Koliko je život u surovim klimatskim uslovima uticao na kulturu Eskima
Tekst: Danka Spasovski
Jednu od svojih priča pisac horor romana i naučne fantastike Den Simons smešta u arktičke oblasti, mesta večitog snega i leda. Priča „Teror“ zasnovana je na istinitim događajima koje je doživela ekspedicija iz 19. veka u pokušaju da pronađe severozapadni prolaz na severu Amerike. Dobro opremljeni, zvanjima i znanjima, potkovani Evropljani našli su se u problemu koji nisu umeli da reše. Surova priroda dokazala je nepripremljenost civilizovanog čoveka, razlomivši u paramparčad njegovo samopouzdanje.
Međutim, tamo gde su moreplovci doživeli fijasko, Eskimi su sasvim lepo funkcionisali – organizivani, opskrbljeni iskustvom i znanjem, kao da ne žive na jednom od mesta sa najsurovijim klimatskim uslovima. Koristeći generacijama prenošena učenja, Eskimi su mogli da procene pogodnost vremenskih prilika za lov, naprave sanke ili šator od dostupnih materijala – kao što su krzno ili kosti životinja – ili da se ugreju u ledu. Snežna belina može da izzove oštećenje vida, pa Eskimi imaju naočare napravljene od rogova karibua, a tradicionalna eskimska obuća sastoji se od tri sloja koji čuvaju toplotu nogu koju moderna obuća ne bi mogla da obezbedi na tako niskim temperaturama. Ti slojevi su unutrašnja čarapa, čizma od fokine kože u sredini i spoljašnje krzno. Inuitsko tradicionalno znanje predmet je i akademskih istraživanja, pa tako u Kanadi postoji više centara u kojima se proučavaju tehnike koje su Eskimi vekovima koristili u svom svakodnevnom životu. Nažalost, utvrđeno je da su mnoga od njih neprimenljiva zbog globalnih promena kao što je otpoljavanje.
Eskimi svoje znanje nazivaju Qaujimajatuqangit, što označava sistem praktičnih znanja, kulturoloških uvida i epistemoloških aspekata sveta ljudi, prirode i životinja. Eskimi neguju fundamentalni princip po kome su ljudska bića racionalna, sposobna da uče i imaju kapacitet da rešavaju probleme. Mudrost Inuita vezuje se za zdravlje, lečenje i dobrobit čoveka. Ona je je živa i postojeća i ne pripada samo prošlim vremenima, ali se retko prenosi direktno, već kroz pesme, igru i priče.
Religija i mitologija Inuita se prepliću, pa tako njihova verovanja odlikuje izrazit animizam, odnosno pridavanje živih osobina neživim predmetima. Prema njihovim verovanjima u središtu svih stvari, živih i neživih, nalaze se duhovi koji menjaju mesta obitavanja u skladu sa prirodnim poretkom. Tako postoje posebna mesta gde se nalaze duhovi i delovi životinja koje oni posebno poštuju, pa ih posle lova ostavljaju u vodi kako bi nastavili da žive u drugoj životinji.
Ponekad zapadnu kulturu poredimo sa drugim kulturama kako bismo ukazali na njene nedostatke. Tako je široko poznata tvrdnja da Eskimi nemaju reč za rat. Međutim, istraživači tvrde da razlog tome nije što među inuitskim grupama nikad nije bilo konflikata. Njihova kultura i klimatski uslovi su na neki način sprečili da ti sukobi dobiju šire razmere jer se njihova postojbina ne graniči sa drugim narodima. Kako su uvek bili orijentisani na preživljavanje u surovim vremenskim prilikama, nije ni bilo uslova za ono što se u drugim kulturama naziva ratom. Drugim rečima, geografske karakteristike oblikovale su njihovu kulturu. Dok je u mnogim drugim delovima sveta tehnološki napredak umanjio zavisnost mentaliteta od mesta življenja, može se reći da je takav uticaj u arktičkim oblastima još prisutan.
Mada Inuti uglavnom nisu opterećeni pravilima modernog sveta, njihov kulturni život nije isključivo od harmonija i blagostanje. U nekim kanadskim mestima u kojima žive Eskimi poslednjih godina je primećen značajan porast stope samoubistava, što je podstaklo nosioce „starih znanja“ da se, koristeći moderne tehnike, obrate svojim sunarodnicima podstičući neke njihove tradicionalno poželjne osobine, uključujući i religiju i umetnost kako bi se podstakao rezilijentnost, odnosno otpornosti na stres, krize i životne nedaće i izazove.
Neke mračne strane eskimske kulture opisao je i Simons u svojoj priči. Ekspediciju mesecima proganja nepoznati stvor, upriličavajući „belim ljudima“ teror iz naslova, uzrokujući vremenske neprilikame, nedostatak hrane i međusobne nesuglasice. Tuunbak, duh iz inuitske mitologije koji je uspostavio mir sa Eskimima kontaktirajući njihove šamane, sixam ieua, uznemiren je dolaskom tuđinaca i zato ih lovi tokom čitavog njihovog boravka.
Kritičari smatraju da Tuunbak iz knjige predstavlja slom nadmenosti zapadnog čoveka koji svoju superiornost gubi u predelima koje nije uspeo da savlada i prevaziđe. U tim istim uslovima lokalni eskimski narod izgradio je viševekovni način življenja, tamo gde je tehnološki razvijenija civilizacija pokazala nemoć.