Kako su borbe za ženska prava širom sveta dovele do obeležavanja 8. marta?
Tekst: Staša Bajac
Kako se navodi u istraživanju Organizacije Ujedinjenih nacija za prosvetu, nauku i kulturu (UNESKO) iz 2009, broj istraživača – „profesionalaca koji stvaraju ili konceptualizuju nova znanja, proizvode, procese, metode i sisteme“ – porastao je tokom tog perioda, sa procenjenih 5,8 miliona, na 7,1 milion širom sveta. Međutim, žene i dalje čine tek nešto više od jedne četvrtine te brojke, ili 29 odsto. Dok je broj naučnika u svetu uključenih u istraživanja porastao u poslednjih nekoliko godina, žene naučnici manje su prisutne u projektima od svojih muških kolega u većini regiona.
Srbija, u kojoj čak 43 odsto istraživača čine žene, nalazi se na visokom četvrtom mestu i u odnosu na evropski prosek ima deset procenata više žena u nauci. Iako po mnogim drugim merilima stepena poštovanja ljudskih prava ozbiljno zaostajemo za svojim evropskim bližim i daljim susedima, 8. mart je odličan povod da se istakne da su se srpske naučnice, uprkos nezahvalnom društvenom okruženju, izborile za svoje mesto u naučnoj zajednici. No, kako je na globalnom nivou počela borba za ženska prava i kako je dovela do obeležavanja 8. marta, praznika koji, uprkos naporima feministkinja i grupacija koje se bore za njegov društvenoangažovani aspekt, danas vezujemo za cveće i poklone?
Godine 1908. u Njujorku, 15.000 žena izašlo je u protestnu šetnju, zahtevajući bolje plate, kraći radni dan i pravo glasa. Ovaj talas nezadovoljstva uzburkavao je američko društvo i naredne godine, na inicijativu Socijalističke partije Amerike, 28. februara 1909. obeležen je prvi Dan žena. Iduće godine u Kopenhagenu, na Međunarodnoj konferenciji radnih žena, Klara Cetkin, vođa Ženske kancelarije Socijal-demokratske partije u Nemačkoj, iznela je predlog da se podrži Međunarodni dan žena.
Sto žena iz 17 zemalja složilo se sa idejom da se na taj način zvanično promovišu jednaka prava i pravo glasa za žene. Već 1911. dan je obeležen u Austriji, Nemačkoj, Danskoj i Švajcarskoj. Međutim, žene nisu primale bombonjere, već šetale ulicama zahtevajući da im se dozvoli da obavljaju javne funkcije. Zapanjujuć je podatak da je Švajcarska, iako među prvim zemljama koje su praznovale, ženama omogućila da glasaju tek 1971, dok im je u švajcarskom kantonu Unutrašnji Apencel pravo na glasanje u vezi sa lokalnim pitanjima dodeljeno tek 1991.
Inicijativa koja je započela u Americi proširila se sa severne na istočnu Evropu. Uoči početka Prvog svetskog rata i borbe za mir, poslednje nedelje u februaru 1913, ruske žene obeležile su svoj prvi Dan žena. Ovom datumu prema gregorijanskom kalendaru odgovara 8. mart prema julijanskom, pa je praznik u zapadnoj i severnoj Evropi ubrzo i preimenovan, a žene širom starog kontinenta obeležile su svoj prvi 8. mart protestujući protiv rata i izražavajući solidarnost u borbi za ženska prava.
Međutim, u Rusiji se koristio gregorijanski kalendar, pa je jedna istorijski važna pobeda izvojevana krajem februara, a ne početkom marta. Naime, poslednje nedelje februara ruske žene su počele da štrajkuju za „hleb i mir“, kao odgovor na smrt preko dva miliona ruskih vojnika u ratu. Politički lideri su im se suprotstavili, no žene su štrajkovale sve dok, četiri dana kasnije, car nije bio prinuđen da abdicira i privremena vlada je ženama dodelila pravo glasa.
Tokom dvadesetog veka, Ujedinjene nacije su svake godine održavale konferenciju posvećenu Međunarodnom danu žena, koja za cilj ima usklađivanje međunarodnih napora da žene dobiju svoja prava žena i učestvovuju u društvenim, ekonomskim i političkim procesima.
Od svog uspostavljanja, praznik se pretežno slavio u komunističkim i socijalističkim zemljama – u Kini je proglašen 1922, a španski komunisti su ga obeležavali od 1936. Ovo je ujedno i glavni razlog zašto se Amerika distancirala od praznika, uprkos velikoj ulozi koju nosi u njegovoj istoriji. No, prošle godine je američki predsednik Barak Obama proglasio mart Mesecom žena, pozivajući građane da ovaj međunarodni praznik obeleže u duhu velikih dostignuća žena koja su oblikovala američku istoriju.
Osmi mart je zvaničan praznik u Avganistanu, Jermeniji, Azerbejdžanu, Belorusiji, Burkini Faso, Kambodži, Kini, Kubi, Gruziji, Gvineji Bisao, Kazahstanu, Kirgistanu, Laosu, Makedoniji, Madagaskaru, Moldaviji, Mongoliji, Crnoj Gori, Nepalu, Rusiji, Tadžikistanu, Turkmenistanu, Ugandi, Ukrajini, Uzbekistanu, Vijetnamu i Zambiji, a iako nije državni praznik, slavi se i u Kamerunu, Hrvatskoj, Ruminiji, Bosni i Hercegovini, Bugarskoj, Čileu i, naravno, Srbiji.