На овогодишњем Сајму књига ЦПН представља и своје издање Научна комуникација
Текст: Иван Умељић*
Пре тачно 350 година појавила су се прва два научна часописа. Jануара 1665. Денис де Сало објавио је први број часописа Journal des Sçavans (Журнал учених), с циљем „да учини познатим експерименте који би могли да послуже објашњавању природних појава“. Само два месеца касније, у Енглеској, Хенри Олденбург решио је да прошири своју улогу незваничног поштанског сандучета за научну комуникацију у Енглеској и Европи и да инаугурише месечну публикацију техничких писама у часопис Philosophical Transactions (Филозофски записници) „публикујући извештаје… умних људи из разних делова света“.
Тако је рођен научни чланак, што је било од кључног значаја за захуктали развој науке. Обезбеђено је релативно брзо и тачно преношење нових открића и идеја од једног истраживача до заједнице истраживача, који су потом могли да их оповргавају, прихватају, игноришу или проширују. Изникао из писама и есеја и такмичећи се са књигама, овај нови медијум развио је стил и формат који га је, коначно, учинио „канонским“ обликом саопштавања и ширења научног сазнања.
У прошлости је језик науке био сличан језику дневних листова и магазина. Међутим, језик модерних научних истраживања, а реч је о појави релативно новијег датума, тешко је разумљив, а ситуација је, из године у годину, у том погледу све „гора“.
Својевремено је Доналд Хејс са Универзитета Корнел упоредио „узорке“ текстова из научних часописа са „стандардима“ чија се разумљивост није мењала дуже од једног века – дневним листовима на енглеском језику. „Лексички скор“ ових дневних листова константно је био раван нули. Текстови које је било теже читати оцењивани су позитивним бројевима, а они лакши оцењивани негативним.
Два водећа светска научна часописа Nature и Science имала су 1930. године лексички скор око нуле, што значи да их није било ништа теже читати него дневне новине, да би 1990. године просечан скор часописа Nature износио око +30, а часописа Science око +27. Исти тренд прате и водећи специјализовани часописи. Рецимо, Astrophysical Journal је са скора +3 из 1950. године дошао до +17, Genetics је од +17 током 1950. догурао до +30 у 1990. години, док је Cell започео 1974. године са +20 да би 1990. достигао скор од +40. У овом погледу, ни наше научне публикације не заостају за светом.
Због чега их је тако тешко читати? За то су „најзаслужнија“ три граматичка својства научног језика: пасив као облик писања, обимне именичке фразе и (пре)опширни описи. Њихова улога је, пре свега, убеђивачка – да помогну да се колега научник увери у истинитост онога што је изложено: да је све урађено по правилима, да се резултатима може веровати, те да су закључци важни и да отварају нове правце у истраживању. Готово као у судници. Поврх свега, већина научника очарана је таквим језиком.
О томе сведочи и Ф. Ј. Ингелфингер, некадашњи уредник часописа New England Journal of Medicine, који је једном од својих колега дао да изнова, у форми вести, напише један прилично неразумљив чланак из области имунологије. Објавио је обе верзије једну поред друге. Читаоци овог научног часописа реаговали су на два начина. Једни су похвалили журналистички обрађен текст због његове јасноће, али су се зато професионални имунолози пожалили како им је било теже да читају популарну верзију чланка. Разлог томе је што научници читају радове са огромном количином прећутног знања.
Због тога, осим публикација научноистраживачких организација Републике Србије, на овогодишњем Сајму књига Центар за промоцију науке представља и своје издање Научна комуникација: практични водич, с идејом да научницима укаже на најефикаснијe начине представљања научних резултата. Како да их препознају колеге научници, како шира јавност, а како доносиоци одлука, на чије ставове би желели да утичу? Како да се изборите за пажњу у мору штива?
Морате бити довитљиви.
Али, неко би, можда и с правом, могао да приговори: „Зaр нaукa није крaјње сложена и озбиљнa ствaр? Зaшто бисмо је ондa сaопштaвaли нa довитљив нaчин?“ Једно могуће „научно“ објашњење могло би да гласи: „Ако је оргaнизaм сувише специјализован и затворен за промене, прети му изумирaње. Недовољно је флексибилaн дa би се прилaгодио условимa који се стално мењaју.“
Дакле, суштина је у комуникацији.
————————
*Аутор је филозоф, научни комуникатор и координатор Групе за издаваштво ЦПН.
Истражите више о Сајму књига 2015.
Истражите више о програму на ЦПН штанду
Истражите више о ЦПН издањима 2015