Svakoga dana američka vojska izda preko 20 upozorenja o potencijalnim sudarima u svemiru. Kako je otpada koji kruži oko Zemlje i izaziva ovakve sudare sve više, broj sličnih upozorenja preti da se drastično poveća. Naučnici nude nekoliko rešenja…
Foto: keithfiore
Tekst: Anđela Mrđa
Otpad koji se nalazi u kosmosu uglavnom čine ostaci istrošenih raketa ili neaktivni sateliti koji su završili svoje misije i nastavili da lebde u svemiru. Međutim, njihovo besciljno kretanje opasnost je za druge, aktivne letelice koje bi pri ovako nekontrolisanoj kretnji mogle biti oštećenje ili čak potpuno uništene. Kako ostaci po svemiru kruži velikom brzinom, pri svakom udaru dve čestice stvara se mnoštvo novih. Ako se uzme u obzir da neki sateliti, poput Envisat-a, mogu dostići veličinu engleskog dabl-dekera, sudari sa njima mogli bi stvoriti na hiljade novih lebdećih delića.
Jedan takav slučaj zabeležen je u februaru 2009. godine kada je američki komunikacioni satelit „Iridijum-33“ naleteo na neaktivni ruski vojni „Kosmos-2251“ pri brzini od 780 kilometara na čas. Sudar se dogodio u niskoj Zemljinoj orbiti na visini od oko 800 kilometara tačno iznad Sibira ostavivši za sobom čitav oblak otpada. Tako je nedeljama kasnije na hiljade delića lebdelo iznad ovog dela planete dok se najzad nisu razleteli po kosmosu. NASA je tada upozorila na opasnost od udarca nekog od delova u Međunarodnu kosmičku stanicu jer, iako sitni, ovi ostaci putujući brzinom od osam kilometara u sekundi mogu napraviti ozbiljna oštećenja što kada je reč o ovoj stanici ne bi bio prvi put.
Zanimljivo je da je ruski vojni satelit pre sudara besciljno lebdeo punih 14 godina. Naime, „Kosmos-2251“ lansiran je u svemir 1993. godine, a već od 1995. nije u funkciji. Tako je godinama lebdeo preteći da se sudari sa nekom od vasionskih letelica što se najzad i dogodilo. Ipak, on nije jedini beživotni satelit sa kojim je kontakt izgubljen.
Prošle godine, mnoštvo kompanija, vojska, civilna odeljenja i amateri lansirali su u svemir preko 400 satelita, što je četiri puta više od godišnjeg proseka u periodu između 2000. i 2010. godine. Ovaj broj mogao bi još brže da raste ukoliko kompanije Boeing, OneWeb i SpaceX nastave da razvijaju svoj plan za lansiranje na stotine novih komunikacionih satelita. Ako bi se čitava ova megakonstelacija zaista našla u kosmosu u narednih pet godina kako je planirano, njihov broj nadmašio bi broj svih satelita poslatih u vasionu u istoriji čovečanstva. Zbog toga, istraživači već uveliko rade na razvijanju različitih modela za čišćenje kosmosa.
Nekoliko timova rešenje vidi u unapređenju sposobnosti satelitskih operatera da u sve „zagađenijem“ kosmičkom prostoru detektuju otpad na putu i blagovremenim manevrom izbegnu sudar. Drugi pak pokušavaju da naprave što veću bazu podataka koja bi uključivala informacije o tome gde se šta tačno nalazi u kosmosu. Postoji i grupa istraživača koja radi na kategorizaciji kosmičkog otpada na osnovu oštrine ili veličine predmeta, kako bi satelitski operateri unapred znali koliko je opasno ono što im se ispreči na putu. Najzad, mnogi smatraju da bi „najčistije“ rešenje bilo da se po završetku misije sateliti vraćaju na Zemlju. Na tom putu letelice bi usled velike brzine kojom se kreću pri ulasku u atmosferu u poptunosti izgorele.
Problem kosmičkog otpada ipak, nije novijeg doba. Još na početku svemirske trke između Sovjetskog Saveza i Amerike, kada je 1957. godine lansiran Sputnik, prvi veštački satelit, broj predmeta u kosmosu počeo je da se povećava. Do 1970. dostiže skoro dve hiljade objekata. Trideset godina kasnije taj broj povećava se na 7500 dok je danas identifikovanih predmeta u kosmosu preko 20.000, od čega čak 95% čine delovi „mrtvih“ satelita.
Kao odgovor na trend povećanja i sve veći broj novolansiranih satelita, od 2000. godine mnoge internacionalne kompanije uspostavile su saradnju u cilju razvijanja smernica za postizanje održivosti svemira. Jedan od pokušaja biće izveden tokom narednih nedelja kada će tim britanskih istraživača testirati RemoveDEBRIS projekat. Jedan od ciljeva ovog projekta je da se nefunkcionalni sateliti u kosmosu hvataju mrežom koja će ih dalje preusmeravati nazad ka atmosferi u kojoj će izgoreti i potpuno nestati.