Gde su žene na liderskim pozicijama u muzici, koji su to istorijski, ideološki i drugi razlozi koji za njih predstavljaju kamen spoticanja, kako ostvaruju i održavaju svoju vodeću, vidljivu ili istaknutu poziciju, kako koriste tu vidljivost i moć da govore o nečemu, kako funkcionišu u odnosu na uzore i da li i same imaju uzore i priliku da uče o njima ili od njih, neka su od pitanja kojim se bavi projekat FILM (Female leadership in music / Žensko liderstvo u muzici). Projekat vode istraživačice i profesorke sa Fakulteta muzičke umetnosti u Beogradu doc. dr Iva Nenić, prof. dr Sanja Ranković, asistentkinja Ana Petrović i prof. dr Mirjana Zakić, i istraživačica saradnica Tatjana Nikolić sa Fakulteta dramskih umetnosti u Beogradu.
Ukratko govoreći, u fokusu FILM-a, koji je jedan od tek šest projekata iz oblasti društveno-humanističkih nauka koji je dobio finansijsku podršku Fonda za nauku, jeste beleženje, opisivanje i analiza aktuelnog ženskog muzičkog izvođaštva iz perspektive današnjeg zauzimanja vodećih pozicija na muzičkim scenama i društvenog delovanja, ali i uz istorijsku retrospektivu.
Naša pozicija je antiesencijalistička jer ne mislimo da postoje tipične ili urođene muške ili ženske crte. Mi smatramo da postoje određeni izazovi koje društvo stavlja pred muškarca i pred ženu, različite strukturalne prepreke, očekivanja i sugerisana rodna ponašanja. U tom smislu pokušavamo da razaberemo šta znači biti liderka u muzici, u smislu posebnih karakteristika, šta liderke nude i kako menjaju neke stvari, kao i koje su prepreke i stereotipi sa kojima se suočavaju.
„Govorimo o ženama koje, kao muzičarke, umetnice i radnice, pripadaju različitim domenima u muzičkoj industriji, nezavisnim prostorima i manjim kulturalnim scenama koje su prepuštene same sebi i gde država nema mnogo udela ili je njen udeo mali, i gde je, u svakom smislu, veoma teško opstati, a iz ženske pozicije možda još i teže. To su tradicionalna i neotradicionalna muzika, kao i različiti žanrovi koji se okupljaju pod krovnim određenjem rok muzike, te različiti hibridni i opitni žanrovi koji se opiru svrstavanju. To je jedno specifično estetsko, ideološko, ekonomsko okruženje koje ne pripada mejnstrim kulturi i gde se ženski rad i predvodništvo specifično pozicioniraju“, kaže za Elementarijum dr Iva Nenić, koja rukovodi projektom FILM.
Projekat se, dodaje dr Nenić, bavi i pitanjem međugeneracijskog prenošenja znanja među ženama: da li su one u mogućnosti da imaju uvid u prethodni istorijat ženskog rada na muzičkoj sceni, koliko im je to dostupno ili uskraćeno, i da li postoji prenos znanja bilo da govorimo o poznavanju tehnologije, o samom sviračkom umeću, stilskim karakteristikama i drugim oblastima u kojima žene mogu da se oslone na žene, te kako se upošljava društvena moć koju im pruža muzika.
„Naša pozicija je antiesencijalistička jer ne mislimo da postoje tipične ili urođene muške ili ženske crte. Mi smatramo da postoje određeni izazovi koje društvo stavlja pred muškarca i pred ženu, različite strukturalne prepreke, očekivanja i sugerisana rodna ponašanja. U tom smislu pokušavamo da razaberemo šta znači biti liderka u muzici, u smislu posebnih karakteristika, šta liderke nude i kako menjaju neke stvari, kao i koje su prepreke i stereotipi sa kojima se suočavaju“, kaže prof. Iva Nenić.
Projekat se oslanja na kvalitativnu metodološku orijentaciju, u vidu različitih metoda terenskog istraživanja (posmatranje sa učestvovanjem, različiti tipovi etnografskog intervjua, fokus grupe, akciono istraživanje). U metodologiju se ubrajaju i klasična etnomuzikološka transkripcija, istorijsko-komparativna metoda, kritički pregled izvora i analiza medijskog sadržaja.
Mislim da je važno da se sam koncept liderstva drugačije razradi, da se izmakne iz utilitarističke i praktične perspektive nuđenja modela najboljeg i najefikasnijeg funkcionisanja u poslovnim okruženjima, svojstvenog menadžmentu, ekonomiji i studijama liderstva, te da se ponudi drugačiji model kulturalnog i afektivnog liderstva koji podrazumeva prevazilaženje prepreka koje društvo stavlja pred žene, ali i drugačiju mobilizaciju okruženja i zajednica.
Ova i slične teme do sada nisu često obrađivane u teoriji. U etnomuzikologiji i srodnim disciplinama poput antropologije i studija kulture nije bilo mnogo fokusa na žensko vođstvo i zauzimanje pozicije moći, odnosno na težnje ka promenama putem muzike, objašnjava Nenić.
„Tema ženskog liderstva u muzici nije otvarana, i ovaj projekat treba da bude doprinos u interdisciplinarnom polju preseka etnomuzikologije, studija kulture i kulturnog menadžmenta. Takođe, sa teorijske strane mislim da je važno da se sam koncept liderstva drugačije razradi, da se izmakne iz utilitarističke i praktične perspektive nuđenja modela najboljeg i najefikasnijeg funkcionisanja u poslovnim okruženjima, svojstvenog menadžmentu, ekonomiji i studijama liderstva, te da se ponudi drugačiji model kulturalnog i afektivnog liderstva koji podrazumeva prevazilaženje prepreka koje društvo stavlja pred žene, ali i drugačiju mobilizaciju okruženja i zajednica.“
Guslarke, frulašice, tamburašice: prepreke na putu
Rad na projektu počeo je pre 11 meseci, i u obzir su uzete žene koje su izuzetne izvođačice – pevačice tradicionalne muzike, guslarke, rok muzičarke, poližanrovske umetnice – ali i one koje su „prikrivene“ liderke: medijski i javno manje eksponirane, ali ne i manje bitne zajednicama, te svojevremeno eksponirane javne figure čije je delovanje danas nevidljivo iz različitih ideoloških i istorijskih razloga. Jedno od pitanja koje autorke postavljaju jeste: šta čini liderku, i pod kojim uslovima se odvija/sprečava žensko zauzimanje vodećih pozicija u muzici/kulturi? Usko povezano jeste i ono koje se odnosi na različite strukturalne prepreke koje oblikuju ženski (kreativni i drugi) rad u oblasti muzike.
Na pitanje koje su prepreke identifikovale do sada, dr Iva Nenić objašnjava:
„Odgovor zavisi od toga koju društvenu grupu ili poziciju ženskosti posmatramo. Možemo da kažemo da postoje stereotipi koji seku kroz razne zajednice, istorije i žanrove i koje se tiču ovdašnjih predstava o poželjnom ženskom ponašanju, i ti stereotipi su poznati. Ženama se javni prostor ne prepušta tako lako, i često su u poziciji da moraju da brane svoj javni muzički izraz, ili da se povinuju preovlađujućim predstavama o dobroj ženskosti. Guslarka Olga Kovačević, koja je živela u 19. veku, predstavljala je, kao mlada, ideal uzorne srpske devojke, a kako je starila tako je njeno javno nastupanje postajalo sve manje poželjno. Ipak, u njenim Beleškama nailazimo na upečatljiv prizor kada je, nakon svog inicijalnog uspeha i postepenog pada u zaborav, kao obrazovana gospođica sela pored starog guslara i zajedno nastupala sa njim, u prašini pored crkve, nakratko iznova beskompromisno zauzimajući javni prostor i poziciju one koja ’zbori uz instrument’. Ovakvih primera ima još, ali o njima se malo zna jer ih dominantna verzija tradicije opredeljuje kao zanimljivu anomaliju. Potom, postoje žanrovi koji se predstavljaju kao više opredeljeni za muškarce, kao što je rok kultura ili, recimo, određeni instrumenti poput gitare, koji se najčešće atribuiraju muškarcima, dok se žene u detinjstvu i ranoj mladosti ili direktno ili intuitivno odvraćaju od njih. Takođe, postoje čitave oblasti tradicionalne i neotradicionalne muzike u kojima se, ponekad uz podršku i same nauke koja je stvari predstavljala u vidu binarnih kategorija ili idealtipa, izlaže stav da je ženama prirodnije da se bave tradicionalnim pevanjem, a da muškarcima pripadaju tradicionalni instrumenti, pa se sva odstupanja od te slike predstavljaju logikom izuzetka.“
Guslarka Olga Kovačević, koja je živela u 19. veku, predstavljala je, kao mlada, ideal uzorne srpske devojke, a kako je starila tako je njeno javno nastupanje postajalo sve manje poželjno. Ipak, u njenim Beleškama nailazimo na upečatljiv prizor kada je, nakon svog inicijalnog uspeha i postepenog pada u zaborav, kao obrazovana gospođica sela pored starog guslara i zajedno nastupala sa njim, u prašini pored crkve, nakratko iznova beskompromisno zauzimajući javni prostor i poziciju one koja ’zbori uz instrument’.
Dalje možemo da govorimo o preprekama u pogledu uskraćivanja ili izostanka informacija o tome da postoje mogućnosti za usavršavanje i za muzičko školovanje, a žene se često i odvraćaju od nekih oblika muzičkih aktivnosti. Na osnovu pojedinih etnografskih saznanja, dolazak mladih profesionalno obrazovanih sviračica u osnovne škole i prezentacija muziciranja doveli su do toga da se neposredno nakon takvih planiranih akcija znatno poveća interesovanje devojčica za respektivni instrument u muzičkim školama. Tu je i izostanak istoriografske osnove i naracije o tome da su žene izvanredni muzički izvođači u različitim sociomuzičkim formacijama, žanrovima i stilovima, te da ne moraju uvek biti u ulozi, recimo, pevačice.
Prof. Nenić kaže da se ženama često prigovara da ne znaju da koriste tehnologiju neophodnu za izvođenje muzike, iako one to rade svakodnevno, te da se samim tim stavljaju u poziciju da se stalno pravdaju i objašnjavaju da one to ipak umeju.
Neke od žena čijim su se radom i muzičkim dostignućima bavio tim prof. Ive Nenić jesu različite tradicionalne i neotradicionalne muzičke pevačke grupe kao što su članice vokalnog ansambla Crnućanka iz sela Gornja Crnuća pod Rudnikom ili Treće doba iz Kosjerića, Moba iz Beograda, potom žene koje na različite načine učestvuju u tamburaškoj praksi Vojvodine (sviračice, dirigenti ili profesorke), sviračice na kavalu i tako dalje. One su, kaže Nenić, ne samo dobre instrumentalistkinje, već neke od njih takođe vode i orkestre, neke su nastavnice, a zajedno nastupaju i u drugim kontekstima poput kafane. Tu su i istaknute, vidljive žene koje imaju neku vrstu medijske pažnje poput Nede Nikolić, frulašice i studentkinje Fakulteta muzičke umetnosti, koja „spada u domen mladih, ali briljantnih interpretatora“. Među odabranima su i guslarka Bojana Peković, koja je trenutno na studijama u Helsinkiju, a koja je 2017. pobedila na takmičenju „Ja imam talenat“, kao i Jasna Jovićević, džez instrumentalistkinja, koja je i autorka, liderka više sastava i projekata, edukatorka, aktivistkinja i istraživačica.
Postoje čitave oblasti tradicionalne i neotradicionalne muzike u kojima se, ponekad uz podršku i same nauke koja je stvari predstavljala u vidu binarnih kategorija ili idealtipa, izlaže stav da je ženama prirodnije da se bave tradicionalnim pevanjem, a da muškarcima pripadaju tradicionalni instrumenti, pa se sva odstupanja od te slike predstavljaju logikom izuzetka.
„One su inovatorke i poznavaoci muzike, one su uzori mladim ženama, a starijim ženama su neka vrsta potvrde da ima smisla baviti se muzikom“, kaže Iva Nenić.
Pored već pomenutih, FILM je istraživao i muzičarke koje pripadaju manjinskim etničkim grupama u Srbiji, poput sastava Meškarke iz mesta Aradac u Vojvodini. Reč je o Slovakinjama koje u svom tradicionalnom ženskom orkestru Aradačke meškarke sviraju male harmonike. U ovom ženskom sastavu postoji „momenat dvostrukog identitetskog zalaganja“, kaže Iva Nenić:
„Pre svega, one su žene i bore se da to ostane vidljiva ženska praksa, taj se instrument nasleđivao od majki ili od ženskih članova rodbine. Osim toga, bavljenjem muzikom ove žene prezentuju i svoju slovačku zajednicu. One su tom svojom muzičkom aktivnošću osvajale određene slobode i mogućnosti kreativnog rada, koji im možda nije bio lako dostupan u svakodnevnom životu, gde je već bilo teško balansirati zahteve rada u domaćinstvu koji su stavljeni pred ženu sa zarađivanjem van kuće.“
U fokusu FILM-a bio je i bend Pretty Loud, koji čine mlade Romkinje iz Beograda i Niša okupljene i podržane od strane Fondacije GRUBB. One kombinuju tradicionalnu muziku, hip-hop, a njihovo stvaralaštvo je, pored toga što je izuzetno prijemčivo mlađim generacijama, i snažno društveno angažovano jer se mlade članice sastava zalažu protiv ranih brakova i bore za prava žena. Ova grupa je u martu dobila i priznanje Feminističkog kulturnog centra BeFem za borbu za glas Romkinja. Među ispitanicama u okviru projekta FILM bile su i alumnistkinje i mentorke jedinog Rok kampa za devojčice u ovom delu Evrope i drugih programa Kolektiva mladih žena Femix, kao i druge mlade muzičarke.
Iako FILM naizgled obuhvata liderke iz najrazličitijih muzičkih žanrova, Iva Nenić tvrdi da kod svih njih postoji jedna objedinjujuća crta, a to je „dvostruka borba“ ovih žena: jedna je da se one bore za sopstvenu, a neretko i vidljivost drugih žena u okviru samog muzičkog žanra, a druga jeste borba za razne moći delovanja koje muzika može da pruži, uprkos očekivanjima da žene budu pasivne, bez ličnog i političkog stava i da podržavaju status quo.
„Žensko delovanje u muzici nije nešto efemerno“
Neki od već napisanih radova predstavljeni su na naučnim skupovima u Srbiji i u inostranstvu, a održan je i međunarodni simpozijum 21. juna, na Svetski dan muzike, pod imenom Female leadership in music na Fakultetu dramskih umetnosti, na kojem su izlagale istraživačice iz Sjedinjenih Država, Australije, Nemačke, Austrije, kao i iz regiona i Srbije. Tokom druge godine projekta u planu su javne debate sa muzičarkama, ženama zaposlenim u muzičkoj industriji, aktivistkinjama, kao i koncert kao forma akcionog istraživanja, dodaje dr Iva Nenić, pri čemu je potonje „vođeni događaj gde će muzičarke istupiti iz konvencionalne uloge u kojoj one nešto (nemo) daju publici, te će u interakciji sa publikom i članicama tima otvoreno razgovarati o problemama sa kojima se suočavaju i perspektivama koje grade“.
Važan aspekt samog projekta jeste i namera da se utiče na aktuelnu poziciju žena u muzici, kroz izradu predloga praktične politike. Dr Iva Nenić poručuje da ova aktivnost može da deluje dvojako: „kao poruka samim scenama gde već postoje neke aktivističke strukture, kružoci ili osobe koje su senzibilisane za pitanje roda i kojima bi značilo da na jednom mestu sistematizovano vide šta mogu da budu prepreke i dobri modeli rada i otvaranja daljeg prostora za žensko kreativno delovanje i aktivistizam kroz muziku.“
„Sa druge strane, veoma je važno da i sama država, konkretno Ministarstvo kulture, lokalni donosioci odluka u kulturi, javne kulturne, obrazovne i muzičke institucije, mediji i drugi akteri uzmu u obzir naše preporuke tako što bi se, recimo, u kurikulume i nastavne programe deo tih saznanja pretočio. U samim muzičkim školama teme odsustva ili marginalizacije žena u muzici se ne obrađuju, a malo se govori i o društvenim promenama ili boljitku koje muzika može da podstakne, nekmoli iz ženske pozicije. Neophodno je i da se na seminarima za nastavni kadar govori o ovim temama. Mogu se u programe predmeta uvesti nastavne jedinice koje će na bolji način predočiti postojanje ženskih figura u muzici i mogućnost delovanja, napraviti jednu sliku koja će biti bolje balansirana, a treba raditi i na tome da se formiraju novi programi koji će pružiti konkretna znanja i podršku ženama u muzici.“
U trenutku kada je kultura kao područje društvenog rada dovedena na ivicu opstanka, a žene kao posebno osetljiva grupa naročito ugrožene, neophodno je da ne zatvaramo oči pred takvom situacijom, već da udruženo i namenski delamo, na korist svima.
„Osim toga, veoma je važno i da tela koja odlučuju o projektima u kulturi uzmu u obzir buduće preporuke, kako bi podržala aktiviste i aktivistikinje koji rade na projektima posvećenim pospešivanju ženskog delovanja u muzici, i podrže muzičarke i umetnice koje rade na većoj vidljivosti žena i umanjenju strukturnih prepreka, ili koriste muziku kako bi progovorile o važnim ili novim temama. Neophodno je da se takvi projekti ne procenjuju kao nešto što je efemerno ili deo trenda, jer dosadašnja naučna saznanja govore o tome da je važnih i istaknutih žena u muzici bilo oduvek, ali da su kontinuirano marginalizovane, te da se suočavaju sa preprekama i diskriminacijom koje kreću od neposrednih konteksta do sadejstva stereotipnih očekivanja povodom ženskog ponašanja, višestrukih opterećenja i održavanja rodne segregacije koje može zauzeti krupnije, strukturne obrise. U trenutku kada je kultura kao područje društvenog rada dovedena na ivicu opstanka, a žene kao posebno osetljiva grupa naročito ugrožene, neophodno je da ne zatvaramo oči pred takvom situacijom, već da udruženo i namenski delamo, na korist svima“, zaključuje dr Iva Nenić.