Како је настала теорија о праконтиненту и зашто ова идеја Алфреда Вегенера није одмах прихваћена?
Текст: Павле Живковић*
За напредак човечанства често су најзаслужнији људи који су имали храброст да искажу своје идеје не стрепећи од сукоба са својим савременицима. Када је 1915. године Алфред Вегенер изнео своју теорију о померању континената, стручној јавности су биле потребне деценије да је прихвате, а данас се по њему зову један чувени институт, две угледне награде, кратери на Месецу и Марсу и један астероид.
Вегенер је у Берлину студирао астрономију, метеорологију и физику. Похађао је докторске студије из астрономије, али га је највише привлачила метеорологија, којој се и посветио у даљем научном раду. Већ током студија професори су запазили његов необичан дух – смело је износио тезе које су се, после подробније анализе, испоставиле као тачне. Авантуристичког духа, четири пута је организовао експедиције на Гренланд, где је током прве експедиције, 1906. године, његов тим инсталирао прву метеоролошку станицу на том подручју. Домети његовог научног рада на пољу метеорологије нису били мали – признат је као један од највећих стручњака за климу свога времена.
Већ 1912. године објавио је три чланка везана за померање континената, а убрзо после тога отишао је на своју другу експедицију на Гренланд. Политичка ситуација тог времена се поприлично усложњава, па је Први светски рат прекинуо Вегенерова истраживања и он је завршио на фронту. На самом почетку рата, два пута је рањаван. Касније, по дужности, Вегенер је послат да проучава истраживачке станице у Немачкој, на Балтику и на Балкану.
Упркос ратним дешавањима, 1915. године завршава и објављује своје најпознатије дело – ”Порекло континената и океана”. У том истраживачком раду он обједињује своја знања из геофизике, географије и геологије. Књига је штампана у малом тиражу и по објављивању није имала велику рецепцију. Мало људи је имало времена да се у том тренутку посвети студиозном читању научних радова.
Када се рат завршио, Вегенер се вратио изучавању климатских промена, посебно се осврнувши на историјску компоненту. Од велике помоћи му је била сарадња са Милутином Миланковићем. Тек 1922. године Вегенер објављује треће, допуњено издање ”Порекла континената и океана”. Овог пута се стручна јавност озбиљније позабавила читањем тог дела, али критике су биле махом негативне.
Четири године касније, у Њујорку је представио своју тезу о померању континената, али научници је опет нису гледали благонаклоно. Неколико година касније, Вегенер је отишао на своју последњу експедицију на Гренланд, са које се никад није вратио. Погинуо је изгубивши се у снегу на путу до свог кампа.
Идеје које је Алфред Вегенер изнео у својој теорији о померању континената у потпуности су прихваћене тек шездесетих година двадесетог века. Тек тада су научници имали довољно доказа да потврде његову тезу о праконтиненту као једној целини која се одвојила на данашње континенте. Његови савременици нису имали довољно слуха и разумевања да размотре његове тврдње.
Смелост коју је поседовао Вегенеров истраживачки дух сигурно је допринела објављивању тезе о континенталним померањима. Кратког животног века, он није доживео да види праве резултате свог рада. Како то често буде са највећим визионарима, све почасти и признања његово дело је добило доста касно.
ПИОНИРИ
Наука је процес. Нове идеје, парадигме и знања ничу захваљујући раду хиљада људи. Но, кроз борбу за тако освојене концепте, појединци преусмеравају токове сазнања. Ко су заправо пионири науке?
* Аутори серије текстова о научним револуционарима полазници су Колоквијума научног новинарства ЦПН-а.