мистични ентитет који би се, у недостатку бољег израза, могао превести као „душа“. Маје су сматрале да је чулел заједничко својство људи и животиња, које омогућава њихову међусобну интеракцију и комуникацију. Та сила, која се налази у крви, омогућава псима да разумеју команде које им издају људи, али и самим људима да се споразумевају помоћу језика. Због специфичне црвене боје, Маје су биле склоне да ово својство припишу и неживом објекту као што је руда цинабарита, али и течној живи која се из ње добија. Они, строго говорећи, ту руду и нису сматрали неживим предметом, већ нечим што има душу и што је, самим тим, способно за одређени вид интеракције. Другим речима, жива је била жива. Зато је за Маје она била сакрална течност, а цинобер боја је красила зидове палата и храмова, као и комаде грнчарије. Током времена, из фрагмената цинабарита би исцурела течна жива, која се потом сливала у земљу или воду.
Ово нас доводи до последњег питања: да ли је и колику улогу жива одиграла у пропадању мајанске цивилизације? Иако је цинабарит у Средњој Америци почео да се ископава већ крајем другог миленијума пре нове ере, највећи број артефаката које су анализирали Кук и његове колеге потиче из средњег и позног класичног периода (између 3. и 9. века н.е.); управо оног периода који је претходио постепеном напуштању мајанских градова. Маје су, попут Римљана, добро знале за опасности рада у рудницима цинабарита и последице дуге изложености овом материјалу. Међутим, могуће је да истовремено нису били свесни да су прах који се правио мрвљењем ове руде и жива која се добијала загревањем, подједнако опасни. Неки од индикатора да заиста нису били свесни ове опасности су то што су цинобер, осим за декорацију зидова и предмета, користили и као боју за тело, као и то што су складиштили течну живу у палатама и храмовима.
Због специфичне црвене боје, Маје су биле склоне да ово својство припишу и неживом објекту као што је руда цинабарита, али и течној живи која се из ње добија. Они, строго говорећи, ту руду и нису сматрали неживим предметом, већ нечим што има душу и што је, самим тим, способно за одређени вид интеракције. Другим речима, жива је била жива.
Како је студија показала, концентрација живе је била највиша у Тикалу, великом мајанском граду у данашњој Гватемали. Ово је истовремено локација са највећом откривеном количином течне живе од свих које су биле обухваћене истраживањем. Жива, која је временом цурела из коришћених боја, практично је текла низ зидове и сливала се у два резервоара воде, један испод храма, а други испод палате. Ипак, највећи део становништва Тикала је користио удаљеније резервоаре воде, док су ова два контаминирана била намењена онима који су живели у непосредној близини палате и храма. Ово упућује на још једну занимљивост: управо су владајуће елите биле у највећој мери подложне тровању живом. Не само што су се у њиховим пирамидама складиштили жива и предмети обојени цинобером, већ су и, према неким наводима, свештеници током ритуала често палили цинабарит и из њега пуштали живу. Међу многим здравственим проблемима које изазива, хронично тровање живом за последицу може имати и озбиљне поремећаје метаболизма. Отуд је посебно интересантно да је последњи краљ Тикала, Мрачно Сунце, на сачуваним цртежима приказан као абнормално гојазан!
Концентрација живе која се данас налази на овом локалитету је у неким деловима и до седамнаест пута већа од оне која је довољна да изазове тровање код људи. То значи да је ово место и дан-данас потенцијално опасно за посетиоце и истраживаче. Притом, морамо узети у обзир да говоримо о временској разлици већој од 1000 година, током којих је највећа количина живе испарила.
Додатна истраживања су потребна како би се утврдило да ли је висок степен контаминације живом одиграо улогу у великим историјско-културним променама које су обележиле крај класичног периода мајанске културе. Зато је следећи потез на геохемичарима и археолозима који треба да истраже места којима се жива кретала, као и људске остатке у потрази за траговима тровања. Без обзира на то до каквих ће се нових сазнања доћи, већ данас је сасвим јасно да је мајанска култура, која једва да је користила метале, успела да путем живе остави такав утицај на своје окружење, да је њен хемијски отисак видљив након више од једног миленијума.
КОЦКА ЈЕ БАЧЕНА
Шестостране коцке за игру, са означеним бројевима од један до шест на свакој страници – какве и данас користимо – у употреби су преко 4000 година. Проналажене су на локалитетима у Египту, Индији, Персији, али чини се да нигде у прошлости нису биле толико распрострањене као у старом Риму. Коцкице од дрвета или костију јављале су се на римским локалитетима широм некадашњег царства. Археолошка открића и писани извори нам откривају да су их Римљани користили како за игре на табли тако и за коцкање које је било уобичајени порок римских грађана.
Карактеристична особина римских коцкица за игру је њихова асиметричност. Тим археолога и антрополога са Универзитета Калифорније у Дејвису, у истраживању објављеном јуна ове године, утврдио је да је преко 90% пронађених коцкица благо спљоштено, тако да по облику више одговарају квадру него савршеној коцки. У пракси, ово значи да се приликом бацања коцкице две шире странице показују мало чешће него преостале четири. Како објаснити ову необичну појаву? За ове истраживаче просто објашњење да Римљани нису имали довољно напредну технологију да произведу савршену коцкицу није било прихватљиво, јер говоримо о цивилизацији која нам је, између осталог, оставила аквадукте и хиљаде километара поплочаних путева.
Одговор који научници нуде је да Римљани једноставно нису много марили за оно што бисмо данас назвали једнакошћу исхода, јер је модерна идеја вероватноће сасвим измицала просечном становнику оног времена. Према њиховом веровању, сваки (за смртнике) насумични исход заправо је био одлука богова попут Фортуне, персонификације среће. Ако било који од бројева које коцка покаже подједнако зависи од воље богова, следило би да је сваки исход, из угла играча, једнако вероватан. Тај исход не може бити последица нечега тако баналног као што је облик коцкице за бацање, те због тога римске занатлије нису придавале нарочиту пажњу њиховој симетрији.
Ипак, колико су старе игре на срећу, толико су стари и покушаји да се срећа, чак и нечасним средствима, преокрене у сопствену корист. Из писаних и материјалних извора знамо да је било Римљана који су на разне начине покушавали да изиграју вољу богова. Две методе варања биле су познате вековима. Најпре, неретко су у употреби биле коцкице које су имале два иста броја на супротним странама. Тако је непажљивом играчу могло да промакне да његов противник, на пример, добија шестице мало чешће него остале бројеве, а јединице никада. Довитљивији преваранти користили су коцкице напуњене оловом, такве да претежу на одређену страну, те су показивале број на супротној страни чешће него било који други. Ипак, након неколико одиграних партија, ни један ни други вид варања није могао лако да обмане опрезног коцкара. Међутим, у октобру ове године сазнали смо да је постојао и трећи, далеко суптилнији вид варања, који је захтевао посебно припремљене коцке за игру.
Ова врста коцки је сасвим случајно (или вољом Фортуне) откривена 2000. године, када је група школараца из Белгије током екскурзије посетила оближњи римски локалитет. Тада је једна десетогодишња ученица непажњом поломила изложени примерак коцке за бацање направљен од кости. Из поломљене кости је процурила сивкаста течност: жива. Иако је случај био занимљив, читава анегдота би пала у заборав да двоје белгијских археолога, више од двадесет година након тог догађаја, нису успели да проникну у тајне ове необичне коцкице.
Њихово истраживање показује да су коцкице са живом, иако веома ретке, могле да се нађу широм некадашњих области Галије и Германије. Како аутори сматрају, њихова функција била је истоветна поменутим коцкицама са оловом, уз једну битну разлику. Те коцкице су биле далеко флексибилније јер су омогућавале варалицама да повећају вероватноћу да ће пасти било који број који им је у датом тренутку потребан. Наиме, све што је играч морао да уради било је да непосредно пре бацања дискретно задржи коцкицу нагнутом на одређену страну – на пример, ако би желео да коцкица покаже број шест, било је довољно да нагне коцкицу тако да се жива слије ка јединици. Течна структура живе је омогућавала да у следећем бацању, када би му рецимо одговарао број пет, искористи исту коцкицу. Ово је била још једна велика предност у односу на коцкице са оловом, јер је овај тип варања било готово немогуће открити.
У овом тренутку, једна од најтеже погођених регија је Арктик, на којем је чак 98% присутне живе из других делова планете.
Оно што посебно запањује код ових коцкица је невероватна прецизност са којом су морале бити израђене. Коцкица би била пажљиво избушена и напуњена живом, уз опрез да не постане приметно тежа, а потом би рупа морала да се затвори истим материјалом. Читав овај процес је захтевао знање правих мајстора златарског заната, као и прецизне инструменте и материјале које није било лако набавити. Стога, како ови научници закључују, једна оваква коцкица је морала вредети право мало богатство. Њихов закључак је додатно поткрепљен чињеницом да је већина тих коцкица пронађена на некадашњим локацијама римских вила у којима су живели најбогатији грађани.
Ако су закључци овог занимљивог открића на месту (а додатна истраживања тек следе), потенцијална цена ових предмета нам открива још нешто: поједини Римљани су се, по свој прилици, коцкали у веома велике суме. Онај ко је био спреман да уложи огроман новац у такав предмет, урадио би то само ако би очекивао да ће му се заузврат вратити још већа сума новца. Изгледа да су неки Римљани одавно остварили снове алхемичара и пронашли начин да живу претворе у злато. Срећа је можда пратила храбре, али је још вероватније да је пратила богате.
ЖИВОТ БЕЗ ЖИВЕ
Подаци говоре да је у последњих сто година, захваљујући људском фактору, концентрација живе у атмосфери порасла три до пет пута. Међутим, како истичу аутори студије о Мајама, ови најновији трендови су само наставак вишемиленијског процеса који је довео до тога да се жива нађе на местима на којима се без људског утицаја никада не би појавила. Кук и његове колеге заступају став да живимо у епохи „антропоцена“, али сматрају да је она започела много пре индустријске револуције, те сматрају да је њихова студија један у низу доказа да смо пре 1000-2000 година на делу имали „мајацен“. Ово је израз који научници користе од 2015. године како би означили све глобалне последице које су проистекле из утицаја мајанске урбане и руралне инфраструктуре у џунглама Средње Америке.
Њихова студија нам показује какве последице може имати неконтролисана експлоатација живе која се дешавала на једном, глобално гледано, малом комаду планете. Ако су последице мајацена видљиве након више од једног миленијума, можемо само замислити какве разорне последице оставља планетарно велика употреба живе током последњих деценија.
Због своје сјајносребрнкасте боје и течног стања на собној температури, жива је од давнина заузимала посебно место међу осталим металима.
У овом тренутку, једна од најтеже погођених регија је Арктик, на којем је чак 98% присутне живе из других делова планете. До акумулације живе на Арктику долази њеним отпуштањем из атмосфере и путем циркумполарних морских струја, док климатске промене изазивају додатно ослобађање живе из земљишта које се загрева. На Арктику су угрожене читаве популације птица, риба, поларних медведа, китова и фоки, које су изложене концентрацији живе која је стотинама пута већа од оне која би се тамо нашла природним путем.
Данас нам је познат негативан утицај живе, не само по здравље индивидуалних организама већ и по читаву животну средину. Зато од половине прошлог века трају позиви да се емисија живе у атмосферу смањи, као и да се, за свакодневне потребе, замени безопасним материјалима. Као наставак ових трендова, Светска здравствена организација је 2013. године покренула иницијативу да се из медицинске употребе избаце мерни инструменти који садрже живу. Близу 140 држава се обавезало да ће поштовати конвенцију Уједињених нација која предвиђа смањење емисије живе и њено постепено уклањање из индустријске производње. Ови глобални напори су неопходни јер, за разлику од Римљана, одавно нисмо у прилици да се коцкамо са живом.
Текст је изворно објављен у 31. броју часописа Елементи.
Миљан Васић је студент докторских студија на Филозофском факултету Универзитета у Београду. Тренутно ради као истраживач на Институту за филозофију. Његово примарно поље истраживања је филозофија политике.