У новом тексту рубрике Пионири сазнајемо да ли Јунгова аналитичка психологија успешно пролази Поперов тест фалсификабилности
Текст: Невена Мијатовић*
У августу 2015. године, престижни часопис Science објавио је резултате 100 репликација познатих психолошких студија. Неочекивано, мање од половине репликованих дало је исте резултате као оригинално објављене студије. Важно је разумети да то не значи нужно да су оригинална истраживања некоректно спроведена, већ указује на разлоге који могу да утичу на неуспешну репликацију.
Вечито је питање шта научну теорију чини валидном и којом методом долазимо до истине. Карл Попер, филозоф науке двадесетог века, као критеријум за разликовање науке од псеудонауке уводи принцип оповргљивости, односно фалсификабилности. Исправан научни метод подразумева смело формулисање хипотезе на основу које следи извођење предвиђања.
Уколико провера тих предвиђања не потврди хипотезу, она је оповргнута и одбацује се, а смењује је нова, модификована и за корак ближа истини, која се даље проверава на исти начин. Основна идеја Поперовог принципа јесте да научна хипотеза не може бити доказана, већ само оповргнута у даљим истраживањима.
Управо напор тима психолога да спроведе студију предвиђања репликабилности показује да психологија као наука поседује капацитет и зрелост за критички осврт на сопствене налазе. Њени почеци обележени су грчевитим покушајима да се лансира у друштво егзактних наука. Међутим, да су се сви психолози заиста ослањали само на емпиријске доказе, не би никле многе креативне идеје које су инспирисале потоње генерације.
Један од најкреативнијих мислилаца 20. века јесте психијатар и психолог Карл Густав Јунг који је инспирисан радом Сигмунда Фројда основао сопствену аналитичку психологију.
Уколико психу замислимо као санту леда у океану, делић који вири изнад површине јесте свесни део личности. Онај већи део одликују несвесни садржаји до којих никако не можемо директно допрети нити их емпиријски проучавати. У том делу Јунг позиционира колективно несвесно, односно урођена знања о свим доживљајима и искуствима човечанства од његовог постанка.
Само постојање митологије, религије, бајке, књижевности, ритуала и симбола у свакој култури, Јунг наводи као доказ да у свим људима постоји нешто универзално што чини да се понашају, мисле, стварају и виде свет на један одређени начин. Највећи део свог рада Јунг базира на проучавању снова и визија као једином прозору у колективно несвесно.
Потрага за универзалним не оставља простор случајностима. За сваки изузетак уводи се нова хипотеза која би га објаснила што за последицу има велики број хипотеза. Привидно се теорија тиме оснажује, а заправо се од истине удаљава. Поперовски посматрано, губи научни статус.
Сам Јунг је био свестан својих неемпиријских метода које наилазе на осуду научне заједнице, али је тврдио да су нам неопходне мисли које не могу бити доказане. ”За њих се зна да су корисне. Човеку су свакако потребне опште идеје и уверења која ће дати смисао његовом животу и омогућити му да пронађе своје место у васељени.”
Ипак, когнитивни психолози у потрази су за можданим структурама које изазивају одређене обрасце понашања што веома наликује начину на који колективно несвесно утиче на понашање људи. Јунгов допринос у терапији и лечењу је незаменљив. Такође, он је успоставио типологију личности чији се делови могу препознати у савременим типологијама и само су један од јасних показатеља Јунгово незанемарљивог утицаја на савремену науку.
ПИОНИРИ
Наука је процес. Нове идеје, парадигме и знања ничу захваљујући раду хиљада људи. Но, кроз борбу за тако освојене концепте, појединци преусмеравају токове сазнања. Ко су заправо пионири науке?
* Аутори серије текстова о научним револуционарима полазници су Колоквијума научног новинарства ЦПН-а.