Na osnovu čega se utvrđuje da su dva otiska prsta identična? I kakve veze sa tim ima Čarls Darvin?
Piše: Marija Vidić
Da li ste znali da je Čarls Darvin, osim za teoriju evolucije, zaslužan i za to što policija danas koristi otiske prstiju za identifikaciju ljudi? Dobro, nije Darvin to smislio, ali je za ovog velikog naučnika vezana zanimljiva anegdota o tome kako su otisci prstiju ušli u policiju.
Naime, škotskom hirurgu Henriju Foldsu, koji je radio u bolnici u Tokiju, dopala je neka starinska japanska grnčarija na kojoj su se videli otisci prstiju u glini. Posmatrajući ih, dr Folds se zainteresovao za ovu temu i neko vreme proučavao jagodice ljudi, a onda čak i majmuna, pa i drugih životinja i otkrio je veliku sličnost i neke pravilnosti.
Svoja zapažanja o tome kako izgledaju linijice na prstima japanskih muškaraca kao i Evropljana zapisao je u članku koji je 1880. godine objavljen u časopisu Nejčer. Folds bi skicirao linijice na papiru i uz njih beležio podatke „vlasnika“: boju očiju, kože i kose, pol, nacionalnost… U članku je predložio da se otisci beleže i čuvaju tako što se prst umoči u mastilo pa se ostavi trag na papiru, jer se na ovaj način dobijaju jasne linije. Probao je i sa ostavljanjem otisaka na staklu, ali su bili dosta bledi, mada vrlo precizni.
Folds je na osnovu svojih zaključaka, između ostalog, sugerisao kako bi otisci prstiju mogli da posluže u identifikaciji kriminalaca. I sam je, kako je naveo, pomogao da se razreše dva slučaja – u jednom je čovek, kradljivac, masnim prstima pipao staklo, a u drugom se penjao uz beli zid, ostavljajući tragove.
Kada se šest godina kasnije vratio u Veliku Britaniju, Folds je svoje ideje i predloge izneo Londonskoj policiji, ali oni nisu pokazali interesovanje za njegovo otkriće. No, nije odustao. O svom metodu pisao je Čarlsu Darvinu. Ovaj je već bio previše star i bolestan da bi se time bavio pa je pismo samo prosledio svom rođaku Frensisu Galtonu, koji je bio vrlo zainteresovan za antropologiju.
Galton se danas smatra jednim od najvažnijih ljudi kada je reč o ulasku otisaka prstiju u policijku istragu, jer je primetio kako se oni mogu klasifikovati u nekoliko grupa. Deset godina pošto mu je Darvin prosledio Foldsovo pismo, Galton je 1892. godine objavio knjigu „Otisci prstiju“, gde je dao precizan statistički model i izračunao kako je mogućnost da dve osobe imaju identičan otisak prsta 1:64.000.000.000.
37 vekova ranije…
Mada je ta ideja o identifikaciji ljudi po njihovom otisku prsta naizgled relativno nova, još su za Vavilonce i Egipćane otisci imali specijalno značenje. Zato su ostavljali otiske prstiju i dlanova na predmetima koje su pravili od gline. U Vavilonu je otisak prsta na ugovoru služio kao dokaz da se nije reč o falsifikatu, a čak je prema nekim saznanjima vavilonski kralj Hamurabi u 18. veku p.n.e. tražio da se od uhapšenih građana uzimaju otisci prstiju.
U Kini su početkom 3. veka p.n.e. otisci takođe služili za identifikaciju i bili su čak – kao i danas – dokaz u slučaju kada je neko uhapšen zbog krađe, o čemu je i Folds pisao u svom članku objavljenom u Nejčeru.
I pored toga, ideja o razlikovanju ljudi na osnovu otisaka prstiju nije bila ni razrađena ni opšteprihvaćena i tek je u 17. veku postala ponovo zanimljiva – pre svega naučnicima.
Nova saznanja
Na primer, Holanđanin Govard Bildo i Italijan Marčelo Malpigi istovrmeno su 1685. godine objavili knjige „Anatomija ljudskog tela“ i „Anatomska observacija spoljnih organa dodira“, u kojima su obojica objasnili tazkozvane papilarne linije koje vidimo na jagodicama. Međutim, oni se nisu bavili individualnim razlikama ljudi na osnovu izgleda jagodica.
Krajem 18. i početkom 19. veka nekoliko lekara pisalo je o svojim zapažanjima kako papilarne linije jesu individualna karakteristika: Nemci Johan Majer i Georg fon Meisner, Čeh Jan Purkinj… Ser Vilijam Džejms Heršel inicirao je 1858. godine u Indiji uvođenje davanja otisaka prstiju pomoću kojih bi se osigurala ispravnost ugovora, zatim skupljao je otiske prstiju zatvorenika, a takođe je uvedena obaveza da penzioneri ostavljaju svoj otisak u bazu kako posle njihove smrti rođaci ne bi bespravno nastavili da uzimaju penziju od države.
Jednako važnu ulogu u građenju daktiloskopije imao je šef argentinske policije Huan Vučetić, inače poreklom Hvaranin, koji je osmislio sistem zavođenja otisaka prstiju i ostalih podataka o kriminalcima, kao što je njihov opis – visina, odnosi dimenzija određenih delova tela, boja kose, očiju i slično.
Proučavajući pomenutu Galtonovu knjigu „Otisci prstiju“, Vučetić je 1892. osmislio praktičnu sistematizaciju otisaka i u Buenos Ajresu osnovao prvi biro za otiske prstiju na svetu.
Iste godine stigao je i uspeh: inspektor Alvarez, Vučetićev kolega, radio je na slučaju ubistva u kom je povređena žena, a njena dva sina su preklana. Žena je upirala prstom na komšiju, ali je ovaj uporno i pored mučnog ispitivanja u policiji, negirao da ima bilo kakve veze sa napadom. Međutim, Alvarez je na vratima kuće u kojoj su se dogodila ubistva našao otisak palca u krvi. Ispostavilo se da se poklapa sa otiskom povređene žene koja je nakon toga priznala da je ubila svoja dva sina.
Slučaj je proslavio Vučetića i njegov biro, a interesovanje za daktiloskopiju i forenziku počelo je ubrzano da raste pa su u narednim godinama i decenijama nicali slični biroi za otiske poput ovog u Buenos Ajresu.
Koji ste vi tip?
Čim je stvorena prva baza otisaka prstiju, postavilo se pitanje kako da se ona pretražuje. Kako među stotinama ili hiljadama kartončića pronaći onaj koji tražite, a koji možda uopšte i ne postoji?
Na primer, Srbija, relativno mala zemlja, ima zbirku od oko 200.000 registrovanih počinilaca krivičnih dela, koja se sastoji od njihovih otisaka prstiju, osnovnih ličnih podataka i fotografija. Danas se baza ne pretražuje ručno, već to radi kompjuter umesto nas, ali u prošlosti, da bi se ovaj posao olakšao i ubrzao, napravljena je gruba klasifikacija otisaka na četiri grupe. Kada policija nađe otisak prsta na mestu izvršenja krivičnog dela, oni ga proslede forenzičarima koji ocene u koju od te četiri grupe spada. Tako se za kratko vreme eliminiše tri četvrtine baze jer takvi otisci uopšte nisu isti tip, i nastavlja se pretraživanje samo među preostalom četvrtinom uzoraka.
Kasnije, kada su baze postale velike, četiri grupe dobile su i podgrupe i tako se ponovo ubrzala pretraga.
Na osnovu čega su napravljene grupe?
Glavna podela napravljena je na osnovu oblika papilarnih linija. Posmatra se da li se lučni uzorci pružaju s leve na desnu stranu otiska, da li polaze s jedne strane, prave polukrug u sredini i vraćaju se natrag, da li obrazuju koncentrične krugove…
Međutim, kada forenzičari posmatraju otisak, oni traže još neke upadljive individualne karakteristike, kao što su, na primer, mesta gde se papilarne linije račvaju ili gde počinju, a posmatraju i centre krugova koje prave linije, kao i delte. Pored toga, u upotrebi je i takozvana nenumerička metoda identifikacije koja koristi druge individualne karakteristike kao što su znojne pore, stepen zakrivljenosti papilarnih linija i druge.
Da bi se potvrdilo da su dva otiska prstiju identična, potrebno je, bar prema praksi iz srpske policije, da se poklopi čak 12 ovakvih individualnih karakteristika.
Mada su sa ulaskom DNK analize u forenziku mnoge nepravedne presude donesene na osnovu otisaka prsta ispravljene, smatra se da je daktiloskopija ipak izuzetno pouzdana forenzička metoda za identifikaciju ljudi. Papilarne linije su individualna anatomska osobina čoveka, ne menjaju se tokom života i neponovljive su.