Na mestu slavne sidnejske opere, nekada se nalazila mala ribarska koliba u kojoj je živeo Benelong, mladi Aboridžin koji je bio spona između dve kulture – britanske i aboridžinske
Tekst: Darko Donevski
Dok se zavese pripremaju za spuštanje na parter sidnejske opere, poslednji svetlosni snop projektuje na belom platnu lik mladog Aboridžina. Plesna predstava se završava, zatvoren među četiri zida glavni junak okončava svoj život ali samo delimično nagoveštavajući gledaocu kako je proveo svoje poslednje trenutke. Plesači ansambla Bangara su otkrili svoja tela – znoj, kapljice crvene tečnosti pod pojasom kao bljesak krvi pod bičevima engleskih kolonista, ruke podignute prema Suncu u znak zahvalnosti i iščekivanja. Trupa je iskoračala na binu, zajedno sa njom i mladić koji je odigrao Benelonga. Poklanja se publici, aplauz udara u svod dvorane, odbija se i dugo odzvanja kao svest o virtuozno odigranoj sudbini jednog od najznačajnijih simbola u istoriji Australije. Čitav život u sat vremena, ali kad eho utihne koliko zaista taj život poznajemo i shvatamo?
Benelong (1764-1813) je bio pripadnik Eora, ljudi koje danas u Australiji generalnim imenom zovu Aboridžinima. Benelong je punim imenom u istoriji zabeležen kao Vularavare Benelong (Woollaraware Bennelong), ali podaci iz sidnejskog Maritime muzeja kažu i da je imao nekoliko drugih imena, poput Bunde-Bunda što na jeziku Eora znači jastreb. Smišljanje imena u plemenima Australije je posebna zanimljivost, jer je zapisano da su ih mnogi naseljenici davali po prvoj ulovljenoj ribi ili prvoj viđenoj ptici. Benelong je svoje detinjstvo proveo živeći blizu reke Paramate, koja se sliva u današnji Port Džekson, popularni zaliv u Sidneju. Tamo je kao mladić često lovio ribu i družio se sa ostalim pripadnicima svog naroda. Ipak, tok i stil života mladog Benelonga okrenuo se ka nepredviđenim izazovima za koje Eori nisu bili pripremljeni.
Kolonizacija starih kultura
Godine 1788. na obale Australije se iskrcala posada sa jedanaest velikih brodova koji su osam meseci plovili od engleske luke Portsmut sve do Sidneja. Iako se u istoriji može čitati nekoliko različitih interpretacija, ono što je nedvosmisleno je da su lađe doplovile iz daleka sa osvajačkim ciljem! Dolazak Engleza nije samo napisao neke od najkrvavijih saga o osvajanjima (za Evropljane) novih svetova, već je ostavio i priču o jednom od najčudnijih “prijateljstava” ikad ispričanim. Uporedo sa zadacima o eksploatisanju prirodnih resursa “nove južne zemlje” (kako su Englezi nespretno tada zvali Australiju), novopostavljeni guverneri dobili su i direktnu naredbu od kralja Džordža III da naprave sponu sa lokalnim stanovništvom.
Bilo je zamišljeno da se ta veza kreira tako što bi se doslovno oteo izabrani muškarac iz lokalnog plemena, obučio engleskom jeziku i veštinama, nakon čega bi ispunjavao dovoljno “kriterijuma” da vrši ulogu posrednika između Engleza i Aboridžina. Englezi su svakako želeli da znaju više o aboridžinskom načinu života i preživljavanju, mada nikada nisu iskreno želeli da komunikaciju ostvare na prirodan način, bez unapred uspostavljene pozicije superiorne rase.
Jednostrano nametanje kulturnih i socijalnih normi kao dugoročni cilj ipak se ne može nazvati željom za dijalogom, te je model u kome bi se kompletno prihvatalo učenje ili verovanje naroda koji su na dvoru smatrani divljacima bio nezamisliv za kraljevske osvajače. Zbog toga priča o Benelongu i njegovoj sudbini može da se podvede pod jednakost sa pitanjem: šta je sudbina moderne ljudske komunikacije? i čak dalje: da li smo zaista naučili lekcije iz prošlosti? Da li je moderan čovek sposoban da ostvari komunikaciju bez spoticanja o etablirani status koje njegova država ima u datom istorijskom trenutku? U vremenu kada se civilizacija priprema za direktan suživot za veštačkom inteligencijom, kada brzina širenja virtuelnih komunikacinih informacija prevazilazi energetske kapacitete prosečnog čoveka, priče iz ne tako daleke prošlosti ostaju nedovoljno poznate a njihove pouke neusvojene i potcenjene.
Plesač sa belim šeširom, elegentnim mornarskim odelom i velikim mačem oživeo je lik Benelongovog prijatelja. U istoriji je zapisano da je to bio Artur Filip (1738-1814), jedan od najpouzdanijih kraljevskih pomorskih oficira, i čovek koji je postao prvi guverner današnjeg Novog Južnog Velsa, savezne države Australije. Danas je Novi Južni Vels najmnogoljudnija savezna država na istočnoj obali kontinenta, ali tada, 1788. godine Novi Južni Vels je bio deo obale sa naseljima koja su svoju istoriju započela 5000 godina pre dolaska osvajača.
“Plemena su uznemirena i među ljudima je strah”, stoji zapisano u dnevniku brodskog oficira. Artur Filip sa svojim vojnicima posmatra mlade ljude kako provode vreme u lovu i druženju blizu današnjeg glavnog sidnejskog zaliva, i za oko im zapada mladi Benelong. Dok proslavljaju ulov, Aboridžini ni ne slute da će jedan od njih biti otet. Kako je kasnije zapisao u svojim memoarima jedan od vojnika, Vilijam Bredli, “bio je to najteži zadatak i najbeskrupuloznija zamisao koju su ikad morali da sprovedu u delo”. Iznenađujuće, Benelong, iako u okovima, nije pokazivao znakove očajanja, opiranja ili straha. U svom novom životu brzo je našao zamenu za stari dom – savladavao je lekcije velikom brzinom, postajući ubrzo miljenik Artura Filipa.
Prijateljstva koja to (ni)su
Upravo je ta neočekivana adaptivnost mladog Benelonga trasirala odlične odnose između Engleza i Aboridžina u godinama koje su usledile. Dve različite kulture svoje odnose su i dalje gradile sa izvesne distance, ali su politička komunikacija i posebno trgovina bile olakšane. Ono što, međutim, istoričari nisu napisali o tom periodu jeste koliki je istinski nivo poverenja prema osvajačima tada vladao među lokalnim plemenima.
Benelong i Artur Filip svoje međusobno poštovanje krunisali su i razmenom titula, koje su za obe zajednice bile važne – tako je Filip Benelongu dao povelju imenujući ga za “guvernera” sidnejske oblasti, zaduženog da nastupa ispred domorodačke zajednice, dok je Benelong Filipa počeo da oslovljava sa “otac”, što je najveća čast koju Eori udeljuju drugim ljudima. Filip naređuje i da se Benelongu izgradi mala ribarska koliba, na čijem mestu se danas nalazi slavna zgrada-školjka sidnejske opere. Ples u njoj znači da vatra stare Benelongove kolibe i dalje gori.
Nakon pet godina služenja kraljevskom visočanstvu u Australiji, guverner Artur Filip je odlučio da se povuče i poziciju prepusti nekom drugom. Za mnoge neočekivano, on sa sobom u Englesku povodi i Benelonga. Istorijski izvori različito tumače ovaj čin. Dok jedni Benelongov nesvakidašnji prekookeanski put u nepoznato karakterišu kao želju Aboridžina da vide “daleki svet belih ljudi”, drugi pak ističu da je Filip vešto iskoristio Benelongovu odanost i status koji je u tom momentu imao, te da ga je na engleski dvor odneo kao najvredniji “trofej” engleske osvajačke dominacije. Ono u čemu se svi slažu jeste da je Benelong u Engleskoj imao značajnu pažnju učestvovujući u mnogim diplomatskim raspravama.
Striktno istorijski gledano, Benelong u svom liku i delu ima sve karakteristike današnjih političkih diplomata. Savladavši jezičku barijeru, on po dolasku u Englesku počinje da oblači elegantna odela, odlazi u pozorišta i kraljevske žurke, prihvatajući kompletno engleske manire. Engleska javnost je dala značajnu pažnju susretu dve kulture, iznova apostrofirajući da “evropski stil ostvarivanja kulturnih kontakata ponovo pokazuje svoju nadmoć i da prihvatanje različitih učenja može da dovede do harmoničnog života ”. Ipak, mnogo toga tragičnog može već tada da se nasluti u njegovom liku. Podvojenost, srce koja ne zna za šta se tačno bori, ličnost koja ne zna da li je nešto dobila ili sve izgubila, ribar koji je daleko od svog zaliva, diplomata koji je svestan da veliki potresi idu ka njegovoj zemlji, slobodi a na kraju i identitetu.
Verovatno je sve to uticalo da se nakon tri godine provedene u Engleskoj, Benelong sa flotom koja je isplovljavala ka Sidneju 1795. vrati u svoju zemlju. Povratak u ono što bi se lakonski nazvalo “starim načinom života” bio je sve samo ne ono što je očekivao. Benelong zatiče drugačiju zemlju, naselja koja se grade i koja više nisu samo mala i ribarska, i teško obolelog najboljeg prijatelja koji umire od posledica boginja, koje su na kontinent doneli evropski mornari. Benelong zapada u alkoholizam i ubrzo ga se odriču i njegovi Eori, ali i engleski zvaničnici.
Progonjen od obe strane, sklanja se na zapadnu obalu Paramate gde postaje vođa nekoliko lokalnih klanova. U njegovoj priči više nije bilo Artura Filipa, nije bilo nikoga iz perioda provedenog u Engleskoj. Umire 1813. godine, neki kažu u borbi klanova, dok drugi izvori navode prirodnu smrt na posedu koji je bio mesto izgradnje prve pivare u Sidneju. Nije bio zaboravljen od svog naroda, koji je čuvao njegove priče i odavao mu poštu u decenijama koje su sledile.
Pogled u sidnejsku luku i prelepu školjku Opere, možda istu onakvu kakvu je nekada na tom mestu izranjao Benelong, pokreće pitanje o žrtvi koju je ovaj mladi Eori poneo. Iako tradicionalno doživljavan isključivo kao medijator između evropskih kolonista i lokalaca, Benelong je zapravo mnogo više. On je priča o prošlosti i budućnosti, a njegova žrtv,a tragedija i neminovni rezultat viševekovnih težnji britansih osvajača. Nametanje veštačke harmonije među ljudima i danas ostavlja velike posledice po sudbinu Aboridžina.
Najveća stopa alkoholizma i suicidnosti je među ovom populacijom, čineći da njihov životni vek bude daleko ispod australijskog proseka (čak deset godina niži u odnosu na neaboridžinsku populaciju). Statističari kažu da i danas na australijskom kontinentu živi preko 50 razilčitih domorodačkih grupa. U prošlosti su njihovi pripadnici bili brojniji, ali su dovedeni gotovo na nivo odumiranja nakon beskrupuloznih akcija koje su nad njima vršene tokom 19. i 20. veka.
Prvi Aboridžin koji je dobio australijski pasoš bio je čuveni slikar Albert Namađira, i to tek u drugoj polovini 20. veka. Aboridžini su dali naciji nekoliko velikih ljudi koje je čitav Komonvelt slavio, pre svega se to odnosi na sportske uspehe – aboridžinskog porekla su Ivon Gulagong, nekada najbolja teniserka na svetu, pa olimpijska atletska šampionka Keti Friman, takođe i prvi Aboridžin koji je igrao košarku na našim prostorima – Nejtan Džavai. Pisci David Unaipon i Anit Hejs, takođe su aboridžinskog porekla.
Razumeti značaj života višestruko kompleksne figure kakav je bio Benelong zahteva i razumevenje istorijskih činjenica. Ne čudi zbog toga potreba mnogih medija da na neki način amortizuju težak poslednji period Benelongovog života. Tako je 1981. ugledni Tajms dao svoju svetliju verziju Benelongove smrti u kojoj on biva ponovo prihvaćen i slavljen od svog naroda, provodeći bolestan zadnje trenutke okružen nepodeljenom pažnjom. Godine 1995. Kuri je režirao predstavu postavljenu na scenu nacionalnog pozorišta, ali je i ona imala pomalo prenaglašen pokušaj da relativizuje stradanje glavnog junaka i nađe mnogo više pozitivnih elemenata u Benelongovoj “ničijoj sudbini i ničijoj zemlji”.
Tek je predstava koju ju trupa Bangara odigrala ove godine postavila stvari na pravo mesto – alkoholizam je samo manifestacija duboke žalosti i podeljenosti osećanja koja Aboridžini i dalje imaju. Iako zvanično integrisani u sve nivoe društva, počevši od edukacije, spoznaja da im je zemlja oteta a tradicija marginalizovana čini da njihova borba (unutrašnja čak više nego politička) i dalje traje.
Koliko razumemo priče koje pričamo?
Mnogi reditelji, novinari i istoričari koji su hteli da ispričaju ovu priču nisu uspeli – sapleli su se ili o pokušaj da budu blagi prema Engleskoj, ili da prikriju težak unutrašnji slom čoveka koji gubi pravo na slobodan život. Nakon velikih studentskih demonstracija u Australiji šezdesetih godina, onih koje su napokon dovele do toga da se “aboridžinsko pitanje” sagleda sa najviših instanci, život plemena postao je predmet proučavanja na fakultetima i u školama. Ono što i dalje nedostaje je dijalog – istinski i ljudski, pun razumevanja i želje za upoznavanjem.
U 21. veku, spisak jezika, nacija i kultura je determinisan i predstavlja pokretačku energiju sveta, narodi koji vekovima pre dolaska evropskih kolonista pripremaju svoj život za zemlju koju nemaju nameru da napuste (npr. Aboridžini ali i plemena u Amazoniji), uskraćeni su za mogućnost liderstva kod njenog oblikovanja. Centralni karakter predstave nije se nijednom tokom 70 minuta igre zaustavio u svojim kretnjama, pravio je piruete kada su mu stavljali okove, stepovao kada bi život gubili njemu dragi ljudi. Čovek je artefakt Univerzuma i kao takav nezaustavljiv baš i kao prostor u kom se izražava.
Da li njegove priče znamo da interpretiramo i razumemo u celosti? Benelongova priča zato nije ni foršpan niti hronologija jedne ljudske patnje, već i sudar prošlosti i budućnosti, ples koja čeka da bude odigran isključivo onda kada ljudi budu spremni da mu se potpuno prepuste. Samo tada se odgovori vraćaju, direktni i jasni poput bumeranga. Nikako drugačije.