Danski psiholog Svend Brinkman skeptično gleda na samopomoć i uvodi neke sasvim drugačije savete
Tekst: Danka Spasovski
Početkom prošlog veka psihologija ličnosti bila je obeležena pre svega nesvesnim – u kojoj meri i na koje sve načine ono određuje čoveka. Pod dominantnim uticajem psihoanalize, čovekova prošlost je posmatrana kao gospodar njegove sadašnjosti i budućnosti. Sredinom dvadesetog veka, između ostalog i kao reakcija na pređašnju paradigmu, razvila su se brojna gledišta koja oslobađaju čoveka. Humanistički pogledi na čovekov izbor i egzistencijalistički odnos prema sebi i svetu zamenili su determinizam i uneli više optimizma kada je u pitanju ono što čovek moće da uradi sa sopstvenim životom.
Koncept lične odgovornosti pratio je mogućnost samoizgradnje koja otvara put kreiranju svoje budućnosti i njenog poimanja. Dakle, ona je i uslov da sebe realizujemo u skladu sa svojim potencijalima, ali i posledica onoga što činimo sa sobom. Samoaktualizacija kao takva, ukoliko se postigne, otvara nove mogućnosti i postaje motiv koji ima autonomiju.
Pioniri humanizma su postavili jedan širi okvir u kome se uz navedene pojmove nalaze i neki drugi kao što je koncept piramide potreba Abrahama Maslova. Ovaj koncept podrazumeva da postoje čovekove osnovne potrebe čije je zadovoljenje preduslov za javljanje sofisticiranijih, kao što je potreba za ličnim rastom i razvojem.
Popularna kultura
Međutim, od tada do sadašnjeg trenutka ove ideje su se u popularnoj kulturi preobratile u izrazito eksploatisani cilj potrage za srećom. Glavni, a ponekad i jedini segment čovekove ličnosti o kome se raspravlja i uči je motivacioni, dok su pozitivna osećanja praktično jedina dozvoljena. Ostala osećanja mogu samo imati ulogu da pokažu kako nešto u životu ne funkcioniše pa to treba menjati i što temeljnije prionuti na njihovu eliminaciju i promenu. Razmišljanja i jezički treba organizovati tako da se koriste fraze koje sadrže samopouzdanje i dobro raspoloženje.
Nekako se podrazumeva da običan čovek srednje klase zapadnog sveta bude u očekivanom obrascu ukoliko ima, takođe pretpostavljenu, želju za uspehom. U moru priručnika i uputstava kako da se osećamo ispunjenije, kako da pronađemo sklad u sebi, pojavio se ”proglas” jednog danskog profesora koji promoviše sve suprotno.
Svend Brinkman, doktor psihologije i samozvani predvodnik pokreta protiv samopomoći (Anti-self-help-movement), poziva na odbacivanje ideologije stalnog unapređivanja i pozitivnog razmišljanja. ”Dozvoljeno nam je isključivo da budemo pozitivni, dozvoljeno nam je isključivo da budemo srećni i sve što može da poljulja takva stanja svesti smatra se pogrešnim”, navodi Brinkman i kaže da ako se osećamo nesrećno, prema ovakvom shvatanju, treba da okrivimo sebe.
U ovakvom diskursu jedini faktor je lična aktivnost, dok svi ostali faktori (društveni, politički, kulturološki) padaju u senku, pa se problemi objašnjavaju nedovoljno pozitivnim pristupom osobe. Brinkman ide i dalje pa smatra da se za organizacione ili strukturne probleme okrivljuje pojedinac.
Kontradiktorna ideologija
Kakvi su rezultati široko promovisanog životnog stila konstantne težnje ka samounapređivanju i rutinskog praktikovanja introspekcije? Iako je dominantna popularna kultura usmerena na promenu tačke gledišta, zauzimanje optimističnog stava i pojačavanje motivacije, sve je veći broj onih koji traže profesionalnu pomoć zbog preplavljujućeg stresa, sindroma sagorevanja i depresije. Profesor Brinkman ovu protivrečnost objašnjava nametanjem zahteva da se stalno bude u pokretu, konstantnoj težnji ka nečemu višem i boljem.
Prema Brinkmanovom mišljenju, ovakvi stalni zahtevi prema sebi su nemilosrdni – ”Ljudi postaju iscrpljeni, a to je ključni faktor u nastanku mnogih slučajeva depresije”. On objašnjava da zapravo i sam uspeh industrije samopomoći otkriva anksioznost koja karakteriše moderno doba. Mnogo ljudi je u potrazi za brzim rešenjima problema, a ovakvi priručnici nude pojednostavljena objašnjenja nastanka teškoća i iste takve metode njihovog uklanjanja. Brinkman ide i dalje i navodi da self-help ideologija upućuje da je smisao života unutar pojedinca izostavljajući pritom mogućnost da se smisao pronađe u odnosima sa drugim ljudima, unutar društva ili prirode.
On smatra da je oslobođenje koje je šezdesetih godina prošlog veka ličnosti obezbedila pojava samoaktualizacije, sada postaje opresivno jer je ”upravo to ono što društvo želi od pojedinca, a pogotovo potrošačko društvo: da se bude stalno u pokretu, konstantno prilagodljiv, fleksibilan i u težnji za promenom, kako bi se kupovali novi proizvodi; nikad ne bi trebalo biti zadovoljan, već stalno tražiti više”. Ovakva kamuflaža u vidu paradigme samoispunjenja, smatra Brinkman, više nije od pomoći pojedincu.
Načela anti-samopomoći
Šta dakle predlaže ovaj danski autor? Pre svega da se treba suprotstaviti opsesivnom samoposmatranju i unapređivanju. Umesto postavljanja cilja da se spozna ”unutrašnje ja”, treba težiti ka tome da se uspostave uravnoteženi odnosi sa okolinom. Kao odgovor na trend uputstava o pozitivnom mišljenju od strane trenera za lični razvoj, umesto ”ja sam graditelj sopstvenog života, sam biram temlje i građu za njega”, ”svesno odlučujem o svom izboru”, Brinkman nudi priručnik od sedam uputstava zasnovan na ”osvežavajućoj negativnosti” filozofije rimskih stoika. Njih naziva autorima samopomoći svog vremena i ukazuje na važnost vrlina, dužnosti i etičkih normi koje su u ovom diskursu zanemarene.
Napisana u duhovitom tonu, delimično kroz ironiju i sarkazam, Brinkmanova načela za lični razvoj glase ovako:
- 1. Prestanite da budete stalno usmereni na sebe: što se više analizirate, lošije ćete se osećati. Lekari to smatraju jednom vrstom paradoksa – što više informacija o zdravlju neko prikuplja, više se pronalazi u dijagnozama i sve gore se oseća. Većina gurua samopomoći će vas podsticati da donosite odluke na osnovu intuicije. Ne činite to.
- 2. Fokusirajte se ne negativno u svom životu: decenijsko usmeravanje na pozitivno nije donelo zadovoljavajuće rezultate. Često je korisnije biti sumorni namćor nego neutemeljeni veseljak. I uvek postoji gomila razloga za ozlojeđenost: na kraju svako ostari, razboli se i umre. Ako se svakog dana prisetite sopstvene prolaznosti i smrtnosti, više ćete poštovati život.
- 3. Naučite da kažete ne. Govoreći ”ne želim to da uradim” šaljete poruku da posedujete snagu i integritet. Samo roboti uvek govore da. Na primer, ako na poslu procenjuju vaš učinak i razvoj i šef vam predloži da morate da se poboljšate kroz neku edukaciju, učtivo ga odbijte i recite mu da bi vam više prijao dan relaksacije na poslu.
- 4. Suzbijte malo svoja osećanja: ako ste stalno nehajni i pozitivni, drugi bi mogli da posumnjaju da je vaš stalni entuzijazam pomalo lažan. Takođe, ako niste sposobni da ”spustite loptu” kad ste ljuti, mogli bi da vas tretiraju kao nestašno dete. Odrasle osobe biraju pre da budu dostojanstvene nego autentične.
- 5. Otpustite svog trenera: koučing i terapija su sveprisutna sredstva razvoja u našoj ubrzanoj kulturi. Vašem kouču je cilj da vam pomogne da pronađete odgovore u sebi i ostvarite sve svoje potencijale. Ali to je potpuno pogrešno. Razmotrite ideju da otpustite trenera i umesto toga počenete sa njim da se družite. Recimo, odvedite kouča u muzej i pitajte ga koje životne lekcije možete da steknete ako usmerite pogled spolja umesto unutra.
- 6. Pročitajte roman – nikako vodič za samounapređenje: takve knjige su uvek na vrhu liste najčitanijih jer promovišu ideju da je život nešto što sasvim kontrolišemo. Na kraju, one vas ostavljaju utučenim zbog nemogućnosti da razumete njihova silna obećanja sreće, bogatsva i zdravlja. Sa druge strane, romani vam omogućavaju da razumete ljudski život kao složen i nepredvidiv.
- 7. Zadržite se u prošlosti: ako mislite da vam je situacija sada loša, samo se setite kako je mogla biti i gora. A verovatno će biti i u budućnosti. Prošlost, sa druge strane, ima tendenciju da deluje svetlije i sjajnije. Kada vam neko izloži plan za inovacije i viziju budućnosti, recite mu da je ranije sve moglo biti bolje. Objasnite mu da je ideja napretka stara tek par stotina godina i da je u osnovi destruktivna. Vežbajte da ponavljate. Neka vam uzori budu osobe koje su ukotvile u jednom mestu. Insistirajte na svom pravu da stojite u mestu.