Pripisivanje odgovornosti osobi za doživljenu nesreću dolazi od mehanizma koji socijalni psiholozi nazivaju „verovanje u pravedan svet“
Tekst: Danka Spasovski
Dostupnost interneta i mogućnost komentarisanja na informativnim sajtovima učinili su da svako ko čita vest može pred virtuelnu javnost da iznese sopstvene utiske i mišljenja o događajima. Tako su komentari vesti postali prava riznica građe fenomena koji proučava socijalna psihologija.
Ako pročitamo vest o saobraćajnoj nesreći, gotovo je sigurno da će se pojaviti mišljenje kako je vozač sam kriv za sopstvenu povredu ili smrt, jer je vozio pod dejstvom alkohola ili preko dozvoljenoh ograničenja brzine. Nije nemoguće čuti ili pročitati da su i saputnici delimično odgovorni, jer je trebalo da procene da li je bezbedno voziti se s tom osobom.
Potonji obrazac je skoro uobičajen ako je reč o ženi koja je preživela silovanje ili fizičko nasilje, pogotovo ako je bila u bliskim odnosima s nasilnikom: pretpostaviće se kako je mogla da prepozna tu osobinu kod njega i reaguje na vreme, ili je verovatno učinila nešto što je dovelo do tog čina. Ako se, pak, priča o nekome ko je bolestan od teške hronične bolesti, ljudi će se često zapitati kako se ta osoba hrani, da li vežba i da li je pušač.
Verovanje u pravedan svet
Pripisivanje odgovornosti osobi za doživljenu nesreću dolazi od mehanizma koji socijalni psiholozi nazivaju „verovanje u pravedan svet“. Ovo verovanje se bazira na pretpostavci da je život uređen na logičan način, i da se nekom nemilom događaju uvek može pronaći „uzrok“ ili „razlog“.
Identifikovanjem uzroka ljudi imaju doživljaj da takve događaje na neki način drže pod kontrolom: ako prethodno ne učine nešto od ponašanja koja vezuju za nesrećni ishod, oni veruju da im se on neće ni desiti. Pri ovom prevashodno odbrambenom manevru, izostavlja se niz situacija u kojima se „uzrok“ i „posledica“ nisu povezali, odnosno oni događaji koje ne mogu objasniti time da je “neko zaslužio to što mu desilo”.
Odbrambenost ovakve greške u rasuđivanju se odnosi na prevladavanje straha od neizvesnosti i nepredvidivosti životnih situacija. Ako pristupamo s verovanjem da je nešto moguće predvideti, strah i neizvesnost se umanjuju. Međutim, kada dobiju informacije koje se ne uklapaju u ovo verovanje, iracionalni mehanizmi kao što su poricanje ili redefinisanje utiču da se i te informacije nekako uklope a ne naruše verovanje da postoji nekakav imanentan životni poredak.
Danas je za jednu vrstu ovih percepcija ustaljen naziv “okrivljavanje žrtve”. Nekad takav stav mnogima može izgledati sasvim neobjašnjivo, jer ga ima i iskazuje neko ko se lako može identifikovati sa žrtvom. Stvari postaju jasnije kad se sagledaju putem objašnjenja da to um čini kako bi se odbranio od straha i neprijatnosti da bi se nesreća ili nasilje mogli desiti i toj osobi.
Na ovu temu je urađeno mnogo istraživanja počevši od sedamdesetih godina prošlog veka. Radi boljeg razumevanja fenomena, proveravane su i mnoge korelacije, odnosno šta je sve povezano s tim da je neko sklon ovakvom objašnjavanju dešavanja. Verovanje u višu pravdu zajedničko je mnogim kulturama, i pronalazi se po narodnim izrekama. Kod nas se može prepoznati u poslovici “kako poseješ, tako ćeš i požnjeti”, i izreci “šta je tražio, to je i dobio”.
Iako je verovanje u pravedan svet zajedničko mnogim kulturama, postoje neke pravilnosti: značajno su češće u društvima gde postoje velike ekonomske i statusne razlike . Na primer, u istraživanju u nekoliko zemalja koje je izveo Furnam 1993. godine, najviši rezultati dobijeni su u Južnoafričkoj republici i Indiji, a najniži u Velikoj Britaniji i Izraelu.
Istraživanja su pokazala da su pripadnici viših slojeva u tim društvima skloni u većoj meri da siromašne opažaju kao odgovorne za svoju finansijsku situaciju. Pridajući osobine lenjosti, neinicijativnosti ili nesnalažljivosti osobama niskog ekonomskog statusa, oni na izvansvesnom nivou prevladavaju turobnost ekstremnih razlika među njima. S druge strane, osobe nižih ekonomskih slojeva na osnovu životnog iskustva u većoj meri opažaju nepredvidivost životnih situacija i da postoje brojni činioci na koje ne možemo da utičemo.
Predrasude
S druge strane, istraživanja pokazuju da se kulturološke razlike mogu pronaći i među stanovnicima iste države (SAD), ukoliko su oni različitog porekla: ispitanici Azijati su pokazali manje sklonosti verovanju u pravedan svet, nego oni koji nisu azijskog porekla. Ovakav nalaz se objašnjava time da kolektivističke kulture imaju više razumevanja za situacione činioce, pa stoga manje pripisuju individualnu odgovornost za događaje.
Neki autori su povezivali osobine ličnosti sa sklonošću ka ovom verovanju: oni su postavili tezu da osobe koje imaju desničarske stavove i autoritarnu strukturu ličnosti, svoj doživljaj sveta kao punog pretnji, ublažavaju čvršćim uverenjem da su žrtve nesreća same odgovorne za preživljene događaje. Osim toga, pronađene su pozitivne korelacije s religioznošću. Ovakvi rezultati ukazuju da se verovanje u pravedan svet može kombinovati s drugim stavovima ili predrasudama, i biti pojačano njima.
Jedna od tema u kojoj je ovaj način mišljenja posebno istaknut su zarazne bolesti, naročito AIDS. Oboleli od side i zaraženi virusom HIV stalno se susreću s predrasudama i diskriminatornim ponašanjem zajednice, gde se održava verovanje da su sami odgovorni, pa čak i krivi za svoju bolest. Neretko se uz to ispoljavaju predrasude prema seksualnoj orijentaciji ili bolestima zavisnosti.
Da predrasude i verovanje u pravednost sveta idu ruku pod ruku, pokazalo se i u reakcijama na velike elementarne nepogode, kao što su bili cunami 2004. godine koji je zahvatio nekoliko azijskih zemalja, ili veliki zemljotres na Haitiju 2010. godine. Ove događaje neretko su pratili komentari da su se stanovnici morali bolje osigurati gradnjom kuća, budući da žive na rizičnom tlu.
Pravljena su i poređenja s Japanom, gde su zemljotresi manje razorni zbog fenomenalno projektovanih građevina. U ovakvoj percepciji, zanemaruje se niz faktora kao što je, na primer, stepen razvijenosti zemlje, dok je učitavanje odgovornosti izraženo i verovatno pojačano etničkim i rasnim stereotipima.
Na kraju, teoretičari se slažu u tome da je verovanje u pravedan svet funkcionalan i zdrav mehanizam suočavanja s traumatičnim događajima. Pokazalo se da osobe koje ovo verovanje primenjuju na sebi, bolje podnose stres i manje su sklone depresiji. Zaista, njegova odbrambenost je nesporna, i već u samoj definiciji sadrži objašnjenje da služi u prevlađivanju neizvesnosti i nepredvidivosti sveta.
Međutim, kao način opažanja drugih, ova greška u tumačenju događaja može biti kobna po žrtvu tragičnog događaja ili zlostavljanja. Bilo da je u pitanju šira javnost ili u određenim profesijama koje rade sa žrtvama, veoma je važno podizati svest o pogešnom opažanju uzročnosti prilikom nasilja ili katastrofa, kako bi se spominjana pravda zaista i dostigla.