Nekoliko država i nevladinih organizacija uveliko isprobava UBI, mesečnu isplatu koju pojedinci dobijaju isključivo zato što su članovi političke zajednice
Tekst: Ivana Nikolić
Najjednostavnije rečeno, Universal Basic Income (UBI) jeste novac bez obaveza. To je određena suma koju građani neke države, ili članovi neke druge političke zajednice, dobijaju bez obzira na njihovo imovno stanje i činjenicu da li su zaposleni ili ne. Dakle, bez obzira da li ste predsednik vlade, lekar, obućar ili pekar, država vam isplaćuje neku vrstu plate.
UBI je uveliko realnost za građane Finske, Kanade, Kenije, a uskoro će biti uveden i u Kaliforniji. Ove države, ili u slučaju Kenije nevladina organizacija, pokrenule su pilot programe sa namerom da provere koliko je ova ideja efikasna i koje su joj dobre i loše strane.
Koncept money for nothing, ili „novac ni za šta“ nije nov, a prvi put o njemu govore filozofi prosvetiteljstva. Međutim, ostao je na margini sve do pre nekoliko godina kada vlade širom sveta počinju da ga shvataju ozbiljnije nego ikad, a najveću pažnju privlači nakon svetske ekonomske krize 2008. godine kada dobija i javnu podršku iz Silicijumske doline.
Pristalice ove šeme zagarantovanog prihoda tvrde da će siromašni građani imati više koristi od nje nego od aktuelnih sistema socijalne zaštite zato što ovi drugi imaju stroge zahteve koji korisnike često ostavljaju zarobljene u siromaštvu.
Prema rečima Luka Martinelija, ekonomiste sa Univerziteta u Batu, univerzalni osnovni dohodak predstavlja poverenje da će ljudi znati da iskoriste novac na najefikasniji mogući način. Pristalice ovog koncepta veruju da trenutno veliko interesovanje pruža šansu za sprovođenje rigoroznih ispitivanja i pilot projekata koji treba da utvrde da li će UBI imati konkretne, merljive prednosti u odnosu na druge sisteme zaštite.
Jedan od glavnih istraživača na UBI pilot projektu u Keniji, Tavnet Suri, ekonomista sa Masačusetskog tehnološkog instituta, tvrdi da je UBI alat za smanjenje siromaštva i da učesnici pilot projekta mogu da ulože novac u rizičnije stvari jer su im osnovne potrebe zadovoljene.
Međutim, sva dosadašnja ispitivanja uključivala su mali broj ljudi i trajala su mahom po nekoliko godina, što ograničava njihovu realnu moć. Pored toga, ne postoji tačna definicija uspeha. Istraživači pokušavaju da uspostave ravnotežu između potencijalnih dobitaka u jednoj i istovremenih gubitaka u drugoj oblasti. Na primer, UBI može imati korist u zdravstvenoj zaštiti, a dovesti do gubitaka u obrazovanju i učešću ukupnog stanovništva u radnoj snazi.
Tradicionalne šeme socijalne zaštite vs UBI
Moderna država blagostanja ili socijalna država nastala je na zgarištu Velike depresije i Drugog svetskog rata koji su opustošili svet. Činjenica je da su tradicionalni sistemi socijalne zaštite sa svojom aktivnom ulogom poboljšali životni standard građana, ali jedna od glavnih zamerki je bila što zahtevaju dosta birokratije koja bi trebalo da obezbedi da svaki primalac zadovoljava stroge standarde kako bi dobio novčanu pomoć. Kritičari socijalne zaštite kažu da su administrativni troškovi preveliki i da čitav koncept daje ograničene pozitivne rezultate, a da u nekim slučajevima socijalna davanja obeshrabruju ljude da pronađu posao.
Sa druge strane, UBI pomaže pojedincu tako što mu omogućava da namiri osnovne životne potrebe (na primer u Finskoj 20.000 građana dobija po 560 evra mesečno), ali je teško da samo sa tom svotom može da preživi mesec dana. To je jedan od razloga zašto je političarima širom sveta i bez obzira na ideološku opredeljenost UBI privlačan koncept.
UBI se vekovima promoviše na različite načine – počevši od engleskog književnika i državnika iz 16. veka Tomasa Mora i njegove ”Utopije” preko političkog filozofa Tomasa Pejna i ekonomiste Miltona Fridmana pa sve do američkih predsednika Frenklina Ruzvelta, Ronalda Regana i britanske premijerke Margaret Tačer. Ideja univerzalnog osnovnog dohotka zajednička je i liberalima i konzervativcima. Dok je za prve način da se iskoreni siromaštvo, za druge je to racionalizovan i jednostavniji sistem socijalne zaštite.
Zato i ne čudi podatak da su projekti slični aktuelnim pilot projektima u Finskoj i Keniji postojali i ranije. Posebno je zanimljiv slučaj gradića Dofena u Kanadi gde su od 1974. do 1978. godine najsiromašniji stanovnici dobijali novac od federalnih i gradskih vlasti kao i mogućnost da ga potroše na način koji oni odaberu. Rezultati su pokazali da su tinejdžeri čiji su roditelji dobijali novac završili dodatnu godinu školovanja u odnosu na svoje vršnjake čiji roditelji nisu bili učesnici pilot projekta. Takođe, učesnici projekta su bili i boljeg mentalnog i fizičkog stanja.
Problemi
UBI eksperiment je u Finskoj naišao na teškoće pa je krajem aprila ove godine parlament odlučio da ga ne finansira još godinu dana već da se započne sa razvijanjem drugih šema socijalnih davanja. Iako su mediji u početku hvalili ideju, finsko javno mnjenje se ubrzo okrenulo protiv UBI-ja i činjenice da košta 20 miliona evra. Neke od zamerki su bile da mesečna suma ne može da pokrije osnovne potrebe odraslog građanina, da ne postoji adekvatna grupa i da je istraživanje obuhvatalo samo odrasle nezaposlene stanovnike.
U kanadskoj provinciji Ontario UBI pilot program, koji obuhvata oko 4000 građana, počeo je krajem prošle godine. I dok posmatrači širom sveta istovremeno traže znake uspeha i neuspeha, istraživači uključeni u projekat će najpre morati da definišu šta te reči zapravo znače, a neki efekti neće biti vidljivi u narednih deset do petnaest godina.
Mišljenja eksperata u ovoj oblasti su podeljena. Dok neki gotovo slepo veruju u uspeh ove ideje, drugi poput Martinelija tvrde da će podaci koje pilot programi budu dali pokazati da efikasan program košta mnogo. „UBI koji možemo da priuštimo je neadekvatan, a UBI koji je adekvatan ne možemo da priuštimo“, tvrdi Martinoli.
Sličnog je mišljenja i ekonomista Dejmon Džons sa Univerziteta u Čikagu. On tvrdi da čak ni jasna pobeda UBI –ja u pilot projektima ne bi nužno značila da će on biti delotvoran u praksi. Jedan od razloga je to što su aktuelni projekti mali, a većina novca dolazi iz privatnog sektora te oni ne mogu da daju odgovor na pitanje da li vlade mogu da priušte nešto niti da li bi građani pristali da plaćaju dodatan porez kako bi finansirali UBI.