Смакови света и теорије завере најуспешније продру када се возе на леђима науке. Међутим, Планета 9 не долази да нас уништи
Текст: Невена Грубач
”Кад год наиђемо на идеју интересантну попут ове, ми се трудимо да применимо Карл Сеганова правила критичког размишљања која укључују независне потврде чињеница, тражење алтернативних решења и охрабривање научне дебате. Ако је Планета 9 негде тамо, пронаћи ћемо је заједно”, стрпљиво, рационално, по ко зна који пут изговара директор Насиног одељења за планетарне науке, Џим Грин.
Талас панике је сасвим очекивано испратио новости о свежем, овосезонском апокалиптичном сценарију: сада већ традиционално, свима добро позната Планета X стиже у новом руху, баш на време да пре летњих врућина оконча још једну, не претерано занимљиву орбиту камена на ком живимо, око Сунца.
Као што је већ добро познато, смакови света, као што је генерално правило везано за теорије завере, најуспешније продру и најдуже остану у умовима људи када се бесплатно возе на леђима неке научне истине. Зато не чуди што је научни рад Константина Батигина и Мајкла Брауна, објављен у јануару ове године у Астрономском журналу, а који предвиђа могућност постојања великог небеског тела, могуће планете, у спољним деловима Сунчевог система, пробудио на тренутак уснулу манију звану Планета X.
Проблем орбита
Двојица научника са Калифорнијског института за технологију (Caltech) дошла су до закључка да је присуство овакве, хипотетичке планете најбољи одговор на питање необичних орбита неколико малих објеката у Кајперовом појасу, далеком и хладном региону који се протеже далеко иза Нептунове орбите. Математичким моделима и компјутерским симулацијама, уз теоријски приступ Батигина и Браунову потребу да све смести у посматрачки контекст, након годину и по дана двојица колега су самоуверено изнели теорију о ономе што су назвали Планета 9.
Да би дала смисао наизглед немогућим орбитама поменутих малих тела Кајперовог појаса, хипотетичка планета би морала да поседује неке од карактеристика које су у почетку изазвале скептицизам и код самих аутора рада, али и код њихових колега: њена орбита, која бу се протезала иза Плутонове, морала би да буде екстремно издужена, једна револуција око Сунца трајала би између 10 и 20 хиљада година, а маса би јој била око 10 пута већа од Земљине.
Сама идеја попут ове одјекнула је научном заједницом, и још једном пробудила научну дебату. Алтернативна објашњења су пожељна, и многа су се појавила. чинећи период у ком ће ауторски двојац, уз помоћ моћних телескопа широм света, покушати да пронађе посматрачки доказ своје теорије, занимљивим.
Алтернативе Планети 9
Главни аргумент за постојање великог небеског тела на ободу Сунчевог система су орбите шест малих објеката у Кајперовом појасу, чији перихели, тачке у којима су најближи Сунцу, имају тенденцију да се групишу ка једном специфичном правцу. Ово је утолико чудније јер се спољашње, удаљеније тачке њихових орбита простиру у потпуно насумичним правцима, невезане једне за друге, као што би и требало да буде.
Одакле онда груписање? Иако су Батигин и Браун одлучили да је најуверљивија варијанта постојање девете планете, која својом гравитацијом контролише орбите поменутих малих објеката, неке од њихових колега понудиле су друге опције.
Ен Мери Медиган, истраживачица на постдокторским студијама на Берклију, и Мајкл Мекорт са Харварда ипак имају другу идеју. Објекти у расутом диску би могли, по мишљењу двојца, да се самоорганизују гурајући и увлачећи једни друге у своје особене орбите. Једини предуслов за овако нешто је да треба да их има довољно.
Уколико заједничка маса ових објеката достиже грубо масу Земље, креирање њихових орбита би се десило неких 600 милиона година по рођењу Сунчевог система. Батигин и Браун су узели ово објашњење у обзир, али сматрају да поменути регион нема у себи довољно малих објеката чија би маса могла да објасни феномен. Мада је у раној фази Сунчевог система вероватно било довољно материјала за овако нешто, временом је највећи део избачен гравитационим утицајем гасних џинова и процесима током формирања Кајперовог појаса, сматрају аутори.
Још једна анализа даје потенцијалне одговоре на горућу дилему. Истраживачи Метју Холман и Метју Пејн са Харвард-Смитсонијан центра за астрофизику имају неколико идеја. Једна од њих је да је наше разумевање орбите Плутона претрпело систематску грешку. Осим самог Плутона, они у обзир узимају још два објашњења од којих прво укључује нешто мању, неоткривену планету на удаљености између 60 и 100 астрономских јединица од Сунца, а друго такође неоткривену планету, али још масивнију и далеко ближу Сунцу него што је Планета 9.
У међувремену
И док научна заједница покушава да приђе проблему са различитих страна, у жељи да једном за свагда оконча питање Планете X, које се, како делује, појављује сваких неколико година, Наса и остале институције троше своје драгоцено време и ресурсе на уверавање јавности да овај научни рад није најавио смак света. Иако смо свесни колико је наше знање о свемиру некомплетно, знамо да ниједна мистериозна планета не долази да нас уништи.
Уколико заиста откријемо небеско тело у Кајперовом појасу које задовољава критеријуме да буде категорисано као планета, јавност ће бити прва која ће сазнати. На крају крајева, који научник не би желео да се похвали оваквим открићем?
Једини одговор на питање зашто до сада нисмо пронашли ову планету, уколико постоји, јесте – нисмо је тражили. Професионални астрономи, али и аматери, увелико прегледају одавно начињене снимке неба који покривају нама ближе делове њене орбите. Уколико је прошла туда у периоду од када фотографишемо небо, наћи ћемо је. Уколико је последњих неколико хиљада година у делу орбите веома далеком од нас, ту наступају моћни телескопи. У сваком случају, потрага је почела. Уколико Планета 9 постоји, знаћемо. До тада, само без панике.