U svojoj knjizi ”Zašto se niste ubili?“ psihoterapeut Viktor Frankl pisao je o iskustvu u koncentracionom logoru, odbrani od teško podnošljivih emocija i smislu života
Tekst: Danka Spasovski
Kako biste reagovali kad bi vas neko pitao „zašto se niste ubili“? Verovatno biste bili zbunjeni i iznenađeni, čak i ako imate osećanja bespomoćnosti, tmurnog ste raspoloženja ili razmišljate pesmistički. Upravo ova rečenica je tvorcu logoterapije Viktoru Franklu pomogla da sakupi građu za svoje inovacije u oblasti psihoterapije: to pitanje je postavljao klijentima a njihove odgovore koristio je da im pomogne da povrate smisao života.
U knjizi koja na srpskom nosi upravo ovaj naziv – „Zašto se niste ubili?“ (na engleskom „Man’s Search for Meaning“), a koju je napisao za samo devet dana, autor je želeo da mudrost stečenu kroz sopstveno iskustvo prenese kroz glavnu temu njegovog rada: tvrdnju da smisao življenja postoji i da je cilj pronaći ga. Iako je naizgled knjiga o smrti, ona sadrži mnoštvo uputstava za samopomoć u stresnim situacijama. Prema jednoj anketi, ovaj naslov se nalazi među devet najuticajnijih dela svih vremena.
Rođen u Beču 1905. godine, Viktor Frankl je doktorirao medicinu pre Drugog svetskog rata. U periodu između dva rata organizovao je besplatna psihološka savetovališta za adolescente u nekoliko evropskih gradova. Njegovo zalaganje je bilo zapaženo kad je uočeno da se tokom 1930. godine nije desilo nijedno samoubistvo među mladima u Beču, gde je Frankl imao savetovalište. Iako je poticao iz jevrejske porodice, dočekao je nacističku vlast ne napuštajući zemlju: uspeo je da dobije iseljeničku vizu za Ameriku, ali je nije iskoristio jer nije želeo da napusti svoje roditelje.
U periodu između 1940. i 1942. godine, bio je načelnik Neurološke klinike u Beču u kojoj su se lečili Jevreji. Dovodeći sopstveni život u rizik, davao je lažne dijagnoze duševno obolelim pacijentima, kako bi ih spasao od nacista koji bi ih podvrgavali eutanaziji. Godine 1942. Frankl, kao i njegova supruga i porodica bivaju uhapšeni, deportovani u geto, a kasnije u koncentracione logore Aušvic i Dahau.
Odbrana od nepodnošljivih emocija
Frankl se u zatočeništvu, prema sopstvenim rečima, susreo sa “nepopustljivom borbom za dnevno sledovanje hleba i goli život”: opisao je i objasnio mnoga duševna stanja kroz koja je prolazio on i ostali logoraši, ilustrujući mnogobrojnim primerima ponašanja zatočenih i stražara. Kao logoraš broj 119104, prošao je kroz mnoga osećanja i razmišljanja, faze psihološke adaptacije svojstvene abnormalnim uslovima u kojima se nalazio. Najpre se našao u fazi šoka i radoznalosti, u kojoj ljudi još sakupljaju informacije o dešavanjima, a dominantno oseaćnje je iznenađenost.
Za njom sledi faza apatije, u kojoj su se logoraši delimično adaptirali i stvorili neke rutine: ovakva adaptacija je u službi odbrane od teško podnošljivih emocija – ljudsko biće se od njih odvaja, kao da između svesnosti i osećanja stvara zaštitni zid. U toj situaciji izostaju saosećajnost prema drugima, gađenje i strah od jezivih scena u logoru – da bi psihički preživeo, logoraš je morao da se emocionalno distancira.
Život tamo je toliko nepodnošljiv da ga Frankl opisuje gorim od košmara – jednom prilikom je odlučio da ne probudi čoveka pored sebe koji je imao noću moru, jer je, kako kaže “nikakav san, ništa, ma kako bilo strašno, ne može biti strašno kao logorska stvarnost u koju sam hteo da ga vratim”.
Nešto pre oslobođenja, teško je oboleo od tifusa, pa ipak je, svestan opasnosti da zbog bolesti upadne u delirijum, noći provodio ulažući volju i napor da sebe održi u budnom stanju i tako preživi – u tim trenucima je rekonstruisao beleške svojih ranijih rukopisa na komadićima papira kojih se krišom domogao po logorskim kancelarijama.
Svedočenje monstruoznom postupanju prema ljudima učinilo je da spozna neke nove doživljaje – šta sve u čoveku može izazvati osećanje radosti. Sreću i patnju je okarakterisao kao relativne i pozicionirao na skalu sreće, odnosno skalu patnje – uporedio je patnju s materijom u gasovitom stanju: “Ako izvesna količina gasa dospe u zatvorenu prostoriju, on će da je ispuni potpuni jednolično bez obzira na njenu veličinu. Tako i patnja potpuno ispunjava čovekovu dušu i svest bez obzira na to da li je trpljenje veliko ili ne”.
Franklovu analogiju proširuje i na sreću, i kaže da i najmanji povod može prouzrokovati najveće veselje. Kao primer navodi situaciju prilikom premeštaja u drugi logor, gde su zatočenici bili vidno obradovani (iako promrzli i umorni, fizički potpuno deprivirani) zbog činjenice da novi logor (i novo mučilište) nema dimnjak – što je njima značilo da ih na tom mestu neće ubijati i spaljivati.
Jednom drugom prilikom, nakon završetka rata, neko je pred Franklom prokomentarisao sliku koja prikazuje logoraše kako leže na daskama tupo gledajući u fotografa, rekavši da je prizor jeziv. On se prvo iznenadio rečenicom, a zatim je reagovao tako što je pokušao da objasni sagovorniku kako nema ničeg jezivog u toj sceni: zapravo, takvi trenuci su prikazivali odmor i predah od konstantnog maltretiranja, i rekao je da se ti ljudi na slici ne osećaju nesrećno.
Sumirajući bolno i teško iskustvo logora, Frankl je izneo ideju da se i pored svih užasavajućih dešavanja, dostojanstvo ljudskosti da održi svoj unutrašnji svet ne može uništiti. „Čoveku se može oduzeti sve osim jednoga: bazične ljudske slobode da u svim okolnostima izabere svoje držanje, da prihvati svoj sopstveni put.“ To znači da čovek i u najsurovijoj situaciji zadržava mogućnost da izabere kako će se prema njoj odnositi. Frankl navodi da i trpljenje ima smisla, podjednako kao i stvaranje i uživanje – način na koji čovek prihvata svoje patnje daju životu dublji smisao.
Biće s odgovornošću
Nakon oslobođenja, Frankl je ponovo zasnovao porodicu i nastavio s radom u oblasti psihoterapije. Godine 1946. postao je predsednik Austrijskog društva psihijatara, što je ostao i narednih 25 godina. 1950. godine osniva Austrijsko psihoterapeutsko društvo, čiji je osnivač i prvi predsednik. Mesto profesora na Bečkom univerzitetu dobija 1955. godine, a od 1961. nadalje tu funkciju obavlja i na više američkih fakulteta – Harvardu, Dalasu, Pitsburgu i Stanfordu. 1970 u San Dijegu otvara se katedra za logoterapiju, a 1992. godine grupa Franklovih saradnika i članova porodice osniva u Beču Institut “Viktor Frankl”.
Nadovezujući se na psihoanalizu pre svega u interesovanju za prirodu i tretman neuroza, Frankl se većim delom oslonio na egzistencijalizam, i kreirao jednu formu egzistencijalne analize. Principi terapije koje razvija udaljavaju se od psihoanalitičkog pristupa najpre po tome što se usmeravaju na budućnost, a manje na prošlost.
Na svom profesionalnom putu susretao se i sarađivao s Alfredom Adlerom, Vilhelmom Rajhom, Gordonom Olportom. Franklove teze inspirisane su mnogim učenjima, još od budista, preko stoika pa da njegovih savremenika egzistencijalista. Može se reći da je on jedan od zastupnika humanističke orijentacije u psihologiji – čoveka smatra bićem s odgovornošću kome, ukoliko ima neke psihičke tegobe, stručnjak treba pomogne u pronalaženju rešenja i uviđanju smisla, a ne tako što će ga posmatrati kao bolesnog i težiti da ga „izleči“: „Analitičar koji se ne zaustavlja pred istinskim vrednostima (analizanta), već hoće da nastavi sa svojim raskrinkavanjem samo odaje potcenjivanje duhovnih težnji drugog“.
Pojam slobodne volje često deluje kao da je iluzija: ne možemo da biramo kad, gde i u kojim okolnostima ćemo se roditi, niti možemo da mnogo da utičemo na okruženje ili grupe kojima pripadamo. Ipak, Frankl smatra da ljudsko biće uvek ima mogućnost izbora – bez obzira na stepen ugnjetavanja ljudi su slobodni da „izaberu svoj stav u datoj celini okolnosti“. Njegova orijentacija ka egzistencijalizmu bila je pod uticajem Kjerkegora, Jaspersa i Hajdegera. Međutim, za razliku od drugih egzistencijalista, Frankl nije pesmističan i smatra da je ljudsko biće sposobno da prevaziđe nevolje i probleme.
Pridavanje odgovornosti čoveku on izražava kroz „kategorički imperativ logoterapije“ koji glasi: „Živi tako kao da sada živiš po drugi put i kao da si prvi put pravio greške koje bi i sada mogao da napraviš!“ Služeći se iskustvom iz logora, Frankl čoveka zadužuje i obavezuje odgovornošću postupanja i doživljavanja, i zaključuje: „…gasne komore u Osvjencimu (Aušvic) je stvorio čovek; ali je čovek takođe bio onaj koji je u te komore ulazio uspravno, s molitvom Gospodnjom ili sa Shema Yisrael na usnama“.
Potraga za smislom
Svoje principe o traganju za smislom Frankl je ugradio u svoju psihoterapeutsku tehniku, koju neki autori smatraju i trećom bečkom školom psihoterapije, uz psihoanalizu i individualnu psihologiju. Termin “logoterapija”(naziv potiče od grčke reči “logos” što znači smisao) Frankl je koristio prvi put još 1926. godine, prilikom izlaganja na kongresima u Berlinu, Dizeldorfu i Frankfurtu.
Logoterapija se zasniva na tri filozofska i psihološka koncepta: to su slobodna volja, traganje za smislom i smisao življenja. Ova načela Frankl je stavljao u odnos sa tri dimenzije čovekovog bića – telesnom, psihičkom i duhovnom, i u tri vida ispoljavanja: kroz stvaralačkog čoveka, doživljajnog čoveka ili onog koji trpi (trpljenje, krivica ili smrt). Smatrao je da gubitak smisla, obesmišljenost vode u noogenu neurozu (od grčke reči „nous“ što znači duh), neurozu izazvane egzistencijalnim vakuumom u ljudskom životu, a da je adekvatan odgovor na njih egzistencijalna analiza i logoterapija. Smisao se može dokučiti na jedan od tri načina: kroz delatnost – rad, ljubav ili posvećenost, ili kroz patnju – trpljenje. Sama potraga za srećom i imperativ njenog pronalaženja koji dominiraju u modernom društvu ne vode dobrom – Frankl napominje da je upravo unutrašnja napetost ta koja prethodi i u konačnici vodi pronalaženju smisla.
Zapadno društvo dvadesetog veka Frankl karakteriše kao društvo kolektivne neuroze, usmereno na postignuće, promovisanje uspešnih, srećnih i mladih ljudi. Smatra da se vrednost ljudske jedinke često određuje kroz njegovu korisnost za društvo, i pravi paralelu s Hitlerovom vladavinom, u kojoj su mnoge bolesne, stare ili osobe s invaliditetom bile ubijene “iz milosti”, zbog toga što su smatrani “beskorisnim” za funkcionisanje zajednice. Frankl smatra da su u modernom društvu bazične vrednosti ljudskog bića maglovite i nejasne.
Logoterapijski pojmovi operacionalizovani su šezdesetih godina prošlog veka u obliku testa Skala smisla života (PIL – The Purpose in Life Test), pa se njime mogu ispitati prisustvo životnih ciljeva, entuzijazam, smislenost života, individualna odgovornost, sloboda odlučivanja, pridavanje vrednosti životu, uočavanje pozitivnih stvari, prisustvo samoubilačkih razmišljanja, osećanje kontrole nad životom, sadržajnost dnevnih aktivnosti i srodni pojmovi. Logoterapijski pristup je sasvim individualizovan – svaki pojedinac ide ka svom smislu, koji je u dinamici i tokom životnog veka prolazi kroz razne faze i menja se.
Jedna od poznatijih i dosta korišćenih tehnika koju je razvio Frankl u okviru logoterapije zove se “paradoksalna intencija” i odnosi se na to da osoba u mislima namerno izazove misao ili radnju koja izaziva strah. U slučajevima neuroza gde se postoje tzv. anticipirani (unapred očekivani) strahovi, kao što su fobije i opsesivno-kompulzivne neuroze, ova tehnika se pokazala kao delotvorna, i primenjuje se i u drugim vrstama terapija.
Pola veka nakon izbavljenja iz logora, Frankl je preminuo u Beču 1997. godine. U čast velikom misliocu i svom dedi, njegov unuk Aleksander Veseli je 2010. godine snimio dokumentarni film “Viktor i ja”.