Golim okom nevidljiv, HIV virus, nastanio se u telima 35 miliona ljudi
Tekst: Boris Klobučar
Sa HIV-om se živi. Kvalitetno. Ovo je veoma važna poruka pre čitave priče o virusu, bolesti koju izaziva, simptomima, istoriji, terapiji. HIV je živi virus koji ne bira žrtve i ukoliko ste izloženi riziku, potpuno mu je svejedno kog ste pola, nacionalnosti, seksualnog opredeljenja ili veličine cipela.
HIV-a se ne treba stideti i jedno od najjačih oružja u prevenciji, ali i pružanju podrške zaraženima jeste razgovor. O HIV-u treba govoriti i informisati se. Zahvaljujući modernoj medicini i lekovima za kontrolisanje ove bolesti danas se infekcija kontroliše, tako da je HIV skoro postao oblik hronične virusne infekcije.
HIV i sida (odnosno AIDS) nisu isto. Reč HIV (HIV) je skraćenica od human immunodeficiency virus, odnosno virusa koji kod čoveka izaziva obaranje imunog sistema. To je virus koji napada bitne delove imunog sistema organizma, prvenstveno CD4+T limfocite, odgovorne za odbranu organizma od drugih napada. Kada prestane proizvodnja ćelija koje brane organizam, imuni sistem je ravan nuli, odnosno ne funkcioniše, tako da ne može da sačuva telo obolelog.
AIDS (acquired immune deficiency syndrome), ili sida, izraz koji se kod nas ustalio (inače francuskog porekla), poslednji je stadijum oboljenja koje uzrokuje virus HIV. U ovom stadijumu imuni sistem obolelog je skoro u potpunosti uništen i on je podložan velikom broju različitih infekcija i tumora. Da li će svaka osoba zaražena HIV-om dobiti sidu? Ne. Uz korektnu terapiju nivo infekcije se može držati pod kontrolom tako da nikada ne dođe do teškog slabljenja imunog sistema.
Svetski dan borbe protiv side
U svetu se 1. decembra obeležava Svetski dan borbe protiv side. Od 1988, otkad se obeležava, ovaj dan posvećen je podizanju svesti javnosti o HIV virusu i sidi, načinima prenosa i zaštite.
HIV virus se prenosi putem telesnih tečnosti u kojima se nalazi u dovoljno velikoj koncentraciji. To su pre svega krv, tečnosti koje se luče tokom seksualnog odnosa i majčino mleko.
Virusa nema u dovoljnoj količini u pljuvački niti u znoju, pa se virus ne može preneti poljupcem, dodirom, zagrljajem ili dahom. Ne možete se zaraziti na bazenu, koristeći isti toalet ili frizirajući se kod osobe sa HIV-om.
Van tela virus može opstati i nekoliko nedelja. U laboratorijskim uslovima se čuva na temperaturi od -70 stepeni Celzijusa (temperatura tečnog azota) i generalno nije osetljiv na niske temperature. S druge strane, temperature od preko 60 stepeni ubijaju virus.
Istorija side i HIV virusa počinje 1981. godine. Lekari su u nekoliko odvojenih slučajeva primetili različite virusne i druge infekcije koje napadaju samo organizme sa izuzetno slabim imunim sistemom. Ovaj šablon se ponavljao, a lekari nisu znali šta je uzrok, niti kako bolest lečiti. Godinu dana kasnije, ova bolest dobija ime AIDS.
Uzročnik bolesti je otkriven 1983. godine, i to od strane dva naučnika koji su radili nezavisno. Lik Montanjero, francuski lekar, otkrio je virus koji napada limfni sistem i tako ubija imuni sistem, od čega je i sastavio naziv LAV, lymphadenopathy-associated virus.
Iste godine, Robert Galo iz SAD potvrdio je postojanje virusa koji deluje na proizvodnju CD4+T ćelija odgovornih za odbranu organizma. Virusu je dao ime HTLV-III, human T lymphotropic virus type III. Kako se ispostavilo da je u pitanju jedan te isti uzročnik, nekoliko godina kasnije kombinacijom ova dva imena nastao je akronim HIV.
Virus vodi poreklo od majmuna iz oblasti zapadne Afrike. Prema istraživanjima, prvo je prenet na teritoriji Kameruna kao mutacija virusa SIV (simian immunodeficiency virus) koja napada šimpanze.
Do 1990. godine preko osam miliona ljudi bilo je zaraženo HIV-om, 2007 taj broj prešao je 33 miliona. Danas je procenjeno da je zaraženih ima oko 35 miliona.
HIV je član porodice retrovirusa, ali se po određenim karakteristikama razlikuje od ostalih iz svoje porodice. Sfernog je oblika, prečnika oko 0,1 mikrometara, što je manje od crvenog krvnog zrnca (ćelije).
U omotaču virusa se nalaze molekuli proteina gr120 i gr41, a ispod su dva molekula virusne RNK, što je genetski materijal HIV-a.
Lečenje HIV-a sastoji se u suzbijanju broja virusa u organizmu, čime se umanjuje slabljenje imunog sistema. Prvi lek koji je ušao u upotrebu je takozvani Zidovudine ili Azidothymidine (AZT), 1987. godine, koji je prvo testiran na miševima da bi vrlo brzo postao odobren u SAD za upotrebu na ljudima.
Time što smanjuje koncentraciju virusa u organizmu, ovaj lek značajno utiče na verovatnoću prenosa virusa. Tako je manja verovatnoća prenosa virusa sa majke na novorođenče, što je postala i redovna terapija kod trudnica.
Danas se najviše primenjuje terapija koktela lekova, čime se povećava efikasnost, ali i smanjuje opasnost od razvijanja otpornosti na lek. Takozvane antiretrovirusne terapije uglavnom uključuju do tri različite klase lekova koje mogu biti suzbijači koji utiču na nukleotide, suzbijači koji ne utiču na nukleotide, suzbijači drugih proteina ili ulaznih kanala. Ove terapije se često smenjuju, pa osoba zaražena virusom HIV-a uz adekvatnu terapiju može živeti i preko 50 godina.