Eksperiment istraživača sa Univerziteta Vaterlo u Kanadi pokazao je da kada dođe do sukoba, siromašniji ljudi mudrije rasuđuju
Tekst: Ivana Nikolić
Najnovije istraživanje sa Univerziteta Vaterlo u Kanadi pokazuje da bogatiji pojedinci, ali i zajednice koje pripadaju bogatijim regionima, ne mogu da rezonuju onoliko mudro koliko to mogu oni koji su lošijeg imovinskog stanja i skromnijeg porekla.
U članku pod naslovom „Društvena klasa i mudro razmišljanje o međuljudskim sukobima u regionima, među osobama i u [raznim] situacijama“, koji je nedavno objavio renomirani časopis Proceedings of the Royal Society B, istraživački tim profesora Igora Grosmana polazi od toga da je mudrost najvažnija u rešavanju sukoba. Za Grosmana i njegovog studenta Džastina Briencu mudrost je sposobnost čoveka da bude otvoren, intelektualno skroman i tolerantan na tuđa mišljenja i stavove. Rezultati njihovog istraživanja pokazuju da je, na ovaj način shvaćena mudrost, svojstvenija ljudima koji su odrastali u siromaštvu ili u radničkoj porodici.
Kako su Grosman i Brienca došli do ovih zaključaka? Njihov eksperiment sastojao se iz dva dela. Najpre su pronašli 2145 ljudi, državljana Sjedinjenih Američkih Država, i tražili od njih da popune onlajn anketu. Pitali su ih da zapamte sukob koji su imali u skorije vreme (recimo, raspravu sa supružnikom ili prijateljem), a potom su im dali da odgovore na 20 pitanja koja se odnose na taj, ali i na bilo koji drugi konflikt. Neka od tih pitanja bila su: „Da li ste pomislili da ste možda vi krivi?“ i „Koliko ste se trudili da shvatite stavove druge osobe?“.
Grosman i Brienca su zatim pregledali sve podatke i učesnicima dali ocene iz dve oblasti: ocenu iz „mudrog rasuđivanja“, na osnovu njihovih odgovora na gorepomenuta pitanja, i ocenu njihove društvene klase, i uparili rezultate. Videli su da su ljudi koji potiču iz najniže društvene klase (oni sa skromnijim prihodima i lošijeg obrazovanja, koji više brinu o novcu) ocenjeni duplo većom ocenom iz mudrog rasuđivanja od ljudi koji pripadaju najvišoj društvenoj klasi. Važno je imati na umu to da ni ekstremno bogati ni ekstremno siromašni nisu učestvovali u ovoj studiji – i nivo obrazovanja i prihodi govore da je reč o ljudima koji pripadaju slojevima u rasponu od radničke klase do više srednje klase u SAD.
U drugom delu eksperimenta istraživači su pronašli 200 ljudi koji žive u i oko An Arbora, gradića u Mičigenu, i dali im da urade standardan test merenja inteligencije, kao i da pročitaju tri pisma iz rubrike „Draga Abi“, koja čitaocima daje savete. U jednom pismu, na primer, čitalac je rekao da su njegovi prijatelji u svađi i pitao čiju stranu da zauzme. Svaki učesnik je potom razgovarao sa ispitivačem o tome kako bi situacija opisana u pismu mogla da se reši. Potom je ispitivač ocenjivao njihove odgovore – da li i u kojoj meri odgovaraju njihovoj definiciji mudrosti.
Kao i u prvom delu eksperimenta, istraživači su otkrili da su ljudi iz nižih društvenih klasa konstantno imali bolje rezultate pri merenju stepena mudrog rasuđivanja od onih ispitanika koji su pripadali višem staležu. Rezultati testa inteligencije, sa druge strane, nisu ni na koji način bili povezani sa njihovim mudrim prosuđivanjem.
Grosman kaže da su ljudi koji su odrastali u radničkoj klasi morali da se oslanjaju na zajednicu daleko više nego ljudi višeg imovnog statusa, i da se trude da nađu dovoljno dobre društvene tehnike rešavanja sukoba sa svojim vršnjacima. Bogatiji, sa druge strane, više su se fokusirali na obrazovanje – što poboljšava njihov stepen inteligencije, ali nisu ulagali ni približno toliko truda da usavrše veštine rešavanja sukoba. Grosman sada namerava da proširi studiju mudrosti – kako je zove – i da obuhvati ekstreme: i najbogatije i najsiromašnije.