Pojava interneta omogućila je pronalaženje velike količine informacija, ali je uvela i novu vrstu autoriteta
Tekst: Danka Spasovski
Godina 2016. donela je velike promene u životu Britanaca – referendumom su izglasali izlazak Velike Britanije iz Evropske unije. Neposredno pre održavanja referenduma, grupa ekonomskih stručnjaka, laureata Nobelove nagrade u oblasti ekonomije, oglasila se pismom britanskoj javnosti, u kome sugeriše da bi za državu ishod napuštanja EU bio vrlo nepovoljan. Istovremeno je sto pedeset naučnika, pripadnika Kraljevskog društva, potpisalo sopštenje u kome se izjašnjavaju protiv Bregzita. Među njima je u Stiven Hoking, koji je izjavio kako bi ishod izlaska bio „katastrofalan za nauku u Britaniji“.
Ipak, većina glasača nije uvažila stručna mišljenja. Tako se u javnosti pojavilo pitanje zašto su predlozi i upozorenja profesionalaca lako odbačena. Ketrin Houli, profesorka filozofije na škotskom univerzitetu Sent Endruz, objašnjava da je doživljaj glasača izrazito zasićen sopstvenim vrednostima i načelima, kao i osećanjem slobode da se izabere kandidat koji tim uverenjima odgovara. Zbog toga stručni saveti ne utiču na njihovu konačnu odluku.
Otpor prema ideji
Ima dosta zdravorazumskog u tome da postoji otpor prema ideji da nauka određuje koji je životni svetonazor ispravan, a koji nije. Osim toga, Houli napominje i sumnju u postojanje interesnih grupa iza naučne kuće, tima ili firme. Ovaj problem je poslednje decenije naročito izražen u okviru medicine i zdravstvenih stručnjaka, kao i farmaceutskih kompanija.
Izraženo je nepoverenje u farmaceutske firme i njihove proizvode, pogotovo vakcine. Ustalilo se verovanje da su mnogi lekovi bespotrebni ili čak štetni, dok je jedini interes „velike farmacije“ isključivo profit, po cenu zdravlja čitavih naroda. Ovakav stav postoji u mnogim društvima, nezavisno da li se izjašnjavaju stanovnici država „prvog sveta“ ili onih u razvoju.
Sudeći prema navedenom, interesantna je činjenica da se odnos prema stručnom autoritetu promenio: dok je opštepoznati eksperiment Stenlija Majlgrema o pokoravanju autoritetu postavio teoriju o poslušnom ponašanju većine ljudi prilikom primanja poruka od stručnjaka, sada izgleda da taj uticaj više ne deluje, bar kad se radi o drugačijem načinu komuniciranja poželjnog ponašanja prema stručnjacima. Informisanje javnosti sad se dešava putem više kanala, a internet je dostupan svima i sadrži, pored tačnih, i obilje netačnih informacija.
Osim toga, društvene mreže i internet zajednice imaju sopstvenu dinamiku, pa tako aktivni i elokventni pripadnik neke takve zajednice može biti veći autoritet i savetnik, nego osobe koje nisu u interakciji s članovima mreža, iako su profesionalno daleko kompetentniji. Verovatno najupečatljiviji i najpoznatiji primer jednog ovakvog miljea su antivakcinalni pokreti, čija je srž egzistencije na internetu, mada se posledice verovanja u načela ovih pokreta odražavaju u realnom životu, i mogu biti velikih razmera.
Poluznanje
Možda se tu, bar delimično, krije odgovor na pitanje kako je nestalo poverenje u autoritet: moguće je da verovanje nije nestalo, već su se promenili autoriteti. U vreme kad su postojali samo štampani mediji, televizija i radio, slanje informacija je bilo unekoliko ograničeno i jednosmerno. Pojava interneta omogućila je pronalaženje velike količine informacija, mada je procenjivanje njihove istinitosti ili relevantnosti ostavljeno pojedincu i njegovom znanju. Tako je došlo do prihvatanja velike količine netačnih ili nedovoljnih informacija, što je proizvelo takozvano „poluznanje“, koje se smatra opasnijim od potpunog neznanja.
Takođe, internet je uveo novu vrstu autoriteta – ljude koji su se emancipovali na svetskoj mreži, blogere, administratore grupa na društvenim mrežama, i druge. Tako je došao trenutak da se za neki problem, koji bi u drugim uslovima rešavali konsultacijom sa stručnom osobom, može obratiti istog trenutka recimo u okviru forumske ili Facebook grupe, i vrlo brzo dobiti odgovor. Na primer, roditelj koji je u dilemi šta da daje od namirnica detetu, može postaviti to pitanje i dobiti odgovor, a njegova reakcija će dobrim delom zavisiti od stepena poverenja u ovakav vid savetovanja.
Tokom 2015. godine, nemački istraživač Brajan Hendriks uradio je studiju o poverenju u stručnjake, pri čemu je skovao termin “epistemička pouzdanost”. Hendriks je došao do zaključka da samo znanje nije dovoljno da se stekne poverenje u autoritet eksperta: osim znanja, neophodno je da poseduje integritet, odnosno da je iskren. Treći uslov glasi da je važno da bude i dobrodušan. U tom smislu, neki autori navode da javnost izbegava da sluša ekspertska mišljenja i zbog toga što su – ponekad i namerno – prezasićena teško razumljivim, komplikovanim izrazima, pa ih doživljavaju kao elitiste i imaju otpor prema njima.
Na internetu se mogu pronaći i preporuke za verifikaciju nečije stručnosti: pravi stručnjak je od kolega prepoznat kao takav, pozivaju se na mišljenje te osobe, član je strukovnog udruženja. Zatim, pravi stručnjak daje argumente nezavisne od predrasuda i ličnih pristrasnosti, nije deo grupa koje mogu da ostvare korist iz argumenata te osobe, nema političku niti versku pozadinu, i ne pridaje veću važnost pojavljivanju u medijima u odnosu na strukovne sastanke.
Postoje i smernice za one koji se predstavljaju kao eksperti, a s kojima treba biti oprezan: takve osobe rešavaju probleme i izvan domena za šta su stručni, pokazuju nekritičku samouverenost, a često su ubeđene da su nepriznate od strane ostalih kolega ili mejnstrima jer su najbolji, izvanredni stručnjaci.
Međutim, naučnici i ekonomisti koji su bili protiv Bregzita, demantovali su ispravnost saveta koje su davali Britancima njima od ranije poznati političari. Nebojša Petrović, profesor socijalne psihologije na Filozofskom fakultetu u Beogradu, smatra da su na ishod Bregzita najviše uticale društvene privilegije i socio-ekonomski status većine glasača. Petrović smatra da se stručni autoritet urušava u javnosti, jer se dešavalo nebrojeno mnogo puta u istoriji da se zvanične, opštepriznate istine i “činjenice” promene. Ljudi su normalno postali sumnjičaviji.
—
Za ilustraciju teksta korišćeno je ulje na platnu poznatog poljskog slikara Jana Matejka, Stančik.